Вашингтон је наметнуо потребу уједињења Европе под туторством Немачке; Отварања европског хоризонта је била прилика за Немачку да постепено  избрише последица ратног пораза и поврати изгубљену моћ; Актуелизовање старе песме “једнаки у правима” («Glaicheberechtigung»), што је Берлин већ једном певао; Покидане везе између Рајха и Ватикана, уступиле су место везама са САД и Немачком као америчким ослонцем за “европске конструкције”; Данас ЕУ има своју управљачку класу, а класа са таквим статусом тржи и ослонце своје заштите нашавши га у војном савезу какав је НАТО са незаобилазном улогом САД, што поменуте судије за “досуђивање” Нобелове награде за мир нису хтели да примете; Припадање ЕУ значи и припадност НАТО алијанси
______

ПРЕСУДНА УЛОГА САД У СТВАРАЊУ ЕУ

Аутор: Ратко Крсмановић
Извор: Објектив 15. јануар 2013.

Стварни разлози настанка Европске Уније

Туторство Европске Уније и њена послушничка улога у спровођењу америчких и НАТО налога, резултирали су додељивањем Нобелове награде за мир 12.октобра минуле године. Тај догађај представља, не само компромитовање ове значајне награде, већ и својеврсну поругу најважнијој цивилизацијској вредности каква је мир. Истина, у овом свету апсурда, тај избор је сагласан са актуелном политиком додељивања овог признања последњих година.

Европска Унија се од самог настанка до данас показала изузетно послушним војником НАТО алијансе. Више од двадесет година ЕУ и њене чланице су уплетене у готово све ратове у свету уз препознатљиве покушаје реинсталирања старих колонијалних улога и успостављања нових. Истински циљеви, смисао и улога ЕУ су препознатљиви из садржаја доста свежих архива који су најпоузданији ослонац историјских истраживања и подсећања на редоследе корака њеног настанка. То је велики изазов савременим историчарима.

Шуманова декларација – темељ за формирање ЕУ

Подсећања ради, желео бих указати неке од тих историјских чињеница и околности које су условиле настанак ове и овако “пацифистички” расположене ЕУ, коју је жири у Ослу окитио Нобеловом наградом за мир. Те околности заслужују далеко подробније истраживање од једног коментаторског осврта.

Хари Труман

Темељни акт који се узима као почетак “европских интеграција”, представља тзв. “декларација Шумана” од 9. Маја 1950. године. Већ следећег дана, 10. Маја, одржана је значајна конференција Атлантске Алијансе у оснивању (НАТО), где је службено дато зелено светло за поновно наоружавање Савезне Републике Немачке. Тај поступак је заправо одговор на две године стар захтев Вашингтона (1948.г.). И ако су прошле 4 године након уништења нацизма и уследила подела Немачке, структура Вермахта је сачувана у најразноврснијим организацијама, укључујуи и кадровску. Да би се пригушио могући отпор европске популације Атланској Алијанси, услед свежих сећања на минули рат, прибегло се лукавству у виду стварања Заједнице за угаљ и челик (ЕЦСЦ), коју је наговестио француски министер иностраних послова Роберт Шуман у својој фамозној “декларацији”. Тиме је фактички прикривено оно што се стварно одвијало иза америчких и немачких кулиса.

Операционализација заокруживања НАТО зоне је отпочела марта 1947. године, чувеним говором председника Трумана у Конгресу, када је затражио кредите за подршку Грчкој и Турској ради одбране од “напада”. Тада је избегао помињање СССР-а као потенцијалног “нападача”, јер су у том часу САД и СССР били још увек војни савезници. Свеже непријатељство западноевропских земаља према Немачкој, нарочито Француске, превазиђено је својеврсном финансијском уценом у виду “Маршаловог плана”. Примена овог плана је условљена прихватањем извесне политичке “заједнице” интегрисане Европе, што је сасвим јасно формулисано у познатом говору на Харварду 5. Јуна 1947.

Дакле, Вашингтон је већ тада наметнуо потребу уједињења Европе под туторством Немачке, чије су структуре биле чврсто повезане са САД. Тадашња Немачка је имала најразвијеније капиталистичке структуре и најмање разорене индустријске ресурсе. Чак 80% индустријских потенцијала у Немачкој је сачувано 1945. године, за разлику од остатка разорене Европе.

Мотиви Вашингтона у погледу уједињавања Европе нису били садржани само у геостратешким разлозима, већ исто толико у економским и финансијским.

Нова америчка стратегија у виду отварања европског хоризонта је била прилика за Немачку да постепено  избрише последица ратног пораза и поврати изгубљену моћ, што је представљало најважнији спољнополитички циљ. Тај циљ није нужно у сагласности са америчким, али је и једна и друга страна заједничком акцијом лакше реализовала и посебне.

Маршалов план после 65 година

Оживотворење међуратне идеје под термином “једнаки у правима” («Glaicheberechtigung»), што је Берлин већ једном певао у знак одустајања од клаузула Версајског мира, не само да је актуелизовано, веч је праћено  сада и укидањем ограничења производње оружа која су била наметнута у Јалти и Потсдаму. Ту су такође пресудну улогу одиграле САД, мада се данашњим  ружичастим причама о миротворачком разлогу настанка и оцима ЕУ, ове чињенице и даље држе далеко од јавности, стварајући привид како је реч о “оази мира”, па су тај “пацифизам” ЕУ очигледно  вредновале и судије за доделу Нобелове награде за мир.

У процесима профилисања физиономије европске заједнице, као важан асистент и сарадник се показао и Ватикан, ма колико се прећуткивала његова геополитичка улога. Покидане везе између Рајха и Ватикана, уступиле су место везама са САД и Немачком као америчким ослонцем за “европске конструкције”.

Данас ЕУ има своју управљачку класу, а класа са таквим статусом тржи и ослонце своје заштите, заштите освојених позиција у замршеним процесима социјалне и класне диференцијације. Свог заштитника препознају у јаком војном савезу какав је НАТО са незаобилазном улогом САД, што поменуте судије за “досуђивање” Нобелове награде за мир нису хтели да примате. Уз заштиту нужно се пружа “алиби” наднационалним институцијама попут Централне Европске Банке, како би се у интересу крупног капитала, појединачне националне одлуке истргле од контроле и гнева властитих народа. Ни такве заштите не указују на оптимизам нити су гаранција мира.

Отуда је и логичан закључак да припадање Европској Унији значи и припадност НАТО-у као и пристанак на прописане стандарде ове алијансе. Није реално очекивати да нека чланица ЕУ припада неком другом  војном савезу.