Проф. др Светозар Ливада

О Олуји сам писао док је још трајала. Непосредно кад је Олуја завршила подузео сам једно велико истраживање о свим процесима догађања. Ходао сам од села до села, од куће до куће, од згаришта до згаришта, од непосредних информаната до надлежних органа власти војних и цивилних. Пошто сам узео за предмет сва ратом разорена насеља српска и хрватска, јер су и Срби својим етнобандитизмом разорили око 300 хрватских насеља а Хрвати око 1.200 српских бојао сам се да то никада нећу сам завршити. Нашао сам исте методе и исте посљедице разарања с том разликом што су хрватска насеља започела или довршила обнову, а српска су димила и била у комплетном разарању.

Српска насеља била су без људи, без средстава рада, без институција и без правих информаната и  могућности да дознате изворно истину што се све догађало и које је све посљедице произвело.  Осим пљачкаша из свих дијелова хрватске у одорама, и мушко и женско, и наоружани.  Био је то  прави пакао бесчашћа. Лавеж преосталих паса, лупа и дозивање пљачкаша, брујање мотора, моторних пила, лупање чекића и тупи удари сјекира дозивање и обавезно псовање четника и православаца.

Био сам неугодно изненађен што нигдје у српским  насељима, нигдје нисам могао птице замјетит. Чак ни врапца покућарца. Рат је и њих протјерао. Спонтано организирану пљачку није могуће описати, само се је могло доживјети па умријети од стида, какава смо ми  још јадна племенска пљачкашка хорда. То сам описао у својој књизи „Етничко чишћење – озакоњени злочин стољећа“, Еурокњига, Загреб, 2006.

У посебном поглављу под насловом „Олуја“ стр. 19 до 35. Практично говорећи ту и није било неког рата јер га није ни могло бити. Крајишка побуна бијаше класична сељачка буна. Колико је мени познато ни једна сељачка буна није успјела. Односно, све су завршиле одмаздом над сељаштвом. Добро је било што није било отпора, нарочито герилских напада.

Срби су коначно  схватили суштину бесмисла борбе и да су инструментализирани. И то је добро јер је рат с обе стране био бесмислен, а са српске стране посебно бесмислен. Срби су се налазили у односу на Хрвате 1 : 9. Просјечна старост српских војника у Крајини могла се кретати између 40 до 50 година, а Хрватских око 27 година, да не наводим наоружање и бројност.

Хрватска је војска кренула са преко 200.000 војника по одобрењу НАТО-а и западних земаља, уз одговарајућу асистенцију око уништења неких објеката. Подручје је иначе било заштићена зона УН и нормално би било очекивати да ту није могло ни смјело бити каквих вандалских маскара и разарања, али их је било преко свих граница.

Да не дуљим, резултат тога истраживања сажето приказујем у једној табели што је све уништено. Ево тих показатеља:

Руралоцид српских насеља у Републици Хрватској

Разорене инсттуције и број

Разорени објекти и број

———————————-

Куће 24 752

Господарски објекти 12 341

Задружни домови 182

Амбуланте 56

Цркве 78

Музеји 29

Гробља 181

Трговине 325

Водоводи 113

Трафостанице 96

Индустријски погони 167

Споменици 920

Крчме 211

Занатске радње 410

Складишта 118

Број повратника 18 210

Број обновљених кућа 2 734

Број погинулих 1 820

Број несталих 3 700

Како сам знао Норвалски програм, Туђманов концепт рата, до у детаље ништа ме није изненадило, јер му се сад ту у Олуји  пружила голема прилика да реализира Павелићеву стратегију: покрстити, побити, прогнати.  Скоро педесет посто популације било му је дано на располагање да свој теорему  да је геноцид корисна ствар за поправљања повијести, којег смо раније цитирали.

Ево што је о свом програму рата у једном интервјуу казао Муртићу:

“Било ми је страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо неколико мјесеци прије избора 1990. године. Дошао је у мој ателијер, мислећи ваљда да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе. ‘Да ће хрватски народ крвљу мора добити своју државу’, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић није успио направити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати!’.

Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим. А непосредни повод да почнем радити циклус “Вива ла муерте” као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност, био је један његов говор мајкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, којима је посмртно уручио одликовања уз ријечи да требају бити “сретне и пресретне” што су им синови и мужеви погинули за Хрватску!”

На другом мјесту Туђман иде и даље: „Рата не би било да га Хрватска није желила. Ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“ – др Фрањо Туђман у говору на Тргу бана Јелачића, 24. 05. 1995. године. Према томе хтио је рат и сад га може реализирати. У коначности без великих жртава.

Дакле, не само што је Србима претходно одузета конститутивност, него Туђман је и најавио још један апсурд да им треба одузети и етничко поријекло и националитет.

„Србе у Хрватској треба прогласити хрватских грађанима и назвати их „православним Хрватима“. Треба забранити одредницу „православни Срби“ – Фрањо Туђман у вељачи 1990. године према тексту на 10. стр. – 49 књига и 10 одговора Стјепану Месићу коју је написало 10 београдских аутора 2008. године. Због тога сам пажљиво истраживао судбину појединаца, њихових средстава рада, сточног фонда, институција и свих обиљежја конкретне топономастике, да би се увјерио да је доиста у Хрватској проведено најчистије етничко чишћење без остатка које је икада игдје проведено.  Јер, Срби су схваћени као ванповијесна појава без и једне одреднице коју су заједно с Хрватима стицали на овим просторима бранећи интегритет простора стољећима.

Оно што ме изненадило то је ипак да ништа није било поштеђено.

За злочине у Олуји нитко кривично није одговарао. Нисам нашао нити једног насеље да нетко није погинуо или нестао. А у понеким је насељима или погинуо или нестао повећи број.

Ево само неких  насеља с погинулим од 1 и више њих.  У Доњем Лапцу  66, Радљевац 12, Ошћа 9,  Мокро Пољу 20, Плавно 34, Грубори 30, Голубић 30, и тако бих могао навести још неколико десетака насеља.

Углавном за злочине нема казне нити процеса. Питам се зашто је тому тако? Очито због монструозне освете јер у име државе, није кажњено. Ту је прорадила пандемична мржња језуитске  нарави. Коначна освета! Није нпр. поштеђен ни музеј неимара цивилизације Николе Тесле, ни нека гробља, ни обиљежје на плочи 18 Николе Тесле сродника у Смиљану. Није поштеђен ни музеј ЗАВНОХ-а, ни споменичко обиљежје једино те врсте, од Бакића у легендарној Петровој Гори, ни партизанско гробље преминулих рањеника у тој болници. Виђах овдје да је  освета код нас „слађа од меда и шећера заједно“.

Тај трагизам пљачке, убистава и разарања трајаће наредних 15 година и до данас није престало. Нпр. оду пљачкаши у српска  насеља и пилама препиљују брвна преосталих брвнара, кућа, свињаца, штала, пчелињака и одвозе као своје сл. Или, оду са  самоутоваривачима и товаре руине разорених објеката за насипање своје путне мреже. Од тога ме још више изненадило што су непосредно иза рата сјекли воћњаке, посебно племенито дрвеће, орахе и трешње, јавора и јасена, а у јесен су цијеле српске гајеве приватне опустјели, некажњено.

Учинили су ми се ти пљачкаши као нека „грешка природе“ јер нисам могао вјеровати да то под крај 20-тог стољећа хрватски  човјек може чинити. Тим више што сам годинама као рурални социолог изучавао етничку дистанцу, миграторна кретања, мјешовите бракове и међуљудске односе у бројним детаљима код различитих заједничких потхвата, посебно у самодоприносом изградње заједничких добара: електрификација, изградња домова, школа, складишта, погона путне мреже водовода и дригих објеката.

Једном у рату сретнем Туђманова министра правосуђа, мрзитеља над мрзитељима. Основао је странку и у програм странке написао да свака Хрватица мора учити дијете у утроби да мрзи Србе иако то није могуће.  Добро смо се познавали. У предходном режиму као правник обогатио се продајући станарска права. Рекох му: „толико си пропао да нити си способан да волиш ни да мрзиш“. „Истина је“, додаде му супруга. Од таквих домољуба треба побјећи . Нисам открио ни код једног од вас по грађанском „Волиметру“ домољубља да може ову домовину волити више од мене који је боље познајем од вас, а ви то негирате лишавајући нас живота и завичаја, а нигдје немамо резрвну ни домовину ни завичај.

Правниче, јаде узели сте ми држављанство, а ја сам га стекао прије управо овдје прије него што се ви рођени, и сви моји преци су рођени ту несретниче. Дођем кући назове ме. “ Мислим да си у праву“ рече. Одговорим: „ Ти не можеш ништа мислити, јер немаш апарат за мишљење“. Имајте вазда на уму да бити националиста под крај двадесетог стољећа, и у почетком двадесет првог, може бити само помрачени ум безумника какови су нас дошли главе свеопћим поразом грађанске стране рата. А спознао сам: једном националиста – вазда античовијек.

Довољно је да вас подсјетим на конц логоре, мучилишта у Кулинама, Лори, Госпићу, Сиску, Керестинцу и да не понављам наше Абуграибе, Гвантанаме и друга мучилишта азијатске тортуре. Аваи! Кад је дошло до колонизације Хрвата  из Босне жртава исте природе рата, онда је деструкција убрзана јер су писали једни другима. „Резервирао сам ти двије или три куће па ћеш од њих направити бољу него што је твоја“. Не заборавите да је држава национализирала све „новоослобођене просторе од људи“ и назвала то „Све је Хрватско“.

То ме присилило да сакупим од избјеглих Срба преко 1.000 адреса сродника у иноземству и замолим једног отправника послова да их пошаље адресантима у иноземству да им је нападнут тзв. аликвотни дио, јер код нас познато је нису проведене оставинске расправе о својини и сваки припадник по примагенитури има један дио насљеђа.

Кад је то почело стизати изненадили су се и отац иурис пруденса поставио питање „Па који се идиот овога досјетио“. Убрзо је Вијеће сигурности овакву одлуку суспендирало. Међутим, како смо ми пљачкашки и осветнички народи наш менталитет нитко нигдје и никада не може суспендирати, јер само повијест то може промијенити. Оно у што ме теренско истраживање увјерило да о грађанској страни рата морам проговорити.

Дакле о томе  у једној  посебној књизи треба писати. Ријеч је о тзв. грађанској страни рата који спада међу најгоре ратове. Кад сам завршио рукопис ове књиге дошло је до ослобођења Готовине и Маркача. Наступило је френетично славље побједоносаца. То је нека врста политичког лудила. С једне стране постоји повијесни злочин који се голим оком види са Мјесеца, а с друге нигдје, нигдје кривца за толике људске жртве и још већа материјална разарања.

Новонастала „Мјесечева површина“ иза Олује нагнала ме на питање о каквој се то држави ради, што се овим вандалским деструкцијама хоће. Сви су разарали, а  сада нитко није крив ни за одлуку разарања ни за масакре људи, а ради се о хрватској баштини у власништву Срба. Како су Срби живјели стољећима у 1.107 насеља гдје су били већина тим насељима је посвећена у деструкцији посебна пажња. Ту је вандализам тријумфирао.

Но, како су та насеља била колијевка антифашизма уз големе жртве људске и материјалне био сам запрепаштен да ништа од те жртве антифашистичке хрватске баштине ништа није поштеђено. Нестали су сви завичајни музеји, сва обиљежја, а нису поштеђена ни нека стародневно гробља која због значајних колонизација Срба из ових простора нису ни имала новоукопаних. То да нетко узме гробље као стратешког непријатеља то ме нагнало на размишљање да се ради о посрнулом племенском резону дилувијалних опсега и резона.

Но, знао сам за синтагму „да Хрват у Домовинском рату не може направити злочин“ изречену од предсједника Врховног суда. Срео сам ратног друга, Хрвата с којим сам био изузетно добар, био је млинар, навраћао сам код њега чешће, доносио му  дијелове за млин из Италије и Аустрије. Нађем га једанпут у пљачки пилане, упитам га: „Па Јоже није ли те срам?“
„Није, бил сам код велечасног и исповједил сам се и он ми је рекел да су они комунисти антикристи и да ни ништа није срамотно њима делат“.

Пренеражен имам представу да је безумље  ушло у све безумне, да доиста грађански рат је најгори од свих које сам као повијесничар по образовању познавао.

Касније сам налазио оправдање да све што је рађено да је рађено по закону. Увелике ме то подсјетило на суђења Аицхману у Јерузалему. Он се свугдје позивао да је радио по закону, што је касније Ану Арнет која је присуствовала томе суђену да је сковала појам „баналност зла“. Сада се поставља питање: Што је Олуја? То је програмирани повијесни злочин пренесене стихије природе на социјално поље живота људи. То што се он оправдава легалитетом је формални правни конструкт.

Могао бих навести десетине примјера из повијести који су се правдали легитимитетом, а испали су међу највеће повијесне злочине бруталитета, нпр. Крижарски ратови, спаљивање вјештица, покрштавање Индијанаца у Латинској Америци, бацање иперита у Првом свјетском рату, бацање атомске бомбе у Јапану или бомбардирање Дрездена, или најзад а не посљедње спаљивање Ђордана Бруна, а остале је само изрека „ипак се окреће“. То што је нешто легално и легитимно доиста не значи да је точно, истинито, правично и најмање морално.

Код ревалоризиране повијести то више нигдје не пролази јер модерна повијест злочине не прашта. Због тога ће се Олуја много дуже спомињати као државотворни злочин против Срба, него што се у садашњем тренутку може претпостављати јер ће о томе стољећима свједочити повијесна факта и архефакта.

Српска побуна била је класична сељачка побуна, а у правилу ни једна сељачка буна у повијести није успјела то смо већ констатирали.  Срби су били инструментализирани и не аболирам их ни у чему јер су својим етноцентристичким бруталитетима своје повијесно памћење претворили су у злопамћење и чинили су ужасне злочине као побуњеници. Нитко их није признао нитко им не може злочине признати и опростит.

Али то су чинили појединци. Злочин је вазда конкретан. МЕЂУТИМ и Хрвати које су све државе признале НАПРАВИЛИ СУ ОДМАЗДУ ПРЕМА КОЛЕКТИВИТЕТУ програмирано и до САДА  НЕКАЖЊЕНО. Ту постоји велика разлика. Позивање, на како су нама Срби зла чинили ничим не оправдава да  ми Хрвати њима то чинимо.

По чему је Олуја повијесни злочин, по томе што је погодила голем број људи, институција, надградњу и што по својој природи рата „спаљена земља“ оставила необновљиве посљедице.  Ево што о томе поуздан свједок и арбитар у сукобу лапидарно тврди: “У Хрватској је, колико знам, на дјелу најчишће етничко чишћење које је икада игдје извршено. То је етничко чишћење које је обухватило чишћење повијести, културе, знаности, али и грунтовница; чишћење на разини топономастике и ономастике. Неколико десетака имена села, мјеста и градова је замијењено, као и неколико тисућа имена улица.

Најмање неколико тисућа људи, вјеројатно и неколико десетака тисућа, промијенило је – на разним ступњевима недраговољности – своја особна имена или презимена. Промијењени су не само службени симболи старога режима, него су уништене и тисуће споменика или обиљежја на којима се налазила звијезда петокрака, или су реинтерпретирана имена оних који су судјеловали у повијесним догађајима.

Једноставан симболички примјер: пред загребачким главним колодвором налази се – што је обичај у многим градовима – стара парна локомотива на којој пише ХЖ (Хрватске жељезнице). То је типична хрватска лаж. Никада у повијести није постојала локомотива на којој је писало ХЖ. Постојало је ЈЖ (Југославенске државне жељезнице), постојале су мађарске жељезнице, постојала је – за НДХ – ХДЖ (Хрватска државна жељезница). Али, властодршци не могу издржати ни оно што је било; морају измишљати повијест по мјери садашњости. Дакле, нису само очистили садашњост него и прошлост.

Једнако су тако радикално очистили језик, па, конзеквентно и начела јавнога комуницирања. И догодило се је, дакле, да више нема оне средине из које су људи отишли, да би се у њу могли вратити. Осим ако се не мисли на онај дегутантни фразеални стих који се стално појављује у прози – повратак на огњишта. Но, обилне репатријације нема, јер је не може бити.  И то је оно с чиме, по мојем суду, треба почети жели ли се озбиљно разговарати.” (Видјети опширније: Срби у Хрватској јучер, данас, сутра, ХХО, Загреб, 1998., стр. 105).

Увијек се спомиње само 600 убијених  у Олуји које је идентифицирао у то доба ревни, а у немогућим условима ХХО. Међутим, према мојем истраживању на терену у свим просторима број погинулих прелази 1.8оо и преко 3.000 несталих. Касније од тих несталих констатирао сам да су неки живи и нека им је сретан живот. Било је ту и мега злочина од којих посебно истичем један. Тражени највећи злочин на једном мјесту према Србима добио сам из Архиве Хашког суда изјаву једног заштићеног свједока. Ријеч је о злочину у селу Јанузи. Како сам исповијед добио под одговарајућим кондицијама замолио сам напутак  како могу с њом изићи у јавност. Речено ми је да под истим основама могу и новинари о томе писати. Ево тога описа  новинара под насловом:

„Злочин и шутња“.

Господин Т.М. је свједок који би се ускоро требао појавити пред једним од судова што се баве простором бивше Југославије. Претходни договор са званичним посредницима у овом разговору обавезује нас да, засад, не наводимо о којем је суду ријеч, да ни по коју цијену откривамо идентитет свједока, да не износимо детаље који би га могли учинити препознатљивим евентуалним прогонитељима или осветницима за убиства недужних жртава…

У таквим околностима, ауторима ових редака наметнула се темељна дилема: да ли уопће пристати писати под оваквим ригорозним увјетима? Да ли прихватити нечију цензуру? Да ли је новинарски коректно прешутјети дио података који ће нам бити доступни, не објавити детаљне скице мјеста догађаја, аутентичне фотографије које се могу вјештачити, поспремити под тепих неке од доказа, прецизне податке о другим учесницима, часнички чин и звање заштићеног свједока, број његове војне поште, име јединица у којима је службовао, његов идентификацијски број…?

На крају је, ипак, превагнула новинарска радозналост. Пристали смо.

Састали смо се у стражњој соби једног старинског сецесијског уреда чији су зидови били прекривени умјетничким сликама с краја прошлог стољећа. Кад је након несигурног куцања Т.М. укорачио у собу били смо изненађени: изгледао је знатно млађи у односу на своју доб. У нелагодној тишини сјео је, крзмајући се, насупрот нас. За сваки случај, замолили смо га да се идентифицира. Невољко је из унутрашњег џепа извадио све своје особне документе и дао нам да их прегледамо. На наше питање да ли се слаже да разговор магнетофонски снимимо, шутке је слегнуо раменима и промрмљао: „Ма, радите све што мислите да треба. Мени је свеједно. То више није моја ствар. Уосталом, могу ме убити само једном“. Током једносатног разговора Т.М. био је видно узбуђен. Прсти су му подрхтавали, глас треперио, нервозно је испод стола тресао ногама. Кад се мало ослободио треме, проговорио је металним, монотоним гласом складиштара што гласно набраја робу у инвентури. Текст, који слиједи, у цијелости је његова исповјест.

„Тиха србизација“ бригаде

Рођен сам у Загребу средином 60-их година. По националности сам Хрват. Одмах на почетку Домовинског рата активно сам се укључио у обрану Хрватске, па сам убрзо промакнут у часнички чин. У рату сам учествовао до конца 1995. године. Почетком 1994. године премјештен сам у 2. Гардијску бригаду „Громови“ која је била стационирана у војарни Петрушевац. Да бисте схватили контекст догађаја о којима ћу вам говорити, морам се вратити годину дана унатраг, како бих вам објаснио атмосферу у бригади.

Тијеком 9. мјесеца 1994. године сатник СИС-а Винко Задро почео је отворено говорити о процесу „тихе србизације“ наше гардијске бригаде. Кренуо је истраживати персоналне досијее припадника бригаде, и тражити по крсним листовима војника и часника оне, који међу прецима имају понеког Србина. Како испрва није нашао ни једног Србина у бригади, осим Милорада Кечена из Сиска, он је заједно са својим заповједником СИС-а у бригади, Славком Галићем, почео „дубинско“ истраживање. Све досијее припадника „Громова“ разврставали су по опћинама, па су преко матичара и матичних књига прекопавали етничко поријекло својих војника – има ли нетко каквог дједа, или бабу, који су српске националности. На тај су начин добили око 500 припадника бригаде чије је етничко поријекло било „сумњиво“. Међу њима сам се нашао и ја. С тим су упознали и стожерног бригадира Божу Кожула из „Тигрова“. За детаље о овим њиховим „истрагама“ се убрзо прочуло, па се међу војницима и часницима проширио паничан страх.

Знате како је: кад ти доведу у питање националну подобност, када те због ње почну политички сумњичити, а ти си војник у рату – кожа ти јако мало вриједи. Цијела је бригада била прожета страхом, паранојом, међусобним сумњичењима: У таквој атмосфери кренули смо у „Олују“. Кад је та војно – редарствена акција отпочела, наша је бригада добила задатке покривања праваца: Слана – Пецка (1. бојна), Суња – Петриња (2. бојна), и Слана – Мариновићи (3. бојна). Одмах на почетку уочио сам да је највећи дио од петстотињак етнички сумњивих припадника бригаде концентриран у 2. бојни. Касније смо сазнали да је од двјестотињак у „Олују“ несталих „Громова“ највећи број био управо из ове „национално сумњиве“ групације… Како је нетко могао „нестати“ кад бригада приликом надирања није наилазила готово ни на какав отпор? Али, то је сад друга прича. Био сам стациониран у 3. бојни. На самом почетку „Олује“ позвао ме мој заповједник Франц Слако, и рекао да је формирао једну специјалну групу од 15 људи изван свих формација, јер нема повјерења у припаднике минобацачке битнице у својој јединици.

Дао нам је четири минобацача да артиљеријски подржавамо његову бојну тијеком напредовања. Дао нам је и двије неисправне мотороле. Уочио сам, да је већина припадника ове наше „специјалне групе“ састављена од људи који су претходно апострофирани као „национално непоуздани“: заповједник Златко Дујмић, Србин Стипица Пушкарић који је 1991. године промијенио име и презиме, Драган Матић, Дарко Рукало, Дражен Пиканац којем је мајка Српкиња…

Кад смо излазили из војарне уочили смо да је у нашој моторизираној колони ишло и 35 до 40 камиона – хладњача. Тада нам је то било чудно, али се касније објаснило чему су ове хладњаче служиле.

Тко је наредио: „Пуцај?!“

„Олуја“ је почела паљбом нашег далекометног и краткометног топништва по Петрињи. Врло брзо сам установио да ми ни једна веза не ради. Добили смо усмено наређење да без икаквог навођења тучемо у правцу гробља у Мариновићима. Испалили смо 15-ак граната калибра 82 мм. Око 14 сати сам отишао камионом у заповједништво, како бих установи везу. На изласку из Слане, 100 – 200 метара, сусрео сам војно путничко возило „Дефендер“ на којем је био релеј који је нама правио радио-сметње. Како ту није било никакве непријатељске војске, схватио сам да праве радио-сметње расутим групама „национално непоузданих Громова“, како не бисмо чули што се дешава приликом пробијања непријатељских линика.

Прве ноћи „Олује“ преноћили смо у Граберју, а другог дана кренули према Доњој Бачуги. Непријатељска војска је већ била разбијена. Оно што је од ње остало повукло се и концентрирало на Зрин Гори. Тијеком пријеподнева прошли смо Бачугу, и кренули према пријевоју Вратник. Када смо прошли Јанузе, да бисмо заузели главне правце, колона се упутила према Двору на Уни. Непосредно након изласка из Јануза, око 12 сати, наишли смо на велику групу српских цивила који су нам зашли иза леђа. Били су на 150 – 200 метара од нас, и лагано се кретали према нама. У групи је било најмање 500 људи. Вјеројатно их је било више, али у сваком случају није их било мање од 500. Међу њима је било доста жена, а могли смо јасно видјети старце и дјецу. Наша је колона мало успорила, али нас је у тај час сустигао жути камиончић, и зауставио цијелу колону. Из њега је изашао мени непознати часник у одори Хрватске војске, и избацио на цесту мртво тијело сатника Хрге из 1. бојне, који је такођер био међу оним „национално непоузданим Громовима“. Почео је над његовим тијелом викати како су „Хргу прије пар минута убили ови исти српски цивили у близини“, те да је „коначно дошло вријеме да им се можемо осветити и за сатника Хргу, али и за све оне које смо изгубили тијеком рата“.

Кад сам пришао ближе, видио сам да је Хргино тијело већ укочено, да му је кожа посивјела и да је готово црна, из чега ми је било сасвим јасно како је мртав већ дуже вријеме, вјеројатно од претходног дана, те да је ријеч о вјештој инсценацији. Цивили су нам се почели приближавати. Наиме, у међувремену су иза тих цивила наишла још нека војна возила, па претпостављам да су их они натјерали у нашем правцу. Вјерујте, било ми их је страшно гледати. Видио сам да им се спрема ликвидација, а нисам могао ништа учинити.

Између 1. и 3. бојне „Громова“ био је размак пар стотина метара, а цивили су у недоумици стајали на ливади покрај цесте, 100 до 150 метара удаљени од нас. Нетко је јаким гласом наредио „Пуцај!“ Тада су обје бојне отвориле унакрсну ватру из свих расположивих оружја по окупљеној групи цивила. Не знам тко је издао наређење. Војници су се бојали не пуцати јер би и у том случају и они пали под сумњу, али вјерујем да је велики дио њих пуцао у зрак или мимо њих. Видио сам да су пуцала сва четири тенка 1. и сва четири тенка 3. бојне, пуцало се из пушака, отворена је рафална паљба из пушкомитраљеза…

Моја група није стигла пуцати, јер сам се управо у том тренутку враћао до Дујмића, да припремим елементе за гађање. Кад сам стигао до своје битнице, све је већ било готово. Лешеви цивила били су разбацани по пољу, неки су се мицали, други јаукали. Неколико је њих успјело побјећи у оближњу шуму, па су се за њима сјурили војници. Не знам, да ли је на крају нетко од те групе успио побјећи и преживјети. Цијела ова стравична сцена трајала је двадесетак минута. У мени се касније пробудио страх, јер сам сазнао да је у досјеу СИС-а уписано како је по овим цивилима пуцала моја група, па ако би када дошло до каквог суђења могли би казати: „Злочин над Србима су учинили српски припадници Громова.“

Гдје су нестали лешеви?

Предвечер тог дана, између 19 и 20 сати, позвали су ме да са својом групом дођем у заповједништво. Бригада је већ прошла Радановиће и кретала се према шуми Маји. Кад смо наишли цестом до мјеста масакра, видјели смо на цести поредано око деведесетак лешева цивила. Посебно ме је потресло кад сам међу побијенима уочио четверо – петеро дјеце. Остало су, углавном, биле жене и старци. Покрај лешева је стајао заповједник сатније Јосип Јанчић. Он нам је „објашњавао“ како су то наше, хрватске цивилне жртве. Ваљда није знао да смо све то гледали, да смо присуствовали покољу? Међутим, сви остали лешеви, а било их је најмање пет стотина, нестали су. Напросто, нигдје их није било. У широком кругу 100 – 150 метара око мјеста ликвидације, па до цесте, све је било препуно крви. Трава је била крвава. Урезала ми се та сцена дубоко у свијест. Али, гдје су нестали остали лешеви?

Послије смо дошли до закључка да су их морали одвести камиони – хладњаче, који су дан раније изашли с нама у колони из војарне. Сигуран сам, да возачи тих хладњача знају гдје су лешеви осталих цивила. Међу бојовницима се спекулирало, како су их одвезли негдје далеко од било какве зоне војног дјеловања, вјеројатно у Загорје.  Али, то су спекулације. Чули смо и за још једну масовну ликвидацију код Жировца, но ја томе нисам присуствовао и немам никаквих конкретних доказа. Али, гдје је нестало више од 400 лешева из Јануза?

Нисам са тим сјећањима могао наставити мирно живјети. Бојао сам се за живот. Знао сам што су све ти људи у стању направити. Отишао сам у иноземство, и посјетио неколико западних конзулата. Рекао сам им: „Ви имате сателите, разне службе, знате све о нама. Како можете тврдити да тијеком `Олује` није било масовних убојстава, кад смо ми на једном мјесту присуствовали ликвидацији више стотина српских цивила, и кад то можемо доказати? Нема тог политичког интереса у име којег би се тако нешто смјело заташкати.“

Ништа ми нису одговорили. Шутјели су, слијегали раменима.

Монотони глас Т.М. је утихнуо, угасио се. У старинску сецесијску собу продирали су извана звукови велеграда. Минуту, двије, гледали смо тупо пред себе. Шутјели смо. Видјети: Борис Павић, Иван Клобучар Злочин и шутња Идентитет,број 51 јуни 2001.

Овај случај ме је саблазнио, јер његов број жртава износи скоро два пута колико зброј убијених у Шкабрњи и Овчари заједно. Док се овим сваке године кондолира са понтификално концелебралним мисама, говорима, музиком, вијенцима, свим почастима која доликује невиној жртви, и моја им вјечна сућут, јер невини вапе за сућути и за правдом јер нису могли ни голи живот спасити. Међутим, за ове се жртве не зна, ни мртве гдје су завршили, да ли у неким јамама, јаругама, кавернама, сеоским бунарима, удаљеним гробљима или Сиеменсмартиновим пећима Сисачке жељезаре. Из морбидне исповијести све би се лако могло дознати само кад би се хтјело, али овдје је чувена синтагма у функцији „мртав Србин најбољи Србин“. Ту ме саблазнила да се реферирам на Крлежу, Хрватска гробљанска култура. Наравно за другог и другачијег.

Нажалост, рату се и даље тепа, ослободилачки, часни, домовински, чист ко суза итд. Чак се новоослобођено подручје од људи зове цинично „Подручје од посебне скрби“. Ту је државни цинизам постигао свој врхунац освете јер једна трећина територија зјапи празна и не само да нема одрживог развоја него је готово цјелокупна популација на тим просторима терет друштва, а значајни ресурси зјапе без употребе.

Како пририда не трпи празно деградација простора чини своје денудације, коров, вододерине и друга калања итд. Дакле, Туђманова фаланга рескирала је демографски слом популације, жртвујући скоро 8% становништва, иако држава уопће није била упитна. На другој страни сама је оправдала свој повијесни злочин погрешном методологијом  извођења легитимитета интеграције простора бруталитетима извођења ратом који укида сваки легитимитет.  То је могла прије свега мирније с мало или нимало жртава.  Понављам то је била заштићена зона и свијетска заједница није невина. Дапаче, дубоко умјешана!

То је у осталом доказано мирном реинтеграција источног дијела Славоније. Зато су данас Западна  и Источна Славонија као два свијета. Међутим у Западној Славонији Хрвати су за вријеме“ Бљеска“ као генералне пробе обрачуна са српском популацијом досегла своју практичну стратегију.  У име државе уништење српског корпуса непотребно су масакрирали један дио становништва, а друге протјерали. Био сам међу 500 интегратора хуманитараца, и један ми се рањени избјеглица пожалио: „У Саву је нас неколико стотина скочила и запливало, а само сам ја испливао, али сам у пливању највише ронио“. Сам министар оружаних снага Шушак је рекао било је преко 1.000 рањених, уз урнебесни аплауз са устајањем у Сабору али никада, нигдје нису нађени ти рањени. Нити у једној болници.

Затворили су у једном тренутку ратиште код насеља Нова Варош и три дана прали трагове, све је то прошло некажњено. Да илустрирам један посебни трагизам. Одлуком саборског заступника и једног од главних преговарача часника издат је налог за 26 Славонских села да се иселе. Сва  су насеља  најприје темељито опљачкана са свим добрима, убијено је око 50-так људи и данас је то класична пустош, без икаквог основа за одрживи развој. Пуно пута сам се питао који је то интерес, корист и потреба нагнало Хрватску државу да код очитог демографског слома тако се вандалски односи према становништву, припадницима људског рода, кршћанског свјетлоназора стољетно присутног овдје, и немам одговора осим бруталне неофашистичке одмазде.

Према томе можемо ми себи ласкати што год хоћемо како смо узвишена заједница, „регионална сила“, лидер у регији, како смо дио Европе, иако Европа још увијек овдје не станује, враћамо се кући, /не/дјела нас демантирају.

Овдје се придружујем Андрићу „никога не мрзим осим оне који друге мрзе“. Ми смо сами себи дошли главе без стида и кајања. Осим тога,  затровали смо простор мржњом према другом и другачијем али и међу собом, јер политичке противнике третирамо као класне непријатеље. Живимо у комплетном анархоидном безумљу без икаквих концепата. Уосталом не можемо да се хранимо из властитих ресурса. Демографско стабло нам је у расулу, убрзано старимо, бракови се распадају, млађе генерације су у безнађу, вире преко границе. Када Хрватска уђе у Европу, чему се радујем изгубит најпрофитабилније кадрове а већ данас дефицитарне дневно ће мо губити /медицинске сестре, кирурге професоре кибенетичаре, лаборанте биологе, правнике итд./, а нигдје на помолу концепта обнове демографског корпуса.

Нисмо били у стању на вријеме довршити стратешки пројекат пописа становништваи чији су резултату сума свеукупног пораза. Да не лемантирам повијесне чињенице Олује нитко не може измијенити. Оне су се догодиле и жртве сваки рат оцјењују. Оне нису само оптужујуће него носе у себи једну од највећих опасности, развој и основу да прогнани започну брутални тероризам, ако до њега дође, а очито ће доћи јер на повијесни злочин не тражимо повијесни одговор, он ће бити софистициран јер су наше социјалне структуре расле на западним индустријским лиценцијама.

Наш је менталитет изван грађанских резона. Нисмо имали грађанске револуције али смо зато у животу једне генерације имали два крвава грађанска рата. Освету на жалост слутим! Довољно је навести чињеницу да је само Загреб имао 11% индустријских потенцијала цијеле Југославије, а данас у Загребу микроскопом не можеш наћи пропорционално запослених Срба, а били су присутни у свим индустријским погонима, а како је тек у провинцији.

 Авај „Убиј Србина“ – Само  у Србији живи преко 50.000 оних којима је отета пензија и преко 40.000 оних којима је отето станарско право. Присуствовао сам чину гдје дјед унука заклиње на освету. Сва нам усмена и писана култура врви од освете Данашња централизација у територијално политичкој подјели и одвојена економија од социјалне политике ништа не обећава. На социјалну државу се пуца из свих оружја. Ми живимо културу смрти као највећи досегу задашца духа. Обраћамо се једни према другима и другачијем „културом ниском броја“. Своје жртве увећавамо, а туђе умањујемо или потпуно занемарујемо. Сви смо захваћени амнезијом до умоболности када треба да свједочимо о недјелима, а тек како лажемо као министар унутрашњих послова да је за Медачки џеп дознао из новина. То је антиљудско стање духа.

Ми  од жртве тражимо да таксе држави плаћа за убијене сроднике. Од  српских представника да славе безчашће Пирове побједе.
21 стољеће то не може поднијети, јер све се зна, а нарочито за овакве мале народе и  просторе где се све зна што је тко коме учинио. Држава која издиже свој живот изнад живота човјека и грађанина  нема никакве перспективе, ма у какве савезе улазила. Заборавља се Римска пословица „Где ми добро, ту ми домовина“, Међутим код нас се домољубље издиже изнад сваког родољубља. То у модерној повијести и грађанским вриједностима не може да прође.

У  овој земљи нитко се не радује животу.  Не могу наћи човјека од формата да данас „кликне“: ОДУСТАНИМО ОД ПИРОВЕ ПОБЈЕДЕ, СВИ СМО ПОРАЖЕНИ!

Не само да  политичара и државника, него нема интелектуалца, академика, професора, бискупа, правника, филозофа, етичара повијесничара, ученог кршћанина, књижевника, пјесника, моралисте итд., итд., … “Никог нема!“

Налазимо се у стању духа чувене досјетке Диогена с упаљеном свијећом на тргу усред бијела дана с питањем: “Тражим човјека?!“