АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Како би требало да изгледа један истински “европски” предлог за глобално решавање косовско-метохијског питања

Док се јавност Србије забавља новом друштвеном игром (произведном?) за садашњи моменат косовско-метохијске рашомонијаде – “платформа” или “резолуција”, “председников план” или “владин план”, “начела преговарања” или “упутства за преговарање”, не би било згорег, оријентације ради, подсетити се на идеални, платонски свет “форми”.

09.01.2013. Фонд стратешке културе, пише: Александар Павић

Другим речима, да видимо шта би могло да се деси у неком кандидовском “најбољем од свих могућих светова” – каквим се, уосталом, онај самозадовољнији део пројекта званог ЕУ, чија се сенка надвила над косовско-метохијским чвором редовно представља. Шта би могло, тј. морало да се деси, да се цео косовско-метохијски преговарачки процес од стране својих западних покровитеља води у духу истинске добре воље – а Божић и јесте време за добру вољу међу људима – и да западне државе које већ скоро две деценије управљају процесом не само косовске већ и југословенске кризе и њеног “разрешења”, истински делују у складу са својим прокламованим начелима. Ово није само корисна ментална вежба: овакав поглед може да нам укаже на алтернативе које још нису испробане, али и да нам омогући лакши увид у истинске намере или способности оних који анм се представљају као “понуђачи добрих услуга”.

Под окриљем “просвећеног” дела тзв. међународне заједнице, а поготово представника “најуспешнијег мировног пројекта у историји човечанства”, тј. ЕУ, оквир за решавање питања будућег статуса Косова и Метохије требало је свих ових година да буде заснован на: 1) „европским”начелима која су била примењивана током процеса распада СФРЈ и 2) на истинској, искрено понуђеној “европској будућности” простора не само читавог Балкана већ и читавог континента, заснованојна равноправности народа и основним савременим демократским начелом “један човек-један глас”. Управо је одступање од ових начела, тј. њихова селективна примена, проузроковалане само кризу несагледивих размера на простору западног Балкана/југоисточне Европе, већ је означилаи почетак дефинитивног краја целокупног послератног међународног поретка, заснованог на Повељи Уједињених нација и, када је о Европи реч, Хелсиншком завршном акту из 1974. године.

Током 2007, при крају пропалог “преговарачког процеса” који је довео до једнострано проглашене “независности Косова”, представник ЕУ у преговарачкој тројци, Волфганг Ишингер, изјавио је да тројка “није оставила ниједан камен непреврнут у трагању за решењем” будућег статуса Косова и Метохије. То једноставно није тачно. Наиме, док су се САД већ неко време доследно залагале за независност Косова и Метохије, а Русија заступала начелан став да се залаже за свако решење које би било прихватљиво и за српску и за косовско-албанску страну, управо ЕУ није понудила ниједно “аутентично европско”решење. Такво решење нису, колико је познато, понудиле ни разне “проевропске” политичке и невладине снаге ни са српске ни са косовско-албанске стране. Уместо тога, ЕУ, која јетребало да буде “мотор” свих европских интеграција, заступала је, и наставља да заступа, територијалну поделу и растакање једне суверене земље – Србије – коју би, с друге стране, наводно волела да види као “будућег члана европске породице”.

Како би, дакле, један истински “европски” предлог за глобално решење будућег статуса Косова и Метохије могао да изгледа? Одговор на ово питање лакше је сагледати уз претходан, кратак осврт на контекст целог проблема. 

Контекст косовско-метохијског проблема

На простору бивше СФРЈ, од краја Хладног рата и потоњег распада земљесве врви од компликованих политичких аранжмана, који покушавају да обухвате све веће уситњавање разних националних и/или верских заједница. Првобитни извори напетости које су почеле да нарастају крајем 1980-их и почетком 1990-их година налазили су се у тежњама владајућих елита бивших југословенских република да се отцепе мимо (више)националних консензуса унутар њихових граница – а и мимо важећег устава СФРЈ. Тада, што због недостатка добре воље код бар једног дела локалних актера, што због недостатка или добре воље или државничке далековидости од стране спољних актера тадашње “међународне заједнице” којом су доминирали победници у Хладном рату, адекватни унутрашњи политички аранжмани нису пронађени (ни унутар саме СФРЈ ни унутар њених републичких граница) и избио је рат.

Ратови из 1990-их година за југословенско наслеђе донели су нову слику региона, расцепканог управо по некадашњим републичким границама, што, међутим, није довело до трајног и дугорочног смиривања напетости – а ни до општег просперитета и истинског помирења.

Из овог корпуса би се евентуално могла изузети Словенија, која је и пре распада Југославије била национално најхомогенија –мада ни то није спречило њена политичка руководства да посегну за мерама попут брисања на десетине хиљада не-Словенаца из држављанства, чија права до данас нису решена, нити је спречило да и дан-данас Словенија има нерашчишћене територијалне спорове са суседном авнојевском Хрватском.

У авнојевској Хрватској су унутрашње (бар међунационалне) напетости бар привремено решене тако што је већи део једне етничке заједнице (српске) ратом и етничким чишћењем сведен на довољно безначајан број да буде “пацификован”.

У Босни и Херцеговини је на делу један врло компликован аранжман, заснован на Дејтонском мировном споразуму, који представља стални извор међунационалних напетости којима се крај не види, поготову у контексту напетости и неизвесности везаних за статус Косова и Метохије у суседној Србији.

У Македонији, државна творевина је заснована на врсти принудног македонско-шиптарског брака који би тешко функционисао без сталног надзора од стране западног дела “међународне заједнице”, који је том браку и кумовао.

У Црној Гори, после референдума о независности из 2006. политичке напетости се нису смириле нити је њихово смиривање на видику, с обзиром на то да је њено конституисање као државе циљноповезано с хомогенизацијом једне нове “нације” унутар некад јединственог националног (српског) ентитета.

У Србији је, наравно, на сталном дневном реду питање статуса Косова и Метохије. Иако привидно последњи чин расплета југословенске драме и распада (мада је многима јаснода се питање Војводине, Рашке области, па чак и источне Србије крије одмах иза хоризонта “срећне будућности” без “косовског баласта”), ово питање је заправо парадигма целокупне југословенске кризе, и од његовог (не)решавања зависи и стабилност целог послератног поретка израслог на простору бивше Југославије (што не може а да не утиче и на суседне земље). Зато је аранжман до којег ће се на крају доћи (или неће) од одлучујуће важности за будућност читавог овог дела Европе.

Што се тиче питања статуса Косова и Метохије, на првом месту се мора истакнути то да су западне силе (САД и ЕУ) већ једном пропустиле прилику да, држећи се доследно начела усвојених приликом њиховог арбитрирања над наслеђем бивше СФРЈ – заснованог на налазима тзв. Бандинтерове комисије тадашње Европске заједнице, која је “одлучила” да се бивша СФРЈ има распасти по шавовима граница њених шест република – смање напетости везане за косовско-метохијски чвор. Јер, чињеница је да су од краја 1991. тј. почетка 1992, сви актери у ратовима на простору бивше Југославије били суочени са кристално јасним ставом тада доминантног дела “међународне заједнице”: да су границе бивших југословенских република неприкосновене, и да сваки евентуални аранжман између зараћених страна мора да полази управо и само од те чињенице. То се и огледало у свим мировним споразумима понуђеним док су ратови још увек трајали –од Венсовог плана и каснијег Плана З-4 (авнојевска Хрватска), до Кутиљеровог, Венс-Овеновог, Венс-Столтенберговог и, на крају, Дејтонско-париског мировног плана (Босна и Херцеговина), па чак и до Охридског споразума у Македонији, који је довео до федерализације те државе. Сви су они, у својим разликама, имали један, непромењиви заједнички фактор, били засновани на једном непромењивом начелу: да су границе политичког ентитета на којег се односе – непромењиве. Што значи да су ти планови, у свим својим несавршеностима, усмеравали сукобљене стране на бар једну заједничку, неприкосновену тачку, што је, уз “штап и шаргарепу” која је била у рукама главних (западних) арбитара, на крају довело до каквих-таквих мировних решења.

Овај приступ је изостао, и наставља да изостаје када је реч о Косову и Метохији, мада он формално није напуштен одмах: у свим резолуцијама Савета безбедности УН везаним за Косово и Метохију, све до саме Резолуције 1244, увек је недвосмислено истицана “приврженост територијалном интегритету и целовитости СРЈ” – а притом прихваћено да је Косово и Метохија саставни део тог међународно признатог државног ентитета, чији је правни наследник Република Србија.

Сама Резолуција 1244 унела је помало забуне у читав ток расплета овог питања, с обзиром да је у њен текст, осим, поново, недвосмислене подршке територијалном интегритету и целовитости СРЈ, унета и клаузула о “будућем статусу” заснованом како на самој Резолуцији 1244 тако и на “Споразуму из Рамбујеа”. Не улазећи сада у унутрашњу доследност саме Резолуције и утврђивања о ком се “Споразуму из Рамбујеа” тачно ради (јер су постојала два предлога са именом “Рамбује”, од којих је један био ултиматум који је предвиђао могућност “независности” после одређеног периода а други предлог, који никакву независност није предвиђао; ниједан није потписан као споразум, а оба два папира, која се у својој суштини разликују, су се на волшебан начин нашла у тексту Резолуције 1244,[1] што је касније омогућило произвољности у њеном тумачењу, чак и тамо где је она била изричита – тј. поштовању територијалног интегритета СРЈ), чињеница је да је ова семантичка акробатика пољуљала начело читавог приступа “међународне заједнице” решавању кризе на подручју бивше Југославије. Из те нове (очигледно намерно убачене, али то овде није предмет расправе) поставке произишао је, уствари, цео нестабилни “косовски преговарачки процес” чији смо сведоци били последних година. Јер, релативизовање “бадинтеровских начела” (о “неповредивости републичких граница”) у приступу решавања целокупне кризе на простору некадашње Југославије довело је до три кључна, перманентно дестабилизирајућа момента: 1) до давања јаког легитимитета чисто сецесионистичкој струји унутар косовско-албанског корпуса, уз одузимање могућности за правно легитиман, монолитан приступ целокупне “међународне заједнице” (утемељене у још увек важећем поретку УН) који би био заснован на беспоговорном инсистирању на поштовању начела на којима је саздан не само постјугословенски простор, већ и целокупни међународни поредак, заснован на Повељи УН и Хелсиншком акту, из ког та иста “међународна заједница” и даље црпи свој легитимитет; 2) до стварања услова за трајно незадовољство унутар српског националног корпуса, утемељено на осећају неправде због двоструких стандарда који су примењени само на њега а не на било који други национални ентитет на простору бивше Југославије (тј. да “бадинтеровска начела”важе у случају свих бивших југословенских република – осим Србије, итд.), што српски корпус фактички претвара у “национални корпус другог реда”; 3) до преседана који би се успоставио и на регионалном и на глобалном нивоу, по којем међународно признате државе могу да се растачу мимо унутрашњег договора, уз подршку само једног дела “међународне заједнице”, чак и мимо структура и оквира УН.

У контексту тог одступања од “бадинтеровских начела” произашао је један “асиметрични” приступ преговарачком процесу од стране најзаинтересованијих страна – српске и косовско-албанске: док српска страна – уз јасну и активну подршку Русије а не, како би се очекивало, Европске уније – непрекидно инсистира на “бадинтеровском” начелу неповредивости (како својих тако и осталих) граница, косовско-албанска страна константно инсистира на свом праву на отцепљење. И, та недоследност у примени “бадинтеровског начела” довела је до подела у целокупној међународној заједници (која се може писати без навода само ако се говори о њој као целини, што обухвата све земљеч ланице УН и, поготову, све земље чланице Савета безбедности УН), чак и у ЕУ, из које је (док је још увек била “само” Европска заједница) управо и потекао цео “бадинтеровски поредак” на простору бивше СФРЈ. А све то је рецепт за трајну нестабилност, независно од правца у којем ће се кретати косовско-метохијска криза.

Како би требало да изгледа “европски” приступ у тражењу решења будућег статуса Косова и Метохије

Да би се, дакле, преговарачки процес поставио на колосек једине могуће међународно-правне легалности и легитимитета, неопходно би било, на првом месту, изнова подвући неприкосновеност “бадинтеровских начела” о неповредивости граница некадашњих југословенских република. Међутим, исто тако би се морало имати у виду и то да су се, услед напред поменуте недоследности, на косовско-албанској страни учврстили екстремни ставови, и да су њихови носиоци, уз отворену америчку и “европску” подршку, учврстили свој легитимитет унутар сопственог политичког корпуса. Стога повратак на (једино стабилно, иако у својој основи незаконито, с озбиром да је и само у зачетку представљало кршење међународно-правног начела о неповредивости државних граница) “бадинтеровско начело” морао би да буде праћен пресецањем Гордијевског чвора који представља скуп свих фрустрација које су се током досадашњих преговарачких процеса накупиле.

Притом, то пресецање не би ишло у правцу ни једне ни друге опције које су до сада биле на столу – ни једностране подршке отцепљењу Косова и Метохије, ни примени неког од бројних модела аутономија које је нудила српска страна. Јер, и у једном и у другом случају, једна од страна би се осећала изневереном – и то управо од Запада (САД и ЕУ): косовски Албанци зато што су их досадашњи западни спонзори изневерили, а Срби зато што је Запад допустио кршење међународног права само “у изузетном случају” територије Републике Србије. То је рецепт за трајну нестабилност не само на тлу Србије већ и читаве бивше Југославије, и никакве “мере надокнаде” (у виду “државе у држави”за косовске Албанце или “бржег интегрисања у ЕУ” за Србију) то не би могле да санирају.

Предлог који би био у највећем могућем сагласју са “европским начелима” која произилазе не само из начела Европске уније већ и из савремених трендова данашње (западно) европске цивилизације – био би предлог заснован на потпуној равноправности обе националне заједнице –  и српске и шиптарске – на читавој територији Републике Србије. Дакле, пуна заступљеност у републичкој скупштини Србије, пуна језичка равноправност, пуна слобода кретања, и начело “један човек – један глас” на републичким изборима (уз подразумевајуће локалне самоуправе, које би се накнадно размотриле).

Укратко, “про-европске” предности овог модела могле би да се представе и на следећи начин:

– приврженост савременом демократском начелу “један човек –један глас”;

– одступање од чисто етничког начела у уређењу унутарполитичких односа државе;

– “вежбање” за будуће “евроинтеграције”, у којима бигранице требало да губе своју важност и где је мобилност становништва максимална без обзира на већински етницитет одређених територија;

– прихватање и примена овог модела на Косову и Метохији отворили би врата и – тек тада, никако предали легитимитет за примену сличног модела у Босни и Херцеговини, што би било у складу и са (неуспешним) напорима тамошње међународне управе ка уређењу унутрашњих политичких односа у тој земљи.

Да би овај модел имао своју пуну стабилност, било би такође неопходно да се на глобалном, екс-југословенском плану (с почетним изузетком Словеније) уведу следећа начела:

– безвизни режим међу свим државама;

– општа амнестија за све припаднике свих оружаних сукоба (предмети у поступку би се посебно размотрили), осим кршилаца Женевских конвенција о ратовању;

– конститутивност свих народа који живе на просторима бивше Југославије у свакој од новонасталих држава (кроз модел или вишенационалних или грађанских држава);

– пун, безуслован повратак свих избеглих свуда или правична надокнада;

– међусобни царински и трговински режим какав важи међу државама ЕУ;

– нови међудржавни уговор о контроли наоружања (или демилитаризацији), надгледив у оквиру ОЕБС-а.

Једино би модел заснован на оваквим начелима могао да обезбеди “европску будућност” која се, засад само речима, наводно прижељкује за цео регион. Притом би тај исти регион – тек на овај начин претворен у истинску “Југосферу” – претходно научио да функционише као регионални “ЕУ у малом”, што би представљало сјајан “тренинг” за евентуални суживот унутар ЕУ.

Додатна погодност овог плана лежала биу томе што би он поштоваокључно утврђено начело досадашњих преговарачких процеса, тј. да “нема повратка на стање од пре 1999”. Штавише, у степену права која би остварили косовски Албанци, овај предлог би увелико, суштински превазишао и “чувену” аутономију из Устава СФРЈ из 1974, јер би њиме косовски Албанци престали да буду мањина и постали би пуноправан, државотворан, конститутиван народ, и то не само у Србији,[2] већ на целом простору бивше Југославије – поготово у оним републикама које су им свих ових деценија пружале несебичну подршку – што би била несумњива победа за цео албански национални корпус. А оно што је још боље је да ту победу албански национални корпус не би остварио на штету било ког другог народа, што би ослободило не само њега већ целокупни регион од потенцијалних националних ресентимана који би тровали будуће међудржавне и међуетничке односе у овом делу Европе.

На крају, предност овог плана лежала би и у његовој једноставности, упућивању народа с овог простора једних ка другим и укидању неопходности спољног надзора и уплитања које би захтевали компликовани аранжмани о аутономијама.

Подразумева се да би детаљи овог плана морали да буду размотрени на једној новој конференцији, опет под покровитељством ЕУ, Русије и САД, уз учешће свих бивших југословенских република. Оваква једна конференција могла би да извуче победу из чељусти садашњег пораза и бесперспективности и преобрази се у “спасоносно решење” – не само за Србију и цео простор бивше Југославије, већ и за ЕУ, Русију, САД, па чак и за цео глобални поредак. Тек би организовање овакве једне конференције, засноване на оваквим начелима истински оправдало Нобелову награду за мир која је недавно, на контроверзан начин, додељена ЕУ. Наравно – када би бриселска бирократија истински веровала у оно што проповеда.

Овако би, дакле, требало да изгледа један ”европски” предлог за решавање питања Косова и Метохије и, последично, целе екс-Ју кризе. Имали смо право да очекујемо да се такав један предлог одавно понуди из оквира саме ЕУ – какав год наш став према таквом предлогу био. Но, то никако не значи да не може – па ни тода се сличан предлог не може појавити и из неког другог дела Европе, па и света, исто толико заинтересованог за мир на целом континенту. Једно је сигурно: ако се процес преуређења простора бивше Југославије/западног Балкана не заврши онако како је и започет 1991. од стране тадашње верзије ЕУ, на губитку ће бити сви – и то не само у Европи. Покушај трајне легитимације кршења међународног правног поретка оставиће – тј. већ је оставио – истински глобалне последице. Нека остане забележено да је то могло да се спречи – да је ЕУ и на делу била онаква каква се на речима представљала.