ДЕЛО СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ У СВЕТЛУ НАЈНОВИЈИХ ПОЛИТИЧКИХ ДОГАЂАЊА СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ

– у сусрет 900-годишњици рођења светог Симеона Мироточивог

 

I
Они који се труде да разумеју тајни смисао историје, када је личност Светог Симеона Мироточивог (Велики Жупан Стефан Немања 1113-†1199) у питању, као недосмислено потврђују да се он целога свога живота, и као владар и као монах борио за јединство свога народа у сопственој држави, и за чистоту символа вере у Свету Једносуштну и Нераздељну Тројицу. Како примећује Св. Владика Николај (у Животу Светог Саве) „он је сањао само о српском Народу као целини, и о држави у којој би сви Срби били уједињени…, способни да је одбране и одрже сопствени културни развој“. На путу ка остварењу тога циља, морао је да се избори и са ускогрудим славољубљем своје браће Тихомира, Мирослава и Страцимира, који су завојштили против њега (Тихомир је и нестао после једнога војнога сукоба) али чудом Божијим, Мирослав и Страцимир су се дозвали, и покајно приступили своме брату удружујући своје снаге са његовом да се оствари свети циљ српског самодржавља и свенародне слободе. Не бити тек жив на земљи него слободан на сопственој земљи од Немањиног доба па све до дана данашњег у основи је сваког хтења када су се Срби покретали у историји.

Баш зарад овог идеала Немања се, са променљивом срећом (ратном) борио против непријатеља споља – Мађарске, Дубровника, Бугарске, Византије, крсташа… али крајњи збир његових пораза и победа била је јединствена и јака држава од Јадрана до Перника и Средеца (Софије).

Његови савременици – Византици, у две беседе (ученога Јевстатија и Константина Манаса) помињу га као пораженог заробљеника и заточеника у Цариграду речима „да је тако понижен овај велики Народ и онај славни Поглавар…“… „човек не само у сразмери какву природа даје него високо израстао и леп на око“… /Јевстатије/, „варварин, одметник, широких рамена и наочит човек који је украсио царев тријумф, поздрављен грдњом и ругањем од цариграђана“ /Манас/.

Дакле Немања је био ратник првога разреда, али као што и приличи великим људима, у сталном разговору са Богом Живим. У пометњама политичким и ратним онога доба, кад год је било предаха Немања је своју побожност потврђивао грађењем цркава: бесцене Студенице, Ђурђевих Стубова на Лиму, Арханђела Михајла у Скопљу, Светог Пантелејмона у Нишу, Светог Николе на Косаници топличкој… О Светом Хиландару измољеном од Византинаца да и не говоримо. А своју хришћанску широкогрудост, нарочито касније када је постао исто тако срчани монах као што је био и срчани витез и владалац, потврђивао је богатим даровима црквама: Св. Ватопеда на Светој Гори, Пресвете Богородице Евергетске у Цариграду, Светог Димитрија у Солуну, Петра и Павла у Риму, Светог Николе у Барију, Светог Јована на Јордану, Светог Теодосија у Палестини, Светог гроба Господњег у Јерусалиму.Свети Владика Николај даје овакву оцену личности Великог Жупана Стефана Немање: „моћни ратник своје земље и милосрдни Божији човек, такав беше Немања“.

 

II

А какви су данашњи народни прваци и вођи, у поређењу са горостасним ликом утемељивача српског самодржања и слободе у чије дело као незаобилазно жилиште, чвориште и центар увек и изнова улази свака генерација нас – његових потомака?

Један велики човек светога живота оцењујући догађања последњих 25 година наше историје рекао је: „Ни већих времена, ни мањих људи као предводника Срба“… подразумевајући под тим да пред опасношћу за сопствени опстанак Срби нису успели из себе да изнедре и испред себе да поставе човека „ни широких рамена, ни великог вођу лепог на око какав доликује слави свога народа, ни жестоког ратника који има способност да украси (и туђи) тријумф, нити способног да сам тријумфује, о побожности и личном молитвеном подвигу да и не говоримо. Можда је суноврат у који смо запали почетком 21. века узрокован управо тиме што смо имали Светитеља за оснивача српске државе, а нисмо се на њега угледали. Њега који је земљу /=Србију/, мерио Небом /=Хиландаром/ заменили смо људима који својим скудоумним политичким идејама нису ни на земљи ни на небу, а Небесима се изругују („…Хоћу да водим реалну политику а не небеску Србију…“ – Ивица Дачић 3. септембра 2012. у ОШ „Јован Дучић“ у Београду). Не схватају да, како мудро подучава Владика Атанасије „као што нема ни људског бића само земаљског – водоравног, без небоземног – усправног, тако за Србе Светога Саве и косовског Великомученика Кнеза Лазара, нема земаљске Србије без Небеске.“ Јер да ово схватају не би водећи политику свињскога валова=обећаних блага предприступних фондова ЕУ, у последњем чину савремене Косовско Метохијске драме граничним међашима и полицијском стражом, нашом и шиптарском и NATO, омеђили заветну српску земљу, одричући се вековних стубова и молитвене заштите Светих Дечана, Пећаршије, Љевишке, Светих Архангела Призренских, Грачанице Косовске, и Бинча, и Драганца, и Прилепца, и Девича дреничког, Соколице изнад Митровице, и бјеле Цркве Самодреже…

 

Постављајући границу Србији са самом собом, нама савремени сој српских политичара, пренебрегао је следеће:

1. Одриче се историјског и хришћанског предања сопственог народа што је луксуз незнавених простака а не просвећених владара.

2. Прихватањем интегрисаног и било каквог другог управљања границама политичар који то потпише крши Устав државе, негира Резолуцију 1244 Савета безбедности и крши повељу Уједињених нација угрожавајући целовитост једне од чланица (започео Тадић увођењем ЕУЛЕКС-а, довршио Дачић потписивањем Споразума о интегрисаном управљању). Уместо овога могућ излаз је био инсистирање на испуњењу одлука Кумановског споразума и стриктно поштовање Резолуције 1244 Савета безбедности на основу које је Србија постала чланица Уједињених нација. Истовремено Скупштина Србије је морала да преиспита и поништи незаконито додељивање свог дела територије сомнобулом политичком одлуком Петра Стамболића, од Звечана до Јариња и на запад од Косовске Митровице до Зубиног Потока – покрајини Косову и Метохији (можда и управо због тога баштину старокомунисте Петра Стамболића граничним прелазима и потписом потврђује новокомуниста=социјалиста Ивица Дачић).

3. Пре било каквог споразума о прелазима на „другу страну“, основна дужност садашњих државних органа Србије мора бити императивно и свакоминутно инсистирање код међународних чинилаца да се са гаранцијама међународних институција хиљаде прогнаних са Косова и Метохије безбедно врате у своје домове, на своја имања, у своје Светиње са правом да живе на својој земљи и сахране на предачким гробљима. Истовремено садашња Влада и Скупштина морали би по хитном поступку да преиспитају све договоре претходне Владе који нису потврђени у Скупштини.

4. Даље разграђивање Србије правцем Прешева, Старе Рашке, Војводине може се спречити само успостављањем и поштовањем програма свенародне сагласности око основног које је уједно и питање свих питања мира и просперитета на Балкану, а то је удруживање снага у један економско-политички и културолошки простор свих који баштине Светосимеоновску и Светосавску идеју о животу једино достојном човека: живети слободан на сопственој земљи, а не (тек) бити жив на земљи.

Али, уместо чврстог става, и националног јединства, поново полако тонемо у кошмар који се непрекидно, деценијама понавља. У Србији поново имамо власт чије намере, осим када је реч о пуком очувању сопствених позиција и што дужем уживању привилегија, нису широј јавности до краја јасне, и која се чак и не труди да их објасни бар тамо где треба. На пример – косметским Србима, од којих се може сазнати да „нико од представника локалних самоуправа није био обавештен да ће тај протокол (о прелазима) бити потписан“, као и да им није јасно „зашто се жури са имплементацијом споразума када се очекује оцена уставности Уставног суда Србије о њима“.

Ово је већ ствар која у најмању руку говори о аматерском приступу вођењу државе од стране нових власти, али и с правом изазива подозрење о њеним намерама. Јер, ако се евентуално проценило да се јавност мора лагати ничим поткрепљеним тврдњама да су парафи претходне власти заправо „потписи“ и „међународни уговори“ који обавезују да би се, тобож, „купило време“ – а једино време које вреди куповати је док не дође помоћ са Истока, или док се не операционализује акција муњевитог раскида са претходном влашћу – онда је ваљда то нешто о чему је требало обавестити бар најужи круг својих људи. А ако народ са Косова и Метохије, и њихови народни прваци о томе не знају ништа – једини озбиљан закључак који се може донети је да је много тога труло у држави српској.

Јер да није, да ли би могло да се деси да потпредседник Владе и министар војни, који по свом положају треба да размишља о снази оружја као средству гаранције слободе својих држављана, по повратку из Америке говори о миротворству поручујући: „Наш је задатак да испуњавамо међународне обавезе“, констатујући притом „да то неће бити нимало лако, биће много тешко, и психолошки и у сваком другом погледу“, није стигао – а вероватно се није осећао ни обавезним – да разјасни ко су то „ми“, и ко им је поставио „задатак“.

Лако је закључити да би Вучић, као наследник тотал(итар)не доминације медијског спектра коју му је претходна власт, по савременим пентагонским обрасцима, оставила у аманет, волео да се у јавности пројектује чврст утисак да се обавеза стриктног и неодступног испуњавања преузетог „задатка“ односи не само на власт већ и на државу. Но, за потпуни успех те пројекције, од насушне потребе је Вучићу управо било следеће: да што дуже изостане оцена уставности тзв. бриселских договорених закључака које је преговарач претходне владе Борислав-Борко Стефановић парафирао, а нова власт, посредством Стефановићевог наследника, извесног Павићевића, прихватила као „нашу међународну обавезу“, и сада их једнострано, грубо и дивље спроводи, у виду постављања „интегрисаних граничних прелаза“ на административној линији између Косова и Метохије и средишње Србије.

Јасно је, дакле, да је Влада Србије, у својој журби да испуни своје нетранспарентне „задатке“, отворено игнорисала највиши правни акт земље, поступајући по судбинским питањима волунтаристички, мимо правног поретка, мимо институција и народа, искључиво у складу са јавним и тајним договорима које је склапала и склапа са међународним званичницима и шиптарским терористима. То је управо рецепт за „хаос и анархију“ – али и позив сваком ко иоле, бар формално држи до правне државе и поштовања уставом и законом гарантованих грађанских права, да устане у одбрану уставности земље. Јер, пробијањем те последње линије одбране државности, отварају се само два пута: онај који води у правни хаос и анархију, и онај који води у диктатуру. А оба на најнепосреднији начин егзистенцијално угрожавају живот државе Србије и њених грађана.

Свети Владика Николај у својој пророчкој речи изговореној пред крај живота тврдио је да ће једино Срби своје снаге исцрпљивати у политичким расправама док ће (по пропасти комунизма који је у Србију инсталиран Черчиловом акцијом=акцијом Запада) наоружани гаулајтери бити свуда на границама Србије спремни да је черече и растргну. Али, такође је записао и: „Да је Бог дао државе народима да има шта да пропадне, а да се народ спасе“. Искуство историје Срба ову реч конкретно потврђује, и у саборну свест нашег народа више него било ког другог народа на свету, уткан је херојски увид: тамо где је опасност, рађа се и спасоносно. Спасоносно је код Спаситеља, са Спаситељем и уз Спаситеља, а не код политичара – вероломних калкуланата.

Стога и кад/ако ова држава пропадне, народни завети хришћански и православни а кроз њих и народ српски остаће сачувани тамо где је Спаситељ оставио свој залог – у Цркви његовој. Црква Српска ће носити свој Светосимеоновски, Светосавски и свој Косовски Крст и са овом државом и без државе, као што је то чинила остајући верна косовском завету од 1389. године до дана данашњега. А ко је вера и ко је невера у овоме дану, нек просуде Милош и Лазар на интегрисаним прелазима у свези небеских војски које ће пратити Господа и Спаса нашег Исуса Христа на другом славном Доласку Његовом на Земљу.

 

– Жички благовесник 2013/јан.