Најновија књига публицисте, „Освајање слободе-ратови будућности“, некадашњег вршиоца високих дужности у Војсци Југославије, пуковника др Светозара Радишића, говори о шокантној истини да Србија и некадашња Југославија нису имали оформљену доктрину одбране „у најкритичнијем делу наше историје“. Ово је нарочито видљиво у деловима Радишићевог истраживања  који се тичу феномена ненаоружаних облика агресије. Уз сагласност аутора и издавача,Таблоид објављује делове из ове интригантне књиге, која има, како је др Смиља Аврамов написала у својој рецензији, „терапеутско дејство“.

 07.01.2013. Таблоид, за ФБР проредила Биљана Диковић

Фељтон

Светозар Ђ. Радишић: Освајање слободе- ратови будућности (1)  

Нови непријатељи, убеђују пријатељски

др Светозар Радишић

Почетком 1991. године у часопису Генералштаба ОС СФРЈ предложио сам да се формира група експерата различитих специјалности, на нивоу Штаба Врховне команде, ради помоћи начелнику Генералштаба у припреми предлога одлука. Разлог је био очекивано разбијање СФРЈ и распад ЈНА због препознатог сукоба интереса великих сила, наслеђених и потиснутих националних аспирација и неслоге унутар гарнитуре на власти.

Било је извесно да тадашња државна администрација неће прогласити ратно стање, што је земљу увело у стање неизвесности. Теоријски циљ предлога било је иницирање промена у теорији ратне вештине у складу с могућим проблемима који су се наметали у савременој пракси, а практични циљ – понуда конкретног решења у условима нефункционисања на савезном нивоу институција које су имале прецизирану улогу у одбрани земље.

Кључни разлог за тај предлог било је спречавање да оружане снаге остану, из било којег разлога, без оптималног руковођења и командовања на највишем нивоу, будући да се без правих решења у управној структури државе не може реализовати дужност родољуба да се свим снагама и средствима брани отаџбина.

У исто време, у стручним и теоријским радовима, правовремено и са суштинским примедбама, критиковао сам решења у најосетљивијем војном подручју – припреми за рат, где припада и борбена готовост.

Јавност сам обавестио и упозорио да, када је реч о значајном сегменту предмета ратне вештине – борбеној готовости, постоје бројни теоријски и доктринарни пропусти и проблеми у пракси. Објавио сам да борбена готовост није довољно коректно дефинисана, да јој садржај није утемељен до потребног нивоа, те да нису установљени сви могући критеријуми којима би се допринело њеном теоријском одређењу. То значи да још увек није доведена у стање које може да се контролише и којим може да се управља. У научним написима и студијама посебно сам нагласио да се све аномалије проистекле из недовољне теоријске одређености борбене готовости тешко могу и набројати јер се састоје од низа проблематичних и субоптималних решења.

Бројни проблеми у пракси изградње и одржавања борбене готовости правовремено су наведени у савременој теорији ратне вештине.

О тој теми, која је у Титово време припадала „табу темама“, написано је довољно студија које су могле да послуже за усавршавање процеса у којем настаје борбена готовост, а и за припрему за рат, која је могла бити много квалитетнија. Да су јединице имале објективну оцену отклонили би се узроци постојећих проблема и/или би многи надлежни и ненадлежни били свесни да се више од постигнутог не може постићи.

Из лоше решеног односа теорије, доктрине, регулативе и праксе произашли су бројни нови проблеми. Исто важи за кадровску политику, која је и сада, годинама после разбијања (распада) СФРЈ и предлога да се формирају наведени тимови, велики проблем.

Кадровска решења још увек ометају војну организацију као систем, а и систем за изградњу борбене готовости. Није највећи проблем то што се веома често мењају људи на кључним функцијама, много је већи проблем то што новопостављени непрестано уводе организацијске новине које спречавају систем да се стабилизује, будући да се сва претходна решења омаловажавају и одбацују.

Због недостатка објективног приступа „кадровању“ ретко ко ради на месту на којем може највише да пружи. То се, наравно, одражава и на начин решавања проблема. Шта значи недовољно добра организација најбоље показује пример израде доктрина и формацијски распоред људи који би могли да буду експерти за израду таквих докумената.

Предвиђања која сам објавио у неким текстовима била су сурово реална. На пример, у лекцијама за највише војне школе упозорио сам да, уколико се не оживотвори концепт сведимензионалне одбране, постоји објективна опасност да се у војним штабовима, због непоштовања стварности, рачуна однос снага који се никад неће догодити.

Објавио сам бројна упозорења да надлежне институције не располажу са довољно знања о савременим кретањима у свету, да су знања о савременим ратовима недовољна и да су велики системи неспремни за изазове у информатичкој сфери.

После свега што се догодило на просторима претходне Југославије, невероватан је и вероватно непоновљив парадокс да СРЈ од формирања није имала доктрину одбране, што значи да она није постојала ни када је СРЈ неопростиво и фатално ракетирало и бомбардовало 19 најмоћнијих земаља света.

Агресија на СРЈ олакшана је недовољном припремљеношћу државе за одбрану. Међутим, та агресија је неопростива јер нико нема право да опрости само једну недужну жртву. Резултат агресије може да буде фаталан уколико губитке, који нису само материјалне природе, никада и нико не успе да надокнади. Извесно је само да ће све бити заборављено, прекривено лажима и обманама, или избрисано. Државна доктрина није израђена ни шест година после агресије на СРЈ 1999. године, а познато је да су остала сецесионистичка жаришта на преосталом српском тлу и недовољно пријатељска политика уредника светских збивања.

Такође се зна и да је процес мондијалистичке регионализације усмерен на разбијање сваког националног бића.

Империја ума

Тражећи разлоге за неподношљиву, нејасну и опасну економску, политичку и војну ситуацију на српским просторима и организациони и ментални хаос у јединој држави на планети која је легално могла да буде српска, покушао сам да будем објективан и да нађем неко разумно и разумљиво оправдање.

Први разлог су нове одлике времена и простора које утичу на промене у развоју људског друштва и најновији светски поредак. Време као да измиче, а људи га углавном „троше“ за препознавање виталних информација и савладавање простора све разноврснијим комуникацијама и кретањима.

Планетарни простор је све истраженији, мањи а потребнији, значајнији и загађенији. Број проналазака у јединици времена је све већи у складу са законитостима геометријске прогресије. Научна достигнућа се, углавном, веома брзо употребљавају у војне сврхе, а доктрине, због процедуре усавршавања, све чешће касне за техничким и технолошким постигнућима. Постало је пословично да се техничка средства прво уводе у наоружање, а потом се разрађују одбрамбена решења. То је основни разлог што у теорији и пракси ратне вештине већ постоје синтагме „сведимензионални рат“, „геофизички рат“, „метеоролошки рат“, „неокортикални рат“, „компјутерски рат“, а нема прецизних доктринарних решења за неутралисање ефеката тих врста ратова.

Други разлог је раздешеност друштвеног и државног система која је постала природна. Нелогично је и помислити да све треба беспрекорно да функционише после разбијања и распада СФРЈ, СРЈ, СЦГ и преструктурисања војске, од класичне мултинационалне ЈНА до готово једнонационалне Војске Југославије, Војске Србије и Црне Горе и Војске Србије.

Трећи разлог је достигнути ниво развоја теорије и праксе ратовања. Цивили у свим друштвеним структурама, очевидно, још нису схватили да је рат у већем обиму из војне сфере прешао у њихову сферу. Некада је држава губила рат, територију и тековине у физичкој сфери – у сукобу две војске, а сада се рат може изгубити у другим димензијама, које превасходно припадају цивилима (економска, технолошка, информациона, културна, религијска итд).

Сада војна сила служи као претња и последње средство за приморавање друге државе да призна пораз и прилагоди своје понашање интересима јачег. То значи да у рату више не постоје недужни и да је природно то што има све више цивилних жртава.

Рат у ери у којој влада „империја ума“ много је суптилнији: пораз и робовање нису препознатљиви јер су огрнути плаштом наводне демократије, медијских фраза и међународно-правног лицемерја.

Суштински, савремени рат се углавном губи и добија у менталној сфери, медијском пропагандом и претњама, а у позадини тог рата распоређени су, по дубини, економски притисци, информатички системи и, на крају, снажни ракетни системи и непогрешиво прецизно софистиковано електромагнетно и нуклеарно оружје.

Четврти разлог је истина да знања политичара и војних лица о доктрини нису усаглашена. Официри боље разумеју, барем из три разлога, друштвене промене настале због рата на просторима претходне Југославије него већина припадника других професија.

Прво, они због природе посла, ради правовременог уочавања евентуалног угрожавања безбедности државе, непрестано истражују светске мегатенденције и, за разлику од других професија, изучавају их у војним школама. Друго, за сада једино војна лица изучавају стратегије и доктрине страних земаља, а оне су основа свих глобалних процеса. Треће, официри су још једном, као многи њихови претходници кроз историју, поступајући према важећој регулативи и поштујући одлуке легалних и легитимних државних институција, учестовали у ратовима на простору претходне Југославије. Притом, суочени с неумитном истином о интересима и моћи, осетили су и разумели суштину свих савремених друштвених кретања и стекли искуства која су драгоцена за однос према опорој стварности.

Пети разлог је неприпремљеност Срба за „нови светски поредак“ која је  проистекла из непрепознавања сопствених интереса и циљева у процесу регионализације и несналажења за време распада и разбијања СФРЈ и Југословенске народне армије. Касно су сазнали да су сценарији у вези са ратом на просторима претходне Југославије објављивани још 1977. године у командно-штабним школама земаља чланица НАТО и њујоршким игрицама за децу и да су планови о регионализацији разрађивани деценијама раније.

Јавно-тајно командовање трупом

Да не буде забуне, у овом тексту се, поред Срба, подразумевају и сви они који деле судбину Срба у саживоту с њима, јер још нису направљене толико „паметне“ ракете или бомбе које при бомбардовању Београда, Новог Сада или Ниша могу да разликују Србе од осталих грађана. Уосталом, сви људи који живе заједно са Србима, на српском простору, осим заједничког страха од мондијалистичког зла осећају и заједничку потребу да му се придруже или супротставе. Они који нису Срби, а живе са њима и деле њихову судбину, не треба да узму за зло то „посрбљавање“ (јер прави Срби никад не посрбљавају и не преводе у своју веру). Истина је да су једнако угрожени, будући да су креатори „новог светског поретка“ национални далтонисти и, нажалост, или на срећу, не разликују никог на српским просторима.

Проблем који условљава национална (не)свесност је велики, будући да су глобализација и регионализација усмерени на уништавање држава и поништавање специфичности народа, па су глобалисти национализам прогласили за трагедију. Важан део процеса глобализације јесте стварање европске супердржаве (Европска унија) чије чланице, у државотворном смислу, постепено одумиру и губе суверенитет. Занимљиво је да стварање џамбо-државе прати и интензивна регионализација, подела која ће: а) осигурати високу ефикасност Уније, и б) економским и другим разједињавањем земаља чланица спречити евентуално напуштање заједнице. Такође је занимљиво да се нова вештачка творевина кабалиста заснива и на поништавању религија насталих у последња два миленијума.

Тако се под контролом Ватикана, уз помоћ „Њу ејџ“ покрета, кроз најновију верзију екуменизма, истовремено обједињују и поништавају ислам, хришћанство, јудаизам, будизам, хиндуизам, шаманизам, све секте и култови.

Уосталом, симбол Европске уније је библијски: нарушена „Вавилонска кула“ (зграда Европског парламента) и застава из доба Вавилона – жуте звездице на плавој позадини. Симболи тзв. новог светског поретка су још старији, староегипатски, са обелисцима из тог доба распоређеним на местима најзначајнијих глобалистичких догађања, у Астани, Риму, Паризу, Лондону, Вашингтону…

Неприпремљеност Југословена за рат, оних који су били на кључним функцијама, условила је да војни школски центри ЈНА постану сабирни центри за избеглице и официре из других република. На територији Србије припадници ЈНА из других република углавном нису ишли у рат, на обуку и гађања, и у свим институцијама задржани су појединци и на значајнијим функцијама. Догађало се да су у време рата у Хрватској територијалним органима те републике упућивани на ратиште основни документи криптозаштите (за тзв. тајно командовање трупом).

 Образложење је било и наивно и типично војничко: „Нико није наредио да се ти документи тамо не упућују“. У неким високим војним установама поједини Хрвати су били одговорни за ратни план и у току рата у Хрватској, иако је тај план најстрожа тајна. Поједини Словенци остали су на највишим позицијама у ЈНА и после завршетка рата у Словенији.

Господин Антон Тус је последњег радног дана у ЈНА уредно и свечано испраћен у пензију, а сутрадан се из Загреба јавио посредством телевизије. Био је постављен за главног стожера оружаних снага Хрватске. Само малом броју људи било је чудно што је он до последњег тренутка у ЈНА имао приступ свим информацијама о систему РВ и ПВО и готово свим војним тајнама.

Перфидни креатори рата

Када сам писао да је СРЈ у рату и да држава нема доктрину одбране, те да је концепција ОНО и ДСЗ неупотребљива, они су, у корист личног интереса и каријере, проглашавали такве исказе за политичке ставове непримерене за објављивање. Показало се да због таквих особа СФРЈ није прогласила ратно стање, а касније је тзв. међународна заједница оптужила да је била агресор. То је требало предвидети, будући да је и лаицима јасно да се, по међународном праву, снаге државе која није у рату затечене изван сопствене територије проглашавају за паравојне снаге.

Наравно, овде намерно не помињем и не узимам у обзир перфиднију мондијалистичких креатора балканског рата који су рачунали на такво понашање југословенског руководства и искористили га тако што су својим одлукама да се признају административне границе за државне створили услове за кључни правни привид: да се југословенске снаге не налазе на сопственој територији.

На том намерном „превиду“ засновани су разбијање СФРЈ, прогон Срба и регионализација. Осим наведеног у примерима, из редакцијски прихваћених текстова избациване су реченице у којима је, на пример, писало да је СРЈ у рату, или да из неког разлога не функционише довољно добро државни или војни систем, или да доктрина одбране не постоји, да војна доктрина није добра итд. На тај начин објављивани су крњи текстови, без сагласности аутора. Догађало се и да аутори буду у немилости због објављених текстова. Превелика ауторска слобода каткад је имала, и има, велику цену.

Описани „резон“ је проверено погубан. Проблем је већи када се зна да су награде, одликовања, одлазак у школе, чинове и постављења добили они који немају своје мишљење, „немају језик“, „не таласају“…

Они често не испуњавају услове и не заслужују то што су добили. Наравно, реч је о изузецима, али за њих сви убрзо сазнају, што неспорно штети угледу Војске и деморалише квалитетнији кадар. Оцењивање је, у ствари, сучељавање са истином. Реална оцена може само да помогне да се реше постојећи проблеми, док нереална продужава агонију.

Седми разлог је утицај корупције и непотизма на све врсте професија. Због та два феномена појединци годинама опстају на местима за која нису оспособљени, немају одговарајуће резултате рада и на то нико не реагује. Разлог за то су и и „контролори“, који су изабрани и постављени на исти начин и који не знају какви резултати могу да се постигну на тим местима. Посебан проблем су плагијати (у музици су то композиције, у књижевности – најчешће наслови књига, у науци – садржаји написа и студија…).

Сусретао сам људе који су отворено преузимали, потписивали и прекрајали туђе радове и објављивали их као своје а да за то нико није одговарао. То је могуће јер је регуларна контрола изгубила легитимитет, снагу и смисао.

Убеђен сам да се све наведено не би догодило да су СФРЈ и СРЈ имале респектовану доктрину одбране и одговарајући одбрамбени систем. Будући да доктрину одбране могу да направе само експерти, и то искључиво тимским радом, државни органи морају да буду свесни такве потребе и да их окупе, ако постоје, или да их посебно обуче и, потом, оптимално организују. Чини се да предуслови за формирање стратегије и доктрине одбране у Србији још не постоје, а оне су услов за опстанак јер се у њима разрађује како да народ (грађани) не страда и не нестане у будућем времену.

Бери Р. Поузн је у Изворима ратне доктрине објавио више ставова који су корисни за приступ у изради наше доктрине одбране:

„Државе које следе доктрине одвраћања изложене су нападу непријатеља… Мале државе, кад им запрете моћни противници, прибегавају доктринама одвраћања…

 Кад год се државе суочавају са безбедносним претњама, а недостају им средства због величине задатака или сопственог сиромаштва, можемо очекивати да видимо доктрине одвраћања…

 Државе статус qуо могу да буду наклоњене дефанзивним доктринама просто зато што знају да оне вероватно неће задавати први удар. Пошто очекују да претрпе први удар, разумно је да уложе већи војни напор да би се оспособиле како да га дочекају.“

Наведене ставове изабрао сам зато што се непрестано говори о доктрини одвраћања. Требало би размислити зашто и генерал Алфред Краус тврди исто о доктринама у којима се гарантује потенцијалном непријатељу да ће први започети сваки ратни сукоб.

(Наставиће се)

А 1.

Агресија другим средствима

Преко светских медија свакодневно пристижу „умирујуће информације“, попут оне да су народ и држава који „мисле“ како ће се бранити када буду нападнути опасни и да узалудно троше новац и време јер у свету под контролом светске финансијске елите „агресија више неће бити“.

 И неће, свакако не онако препознатљивих као до сада…

Једнако уживам у тековинама свих народа и мислим да би свет био сиромашан без раскоши коју пружају све постојеће културе, о којима нема довољно бриге. На шта би овај свет личио без Италијана, Грка, Шпанаца, Мексиканаца, Бразилаца, Аргентинаца, Индонежана, Ескима, Иранаца и Ирачана, Индуса, Кинеза…?

—————–

ГЛОСА

Слобода друштвена, и слобода национална, и слобода интернационална, без ослобађања од себе самог, само су заводљива и лажљива имена разних тамница, разноликих кавеза.  

Свети владика Николај Велимировић
——————-

О аутору

Проф. др Светозар Ђ. Радишић рођен је 20. јуна 1949. године у Лесковцу. Основну школу похађао је у Брежицама (Словенија), Белој Цркви и Вршцу, где је и завршио (1964) и гимназију је (1968) завршио у Вршцу. Војну академију противваздушне одбране (1972) завршио је у Задру. Командно-штабну академију КоВ ЈНА (1983), последипломске студије (1990) и докторат о теми „Управљање системом за изградњу борбене готовости“ завршио је (1994) у Центру високих војних школа ОС „Маршал Тито“ (односно у Центру војних школа Војске Југославије) у Београду.

Највиша дужност у Војсци била му је – портпарол Војске Југославије. Обављао је високе функције у Гардијској моторизованој бригади, у Кабинету ССНО, затим у Управи за обуку и школство, Управи за информисање и морал Генералштаба Војске Југославије и Управи за стратегијске студије Савезног министарства одбране. Био је више година главни и одговорни уредник општевојног теоријског часописа „Војно дело“. У пензију је отишао (2005) са дужности помоћника за стратегије и доктрине у Кабинету начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе.

—————————
Наруџбеница
Књига се може наручити на телефон 062/448965, или на е-mail: svetozarradisic@yahoo.com