АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ТЕХНИЧКИ НОКАУТ ИВИЦЕ ДАЧИЋА ИЛИ ШТА ЈЕ У СРБИЈИ ПРОМЕНИЛА РЕЗОЛУЦИЈА


ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ТЕХНИЧКИ НОКАУТ ИВИЦЕ ДАЧИЋА ИЛИ ШТА ЈЕ У СРБИЈИ ПРОМЕНИЛА РЕЗОЛУЦИЈА

Тамо где су само крупне амбиције и језиви страх нема стратегије, ту се наде полажу само у отпор материјала

16.01.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

edvard munk KRIK

Едвард Мунк: КРИК

zeljko_cvijanovic_kolumnaЈедан дан? Месец? Шест? Година? Колико још времена Ивице Дачића на власти заправо вреди Косово? Колико Србија – у људима, историји, земљи и небу – вреди времена на слободи за његове људе, којима се свих ових година за прсте лепило све оно што се лепи свету коме Косово не шушка, не светли и не пева народњаке? Та питања – показало се пре него што је ико мислио – главно су политичко наслеђе косовске резолуције, усвојене у недељу ујутро у парламенту, чији конфузни текст је Ивица тог дана и те ноћи бранио као да му је задње. И, наравно, кад је у уторак, на питање хоће ли Србија разговарати о столици за Косово у Уједињени нацијама, изговорио „можемо да се договоримо о свему, ми не бежимо од тога, није спорно“, Дачић је показао праву природу скоро па полиитчког јединства постигнутог у скупштини око резолуције. Ево како је оно постигнуто.

Дачић – све чешће то је управо он – договора са западним амбасадорима корекције Николићеве платформе. Одмах затим, кад сасвим обезличи првобитну резолуцију и прилагоди је западним интересима, онда је тресне пред остале, и тад само остаје да се види ко је тај мајчин син који ће смети да устане и каже да то не ваља? Тома? Јесте, па да се странци наљуте на њега, да му споља запечате зграду на Андрићевом венцу и да сви они „блицеви“, „деведесетдвојке“ и национални сервиси објаве да је у карантину због неизлечиве заразне болести којој је име Косово? Вучић? Да, па да Мишку пусте чаршаф кроз затворски прозор и „Куриру“ поново командују налево круг. Динкић? Он верује да је то што не изговара реч Косово ствар његове супериорне интелигенције, која му не да да га ишта омета у економском претварању Србије у највећи европски гладомор. Можда Ђилас? Не, био је то један заиста скуп мост и била је то једна, иако се издаје за странку, озбиљна криминална група, чија кривица се неће растворити ни у чему што није слепа лојалност онима који једини то питање кривице данас могу да потегну.

Ето тако се у Србији данас постиже национално јединство: тако што су сви актери јединства један другом противници – свако свакоме – и тако што један од њих понуди више од осталих, а они прате да не би остали без онога што су имали пре него што је овај ишта понудио.

Та погубна политичка матрица – која укида не само сваку могућност националне и државне стратегије већ и сваки избор – јесте онај квалитет који чини да Србија после косовске резолуције није иста као пре ње. А није ни по томе што су, поред државе, таквом резолуцијом изгубили и сви унутрашњи актери, посебно они који су на први поглед у недељу ујутро деловали као победници. Идемо редом.

 

ДАЧИЋЕВА КУПОВИНА ДАНА

Ивица Дачић, који не уме да престане да говори и који у тој поплави речи једино не уме да каже „не“ странцима, успео је да поред моћног и изабраног Томе Николића прогура своју верзију резолуције. Та победа није му се, наравно, догодила ни по томе што је најпаметнији ни што је наомиљенији међу посланицима, већ по томе што је више од осталих поделио своје виђење са оним што су од резолуције захтевали из западних амбасада. Тиме је на неко време – не предуго – излечио две своје највеће ноћне море. Прву, да ће морати у првој половини године да иде на изборе, где ће му адути бити његове сулуде изјаве и виђања са Тачијем. И, другу, да ће му изборе најавити то што ће му се једног јутра јавити сви његови најближи сарадници и рећи му да су, зовући га, у полицији искористили право на само један позив.

Том резолуцијом и изјавом о Косову у УН Дачић је платио што је отварањем пукотине између владе (Дачић-Вучић) и Андрићевог венца (Николић) влада учвршћена, што избори више нису на видику, од чега ће, поред њега, највише профитирати Бајатовић, Ружић, Мркоњић, Обрадовић или који већ црвени барон коме Вучић на длану већ неко време види кратак пут на дуже време.

Отуда, Дачић свој живот купује дан за дан, његов добитак важи само на кратак рок, на не више од пола године, будући да је, колико год деловало извесно да избора до јуна неће бити, готово једнако извесно да ће их бити у другој половини године. За то време наставиће се беспризорно урушавање овог искусног политичара, који је упао у клопку и сад се привикава на идеју да излазак није могућ, већ само једнократна куповина времена, по баснословној цени. Док траје, биће најлојалнији странцима, ови ће га трошити као што никог до сада нису, повремено ће му, заједно са Вучићем, претити и он ће такав, слуђен од амбиције и избезумљен од страха, као човек који сваког дана изнова купује живот на парче, учинити све што се од њега тражи. И све ће то бранити толико хистерично и сулудо да та прича о њему као пијанцу већ увелико постаје део домаћег политичког фолклора иако је алкохол један од бенигнијих начина да се данас изгледа као он.

Отуда је мало вероватно да ће странци, којима је већ испоручио све и најмање захтеве и сада им испоручује и њихову подсвест, показати било какву милост према њему. Јер његова данашња кооперативност није део његове инвестиције у будућност, већ део казне за то што је, пошто су га западни амбасадори четири године умивали од бившег политичког живота, прошлог лета очијукао са Москвом уверавајући све око себе да то није била летња авантура, већ озбиљно промишљен брак.

Зато ће – видело се то и са резолуцијом и са Косовом у УН – амбасадори Ивици давати послове које не би ни робовласници дали Кунта-Кинтеу, тако да је његов губитак највидљивији у томе што ће, колико год српски бирачи умели да ирацонално буду везани за своје партијске симпатије, чак и међу њима остајати све мање оних који га доживљавају озбиљно. О Палми и Кркобабићу да не говоримо.

 

ВУЧИЋЕВ ГУБИТАК

Вучић се резолуцијом још једном показао као најјачи западни играч у Србији (добро, после Микија Ракића), али мало је било оних који су разумели његов бес кад су жути у парламенту својим наступом и амандманима почели да инсистирају на поделама између владе и Томе. Наравно, Вучић је због тога морао да на неодређено време одложи планиране изборе, што значи да су му мале шансе да их има кад је најјачи и да их дочека са оном популарности коју данас има. А то значи још најмање шест месеци хапшења, још пола године бесомучног спиновања српских медија, још толико јавних заклињања у то да су Срби без ЕУ седаммилионска групица зомбија. То значи и довољно времена да сва преостала кола крену низбрдо, да грађани схвате да их хапшење Мишковића није толико усрећило колико им се учинило у први мах. Елем, Вучић пропушта најбоље време да Србији буде једини, да то исто буде и у својој странци, где је, макар у овом скупштинском сазиву, сенка Томе Николића још увек веома дуга.

Зато је Вучић још један губитник резолуције. Иако чврсто решен да не пружи никакав отпор странцима да би остао ударна песница њиховог „српског пролећа“, он, и да хоће, не може да се супротстави Дачићевој широкој руци, којом овај дели све оно што није његово да би сачувао оно што сматра да му припада. На тај начин Вучић већ на средњи рок – што ће рећи до избора – дискредитује и своју борбу против корупције и причу о хапшењу Мишка троши брже него што њега троше странци. На тај начин, на крају, и он, који је толико желео да се представи као човек који има план и непоколебљиву вољу да га реализује, постаје тек неко ко нема ни избора ни наде, већ само вере у чудо.

 

ТОМИН ПАД

Ако се у међувремену јави да осуди Дачићеву трговину местом Косова у УН, Тома Николић ће показати да није сасвим изгубљен. Ако се јави и то учини, а онда у још три изјаве покуша да објасни да га нису најбоље схватили, Николић ће остати запамћен као човек који је спасио свој условни рефлекс, док му је све друго, а интелигенција посебно, прешло на другу страну, тамо где седи Дачић. На сличан начин понео се Николић и својим првим нацртом резолуције, који није успео да одбрани ни од странаца, ни од Дачића, па ни од Вучића. Пошто је Дачић, показујући странцима да може све што је свакој политичкој пристојности страно, данима брисао под Томином платформом и пошто су жути у парламенту то исто урадили и самим Томом, српски председник већ данас је много слабији него што је био оног дана пре него што је платформу смислио.

И, наравно, показали су му све то странци одмах, договарајући састанак Дачића и хрватског премијера Милановића, који ће у среду Томи иза леђа наставити са креирањем регионалне политике тамо где је стао Борис Тадић, а на шта се Тома толико мрштио. Биће то прво у низу заобилажења Николића, на кога се у стварима које странци виде пред Србијом неће превише рачунати – има ту и већих добровољаца и оних којима више гори. Логично, ту привилегију да га не прљају као Дачића и не троше као Вучића, Николић ће платити својим ћутањем, за које му први тест и прва прилика теку већ после Дачићеве скандалозне изјаве о Косову у УН.

Све то, наравно, баца још једно светло на скупштинску резолуцију, отклањајући последњу дилему с ње. Наиме, многи су претходних дана покушавали да нас увере како је платформа део посебно сложене српске стратегије, према којој Београд не може у овој фази да се супротстави Бриселу, Вашингтону и Берлину. Дачићева изјава о Косову у УН показује, међутим, нешто сасвим друго. Да би постојало нешто што би се звало стратегијом, неопходно је да политичка класа идентификује сопствену судбину са судбином својих грађана, и оних на Косову и оних ван њега. Серијом вештих потеза западни амбасадори су српску тројку увели у једну врсту спирале у којој су они учинили обратно – судбину грађана идентификовали са сопстваним судбинама. Слично као ономад Тадић, Дачић није у стању да у тешкој ситуацији понижења прима на себе, него их прослеђује грађанима, што је његова изјава најбоље потврдила.

Зар нам не сведоче о свему томе Дачићеви јавни наступи, за које је Лирово лудило чист Дизниленд; зар нам није доказ за то Вучић, који не може назад с пута да постане највећа узданица петоколонашке српске елите; није ли на ту ломачу своје дрво положио и Тома Николић, који се неће борити за своју јавност, па се, радије него својим квалификованим сличномишљеницима, окружује неквалификованим срицалима европске агенде, свестан да су они за његову главу, каријеру и ћутање безбеднији од онога што сам мисли и сања.

Елем, нема ту никакве стратегије, јер нема ниједног сегмента ни у држави ни у власти који расте и опоравља се, нема ничег где ће оне бити јаче за шест месеци него што су данас, ничег стварног ни у томе да ће нас ЕУ сама откачити из свог смртоносног загрљаја у јуну, због чега верујемо да је то мање ризично него да се данас из загрљаја чупамо сами. Ту где су само крупне амбиције и језиви страх нема стратегије, и ту се још само можда може једног дана очекивати нешто што је физика означила као отпор материјала – не мислим на Дачићев, можда Вучићев и вероватно на Томин, али тек кад буде касно. Отуда још само остаје питање где је, у поређењу с њиховом, тачка отпора народног материјала. Не, дакле, има ли га – јер га има – већ где је. Јер говорим о народу који српске елите троше исто онако бесомучно, као странци Дачића и Вучића, пуштајући му на дан кад је Ивица лупао о Косову у УН, као главну вест, причу о забрани покрета Наши, која ће (забрана) решити баш све.