Ко није гледао: транскрипт целе седнице Народне скупштине Србије кад је усвојена „резољуција“

17.01.2013. за ФБР Биљана Диковић, извор ФБ страница Otvoreni parlament

ВАНРЕДНА СЕДНИЦА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ О 11 ДОКУМЕНТУ чувеној „РЕЗОЉУЦИЈИ“, како је назвао народ Србије… одржаној 12.01.2013., а која ће бити упамћена по много чему, што, морам да приметим – уопште није изненадило србски народ! Опет су показали да их не треба плаћати, САМО НАНОСЕ СКОРО НЕПОПРАВЉИВУ ШТЕТУ,  јер НЕ РАДЕ У КОРИСТ СРБИЈЕ И СРБСКОГ НАРОДА!

КЛИКОМ НА СЛИКУ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ ТРАНСКРИПТ СЕДНИЦЕ…

**

Ивица Дачић, премијер Републике Србије:

Поштовани председниче Народне скупштине, поштовани председниче Републике, даме и господо народни посланици, на почетку бих одмах рекао ово о чему је говорио господин Јовановић.

Влада је спремна да прихвати корекцију тог става, у смислу да се ово односи на све резолуције и декларације које је доносила Народна скупштина Републике Србије о Косову и Метохији, укључујући и резолуцију Генералне скупштине УН о дијалогу са Приштином. Тако да, одмах на старту да отклонимо све ово о чему сте говорили, да то не би било спорно питање.

Даме и господо народни посланици, не састајемо се први пут поводом Косова и Метохије. Као и увек до сада, грађани Србије очекују одговоран однос према овом питању, очекују одговоран однос према расправи о овом питању, без међустраначких надметања и уколико је могуће без надметања у оптужбама ко је више крив за ситуацију на Косову и Метохији, јер би нас таква расправа могла одвести далеко у прошлост.

Као што сви знате, прошле године смо обележили 100 година ослобођења Косова и Метохије од турске окупације. Данас, 100 година након тога имамо на Косову и Метохији веома тешку ситуацију у којој је угрожен наш витални, национални и државни интерес, наш територијални интегритет и суверенитет. Косово и Метохија није лака и једноставна тема, како је и Скерлић својевремено говорио – сваки камен на Косову и Метохији је историјска успомена за српски народ. Без обзира да ли је Косово и Метохија било у саставу Србије и у оно време турске окупације, није се мењао однос српског народа према теми Косова.

Косово је једна велика мисао за српски народ, без обзира ко данас тренутно и колики има суверенитет на тој територији. Зато је ова тема српски архитип. Тема која је везана за српске корене, за српске сеобе, али нажалост и за српске деобе. На Косову и Метохији је изузетно тешка ситуација и апсолутно се слажем са оним што је речено да сврха данашње седнице није расправљање искључиво и само о неколико страница текста резолуције, него да ли смо у могућности да реално сагледамо ситуацију у којој се налазимо, реалну ситуацију на Косову и Метохији, спољно-политички положај Србије и могућности за праведно решење тог проблема. Од таквог приступа зависиће да ли ћемо водити реалну и одрживу и оствариву политику везано за Косово и Метохију, или ћемо данас донети само још једну резолуцију која ће се касније на неком следећем заседању, придружити осталима у преамбулама неке будуће резолуције.

Док расправљамо о резолуцијама и декларацијама, на Косову и Метохији тече дуго година, још од 1999. године процес учвршћивања независности. Врши се константни притисак на Србе, нема повратка расељених избеглих лица, нема напретка у решавању проблема несталих лица, често се дешавају напади, не само терористички акти, него и напади који угрожавају безбедност грађана Косова и Метохије, нарочито оних који нису албанске националне припадности.

Суверенитет Србије на Косову и Метохији, готово да не постоји. Српске институције се терају са Косова и Метохије, а Срби нису направили своје аутономне институције. Поред Резолуције 1244, 13 година се гради независно Косово, супротно међународном праву, супротно уставу Републике Србије. За то време, Србија доноси резолуције и декларације, мења Устав, али Косово и Метохија све више иде у независност.

Зато, као што сам рекао, данашња седница није само због образлагања нове резолуције, на њој морамо и критички, реално да сагледамо ситуацију. Нашем народу треба политика са резултатом и одговорност за ту политику, а не политика часних пораза, битака које могу само да донесу пораз и колективно жртвовање народа. Потребни су нам резултати, часно се могу жртвовати само појединци, а не сме се жртвовати народ.

Жртвовања целог српског народа, нажалост смо имали доста у нашој историји. Питање је колико смо од тога имали позитивних последица. Ако данас сагледамо, а не морамо само данас, то је било јасно и неколико година после балканских ратова, да нисмо остварили резултате који су били сразмерни тешкоћама и доприносу српског народа, борби за ослобођење од Отоманске империје.

Такође, подсетио бих вас да је 1908. године Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине, супротно Берлинском уговору, да су Срби и Муслимани били против тога, да су сви извршили притисак на Србију, да је постојао Царински рат против Србије, да је Србија морала да прихвати у марту 1909. године, под владом Стојана Новаковића, анексију БиХ. То није значило да је Србија одустала од својих праведних интереса, везано за Босну и Херцеговину, што се показало стварањем Краљевине СХС 1918. године.

Данас, пред парламентом не треба да тражимо подршку за текст резолуције само, треба да тражимо подршку за политику која ће прекинути успаванку и заблуду коју имамо, да је довољно сакрити се иза резолуција и Устава и да ће проблем Косова и Метохије бити решен. Будемо ли и даље држали главу у песку, нећемо имати више о чему да преговарамо. Морамо погледати Србији у очи и рећи истину о могућностима. Не можемо назад у претходно стање. Овде је само питање хоћемо ли напред?

Био бих најсрећнији када би Србија могла да врати ситуацију у претходно стање и да можемо да разговарамо о ономе што пише у Уставу Републике Србије. Нажалост, та ситуација у овом тренутку је веома мало извесна и могућа. Можемо ли после многобројних пораза у нечему да победимо? О Косову и Метохији више не можемо да причамо на нивоу мита и бајки, него тешких чињеница. Не може наш председник на Косово и Метохију за прославу Божића, у Призрену постоји један једини српски ђак. Призрен је био српска престоница.

У Приштини, Ђаковици и Урошевцу мислим да нема ни један. Више не можемо да заштитимо наше светиње на Косову и Метохији. Косовом управљају команданти терористичких јединица, са којима смо ратовали. Данас их примају и у Вашингтону и у Бриселу. Данас са њима преговарамо. То је реалност у којој живимо.

Можемо ми говорити о томе да нам се та реалност не допада и не свиђа, али можемо ли и како можемо да допринесемо да ту реалност променимо? Истина је да ми не признајемо независност Косова и Метохије, али неко други влада највећим делом Косова и са њим морамо да нађемо решење, да то решење задовољи и Србе и Албанце, да то решење буде праведно, јер само праведно решење може да буде трајно, да то решење оствари и допринесе миру и стабилности у региону, да донесе углед и поштовање Србији у свету и економски развој за наше грађане, да не уједињујемо најмоћније против себе.

Свет је неправедан према Србији. Али, мали смо ми да га можемо променити. Зато, дајте да се усредсредимо на то како да створимо добре и чврсте основе да нешто спасимо, да ујединимо народ у борби за циљеве које можемо да остваримо. На том путу нема скривања иза великих речи. Биће тешко, али то дугујемо и прецима и потомцима, али то дугујемо и онима који су живот дали за Косово и Метохију, али дугујемо и онима који су остали да живе на Косову и Метохији, без обзира што ризикују своје животе.

Зато, Влада Републике Србије и председник Републике Србије не предлажу само текст резолуције и платформу, већ желе да нађемо решење. Ако бисмо погледали текстове свих резолуција и декларација које је усвајала Народна скупштина, можемо видети једну константу која се понавља готово у свим текстовима. Народна скупштине Републике Србије утврдила је принципе за решавање Косова и Метохије, политичка средства и дијалог као једини пут мирног и демократског решења кризе, пуно поштовање територијалног интегритета и суверенитета Србије, пуна равноправност свих грађана, националних заједница и етничких група на Косову и Метохији, без могућности за било чију мајоризацију, решења усклађена са Уставом и међународним стандардом у области људских и грађанских права и права националних мањина.

Косово и Метохија не може добити независни статус или статус републике, него аутономије по највишим међународним стандардима у оквиру Србије и Југославије. Не прихватамо ни једну меру којом би се мењао територијални интегритет и суверенитет и покушало извести отцепљење Косова и Метохије од Србије.

Да ли је ово текст који бисте данас сви потписали? Овај текст је усвојила Народна скупштина Републике Србије 1999. године пред бомбардовање Србије. Зато и мислим да би било погрешно да сада једни друге оптужујемо за нешто што се дешавало, ко је више или мање крив. За ситуацију на Косову и Метохији није крива ни једна Влада Републике Србије, нити председник Србије. Крив је албански сепаратизам и жеља да Албанци добију своју независну државу. Албанци једноставно нису желели више да живе у Србији. Сви Албанци мисле исто, а мисле ли сви Срби исто? Да ли мисле исто све политичке партије у Србији? Нисам сигуран. Хајде онда да нађемо заједнички именитељ око нечега што може да нас вуче напред.

Наравно да су и све остале резолуције, а ево их све овде код мене, све резолуције које су биле од 1999. године, заборављамо ми пуно историју, као да свакога дана црпемо воду из реке заборава. Додатну узнемиреност грађана унело је отварање царинских пунктова, на административној линији Косова и Метохије и централне Србије. Ово је још један акт којим УНМИК администрација на Косову крши Резолуцију 1244. Грађани се самоорганизују у покушају да онемогуће деловање нелегалних царинских пунктова. Ову Резолуцију је донела Народна скупштина 4. маја 2001. године.

Можемо цитирати чак и резолуције када је проглашавана независност. Рекли смо да ћемо се свим средствима борити против тога. Стално смо истицали да држава мора да примени све мере у одбрани нашег територијалног интегритета и суверенитета. Докле смо стигли? Дошли смо до ове ситуације да се данас Србија веома мало пита о многим животним питањима на Косову и Метохији.

Зато, даме и господо, Влада Републике Србије сматра да нам је данас потребан државнички прагматизам и дипломатска политичка вештина, како бисмо радили у интересу целог српског народа, у интересу Србије, у интересу грађана Србије који живе на Косову и Метохији. Зато је председник Републике Влади Републике Србије предложио платформу за политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, имајући у виду да је Резолуцијом Генералне скупштине УН, коју је предложила само Србија, заједно са још 27 земаља чланица ЕУ, дефинисано следеће – да Генерална скупштина УН поздравља спремност ЕУ да олакша процес дијалога између страна.

Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка ЕУ и побољша животе људи. Наравно, уз једну дигресију, оваква промена текста Резолуције усвојена је на седници Владе Републике Србије телефонским путем.

Када је реч о актуелној платформи и резолуцији, у условима када Србија не признаје независност Косова и Метохије, када Албанци сматрају да је питање независности решено, у условима када је велики број најмоћнијих земаља на свету на том становишту, у условима када наши пријатељи у међународној заједници могу да утичу само на одлуке у УН, ми смо принуђени да предлажемо решења која без решења коначног статуса, значи без признавања независности Косова и Метохије регулишу функционисање Косова и Метохије као територије која је дефинисана и по Резолуцији 1244.

У том смислу, и резолуција и платформа коју је усвојила Влада Републике Србије и да нема ту никаквих дилема, процедура по којој се усвајају документа у Влади Републике је таква да се свака платформа за било какве разговоре разматра под ознаком поверљивости. То није ништа ново. То је тако било и у претходној Влади. Идем следеће недеље у посету Ирској. Платформа за те разговоре је под ознаком поверљивости. Али, у томе немамо шта да кријемо. Највећи део те платформе је садржан у образложењу резолуције Народне скупштине Републике Србије.

Влада Републике Србије је тај текст усвојила и не постоје различити текстови који су за јавност и који су нека државна тајна.

На чему се базира предлог? Предлог је пре свега оријентисан ка томе, да ће представници Републике Србије који учествују у разговорима, посебно инсистирати на формирању, успостављању аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији, а да ће изворе надлежности и елементи унутрашњег уређења бити питања која ће се усаглашавати кроз политички дијалог.

Наравно, Република Србија има своје мишљење о томе које надлежности та аутономија треба да има – од просвете, здравства, спорта и културе, па до унутрашњих послова, односно правосуђа, рударства, енергетике итд. Са друге стране, предложено је да се успостави специјални статус за сеоске енклаве у којима Срби и други неалбанци чине већинско становништво. Такве надлежности би, наравно, биле испод нивоа надлежности које има заједница српских општина на Косову и Метохији. Инсистираћемо на посебном уговорном односу Српске православне цркве и привремених институција самоуправе у Приштини. Такође, инсистираћемо да буде предвиђена трајна гаранција повратка лица расељених са Косова и Метохије. Сматрамо да је потребно и на нивоу покрајине усвојити закон о повратку.

Наравно, потребно је разговарати о несталим лицима. Потребно је и даље вршити истраге о злочинима који су вршени, посебно над српским народом на Косову и Метохији. Значи, предлажемо поделу Косова и Метохије на неколико региона од којих би један регион био аутономна заједница српских општина на Косову и Метохији, итд.

Наравно, све ово није део Резолуције, ово је политичка платформа. Резолуција се не бави овим питањем и ниједна од резолуција се никада није бавила овим питањем. Утврђивала је оквире у оквиру којих ће се кретати преговарачки тимови.

Сматрамо да договор који буде прихваћен, значи, сва права и надлежности, која као резултат преговора буду призната привременим институцијама самоуправама у Приштини, треба да буду пренета уставним законом на органе Косова и Метохије, у складу са Уставом, законима и другим прописима.

Тражићемо свеобухватно решење и све што радимо, ићи ће ка томе да ставимо тачку на проблеме Косова и Метохија, јер је то у српском интересу. Али нисмо у могућности да идемо корак назад и зато је у договору са председником Републике промењен део онога о чему се у јавности разговарало и у консултацијама, који се односи на то да треба применити принцип – да ништа није договорено док све није договорено, и да треба прекинути техничке преговоре. Сматрамо да у овом тренутку то једноставно није реално. Није могуће. Није практично. Није у интересу Србије.

Не можемо корак назад, без тешких последица по Србију. Јер, једини дијалог који се тренутно води јесте тај. Са друге стране, сами смо тражили да у том дијалогу посредује ЕУ.

Са друге стране, имамо и проблем динамике, односно рокова. Зато да, уколико желимо корак напред у европским интеграцијама, односно датум за отпочињање преговора, све ове теме морају да буду део дијалога, а не верујем да ћемо дотле успети да спроведемо оно што смо дефинисали у Платформи. Зато је, као што сам рекао, нужно да на основу ових основних циљева у дијалогу који се води, заступамо те интересе и основне политичке ставове и да се изборимо за што боља решења која би била у интересу, пре свега, Срба који живе на Косову и Метохији…*