Биљана Диковић

Мирјана Бобић Мојсиловић: Срце под притиском- кратак преглед распадања


Мирјана Бобић Мојсиловић: Срце под притиском- кратак преглед распадања

07 јануар 2013, Видовдан.орг Мирјана Бобић Мојсиловић

Спасавање Србије, постаје омражена синтагма, док препуштање Србије, њена кроткост пред сваким захтевом који долази из страних амбасада, постаје идеал „слободног мишљења“

 

Овај наслов чувене Сиоранове збирке есеја, најкраћи је могући опис онога што се догађа у Србији, па ипак, као да то распадање, видљиво свима, никога не узнемирава претерано. За будуће аналитичаре можда може да буде занимљиво како се на нашој јавној сцени у последње време све чешће и на све расположиве начине форсира идеја да је данас часно не учествовати у овоме што нам се догађа, као и да је свако подизање гласа против неправде, глупости или бешчашћа, у ствари, веома анахроно, демодирано и ретроградно. Није зато чудно што се у тренутку док новине јављају како о споменику борцима ОВК у Прешеву ових дана расправљају страни амбасадори (!), и како се албанска застава (а коју Албанци са југа Србије прете да ће бранити свим средствима) вијори у неком оближњем селу, на друштвеним мрежама све чешће могу наћи коментари „да је доста више приче о Косову“ и „да је важније бавити се питањем како да се преживи“, те да је „таласање“ на било коју од актуелних политичких тема „покушај да се Србија врати у деведесете“.

У том контексту треба посматрати и лавину увредљивих реакција које је изазвало отворено писмо Добрице Ћосића студентима, у коме их он позива да се врате у земљу и помогну спасавању Србије. На страну вређање Добрице Ћосића, које је форсирано попут романа реке увек из истог политичког извора, на страну и неспретно формулисање идеје да се деца која су на стипендијама у иностранству врате и почну да спасавају земљу у живом блату, на страну и могуће погрешно протумачене поруке овог писма, на страну и јаз међу генерацијама, тек, оно што је очигледно, јесте да се идеја о спасавању Србије, без обзира на то да ли долази из пера Добрице Ћосића, или било кога другог, данас и овде сматра глупом, примитивном и дубоко антицивилизацијском.

Могуће је да се Србија заиста не може спасти од глиба, распадања, комадања, поробљавања, уцена, отрова, неправди, али како је могуће да „спасавање Србије“, чак и као утопијски сан, овде етикетира као назадни пројекат? Јавно мњење је, најблаже речено, драматично тихо – „неучествовање“ се испоставља као сигурна тишина, која обезбеђује алиби за будућност. Све остало, само је отварање простора за овде тако популарно, олако лепљење етикета. Чак је и патриотизам постао политичка етикета са екстремно негативном конотацијом. Бити проглашен за патриоту, данас је у Србији равно политичкој пресуди. А „патриотизмом“ се сматра свака критика ЕУ, свако помињање албанских застава на југу Србије, па чак и отпор према уцени са генетски модификованом храном! Моћ дуготрајне пропаганде која осуђује, етикетира и вређа било какво осећање за правду, било какву логику – сада је видљива и голим оком.

Отуда, спасавање Србије, постаје омражена синтагма, док препуштање Србије, њена кроткост пред сваким захтевом који долази из страних амбасада, постаје идеал „слободног мишљења“, поткрепљен флоскулом о прагматичности. Ако нас се данас не тиче албанска застава у селу код Прешева, сутра албанска застава у Нишу, може да буде посматрана и као сасвим подношљиви украс! Јер, на крају крајева, то је само парче крпе због кога се не треба узбуђивати, а прагматичан човек ионако не гледа у небо, него пази где стаје.

На крају крајева, можда су прагматичари, европејци, ћутолози, спин-доктори ЕУтаназије Србије у праву. Можда ову земљу заиста и не треба спасавати, јер је то немогуће и јер то и не заслужујемо.

Ипак, пада ми на памет како је Србија данас попут злостављане жене. Или ће да остане у катастрофалном браку, али у коме има материјалну сигурност, или ће да, без ичега под мишком, побегне у неку сигурну кућу која нуди само неизвесност. Прагма или слобода? Проблем је, међутим, у томе што моћна пропагандна машинерија поручује да је то једини могући избор и да је добровољно ропство, најслободарскија могућа опција.

Да останемо код ове метафоре о женама: значи, спонзоруше су једине ишле у корак са временом?

Извор: Вечерње Новости

3 replies »

  1. DA LI SU ISLE U KORAK SA VREMENOM ILI NEVREMENOM KOJE DOLAZI POKAZACE REME, ALI ZADNJIH GODINA NAM SE STALNO NAMECU NEKA NASA CUDNA MISLJENJA, KOJA NI SAMI NE RAZUMEMO.

    Свиђа ми се

    • A sta ti ona smeta?Sta nisi razumeo,mozda to da realno ocenjuje nasu situaciju i upravo to je ono o cemu ona pise.Takvih misljenja kao tvoje ima mnogo,neka nam je bog na pomoci!

      Свиђа ми се