АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Жељко Цвијановић: БИТКА НИКОЛИЋЕВОГ ПОЛИТИЧКОГ И ДРУШТВЕНОГ ИДЕНТИТЕТА


ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: БИТКА НИКОЛИЋЕВОГ ПОЛИТИЧКОГ И ДРУШТВЕНОГ ИДЕНТИТЕТА

Можда би пораз платформе ослабио тензије у власти, али ће их повећати у друштву, по чему се види да се влада одвојила од интереса друштва

27.12.2012. Нови Стандард

Знајући Драгана Ђиласа – типа који за најважније духове данашњице држи Матију Бећковића и Војина Димитријевића; следствено томе, ваљда најрадије слуша Sex pistols и Нове фосиле и једе шампите с бибером, уме да буде и лево и десно; укратко, типа који радије захвата широко него дубоко – можда је изненадио његов начин дискредитације Радоша Љушића као неподобног за новог директора Службеног гласника. Пре него што пређем на ствар, ваља отклонити још пар сумњи. Не верујем, прво, да Ђилас не спава зато што су жути Љушићевим намештењем изгубили највећег државног издавача – превише је то за њега описа, премало дијалога; превише слова, премало бројки. Опет, да Ђилас брани Слободана Гавриловића, доскоро директора Гласника који је око себе окупљао фанове Вука Јеремића, неће ићи, чак ни по цену да хоће да се наметне „патриотској“ струји у ДС, утолико пре што се на тој струји ни јаје не да скувати.

Ђилас Љушића описује као неког ко је „познат по идеолошком профилисању ултранационалистичке десничарске организације Образ“. Да ли то из Ђиласа проговара легалиста, будући да је Образ судски забрањена организација? Тешко, јер, да је тако, толико не би затварао своја легалистичка уста током жуте владавине да би можда сам себи нанео неко зло. Хајде да видимо шта још Ђилас замера Љушићу – да „српску интелектуалну елиту назива издајницима и дели их на подобне и неподобне, да напада невладине организације и цивилно друштво, а наставнике и учитеље етикетира као поткупљиве“.

Та, дакле, врста идеолошке дискредитације Љушића не само да Ђиласу не лежи већ је оно што замера новом директору Гласника суштински далеко испод радара лидера ДС са најтањим идеолошким багажом у веома оштрој конкуренцији његових претходника. Ко је или шта од Ђиласа тражило да о Љушићу говори на тај начин, уместо да га, рецимо, оплете онако сасвим ђиласовски како један универзитетски профа нема везе о издавачком менаџменту?

 

ТРИ ЂИЛАСОВА МОТИВА

 

Осим што му је, претпостављам, неко моћнији од њега сугерисао да о Љушићу каже баш то, три су мотива за ово нетипично Ђиласово понашање. Прво, одушевљење странаца српском владом – Дачићем и Вучићем пре свих – у врху ДС доживљено је као остварење мајанског пророчанства. Оно разбија монопол који су жути свих ових година нештедимице експлоатисали – позицију готово ексклузивног и не мање немилосрдног реализатора воље Вашингтона и Брисела. Утолико Ђилас упозорава стране пријатеље да су погрешили запосливши напредњаке: ето какав је тај свет кога Николић доводи на сцену – свет који јаше са Образом, који еткетира издајнике, гле чуда, редовно љубимце страних амбасада, који мрзи невладине организације и цивилно друштво, најважнији политички импорт српске сцене за последњих двадесетак година.

Друго, прича о планираном померању жутих према социјалдемократији сведочи само о томе да су они духовити једино кад тога нису свесни. Без икаквих озбиљних планова, без идеја да свој профил извршилаца страних политичких пресуда Србији трансформишу у било какав политички програм, они врше једно много инертније померање на сцени. Наиме, уклештени између напредњака, с једне стране – где је, због Вучићевог ентузијазма у испуњавању страних жеља, за њих постало веома тврдо – и чедиста, са друге – где им је много мекше будући да је Јовановић, и потрошен, и проваљен, и још не ради посао – жути заправо цуре према либералном бирачком телу, а оно још увек уме да пљесне ручицама на поруке попут ове Ђиласове о Љушићу.

Трећи можда најважнији Ђиласов мотив могао би да се састоји у маркирању и дискредитацији последњих упоришта отпора у колонијалној Србији. Није ту само реч о Образу, осталим организацијама и свету који не пристаје на колонијални статус Србије већ и о напредњацима, који са тим светом, сведочи Ђилас, имају неке везе иако све тање. У трену кад је тај свет запатио вирус побуне против косовске и европске политике владе – што веома брине амбасаде – Ђилас подсећа на минули рад жутих, који делом сведочи да су они од тог вируса одавно и проверено вакцинисани, што ће се за напредњаке тек видети. Свестан да нема смисла да и даље прозива Тому за западне српске границе или Вучића за улицу Ратка Младића, Ђилас упире прстом на средњи напредњачки ешалон, ширећи своју веру да се тамо, међу светом попут Љушића, вакцина није примила.

 

КОНАЧНО РЕШЕЊЕ СОЊЕ БИСЕРКО

 

Оно што Ђилас само површно политикантски гађа, дискурзивно излаже Соња Бисерко, класик колонијалне мисли, мање значајан по својим дометима, а више по западним адресама којима је била медиј у српском јавном простору. Ни њој се не допада сасвим одушевљење Запада напредњацима, будући да у стратегији Николића и Вучића види намеру „да се свету представе као пожељан партнер, који је способан затворити питање границе (са Косовом; прим. аут.), а да при томе на унутрашњем плану ‘угаси светло’ у Србији“. Указујући да су „народњаштво и популизам (су) само једна од манифестација српског национализма, који и даље опстаје као једина идеологија“, Бисерко је још разочаранија кратковидом подршком „либералнијег дела цивилног сектора политици Александра Вучића“. Отуд, са својим захтевима она захвата много шире од тога да напредњаци испоруче косовске захтеве Америци, „а да (се) при томе на унутрашњем плану ‘угаси светло’ у Србији“.

Не задовољавајући се парцијалним уступцима, Бисерко промовише, како каже, промену „националне стратегије“ успостављењем „моралног минимума”. А морални минимум је пут до „моралне вертикале“, која се Србима има утерати силом, будући да подразумева „суђења пред националним судовима, што би показало да и унутар самог друштва постоји снажна потреба да се направи дисконтинуитет са претходном политиком“.

Шта то значи? Бисерко стрепи од истог као Ђилас – да Вашингтону у Србији није важно ништа осим Косова. Тако би ликвидацијом тог проблема, чему су Вучић и Дачић озбиљно посвећени, напредњаци, стрепи она, могли да добију шансу да устроје Србију онако како је стварно осећају. А то ће рећи да напусте политичку парадигму колоније и самим тим неолибералну економију. Остајање у тој парадигми Бисерко назива „моралним минимумом”, одакле је граница те парадигме заправо граница морала, а прелазак преко ње морални прекршај. На страну то што Бисерко овде различите политичке концепте обележава моралним границама – што је предворје сваког тоталитаризма – већ она одбијање да се остане у заданим политичким границама жели да кажњава силом, судовима и затвором.

 

НАПРЕДЊАЧКА ДИХОТОМИЈА

 

Ако би се овај оперативни план привођења Срба „моралном минимуму“ гледао са свим што подразумева, тада би се дало закључити да Соња Бисерко упозорава на могућност побуне у Србији. Наиме, она уочава важну дихотомију у напредњачком идентитету, која доводи у питање закључке западног естаблишмента о тој странци. Са једне стране те дихотомије јесте нови политички идентитет напредњака – који одушевљава Берлин и Вашингтон – отелотворен у Вучићевом дисциплинованом испоручивању косовских захтева западним силама и континуитетом са политиком Бориса Тадића. На другој страни је непромењени друштвени идентитет СНС, као шињел испод кога је, како упозорава Ђилас, изашао ултранацоналистички Љушић. Друштвени контекст владавине СНС Бисерко види као „културну револуцију“ (смене на позицијама где право именовања има држава), затим „повратак старих кадрова“, „патријархалност“ (иманентну отпору европеизацији и модернизацији), те „народњаштво“ и „популизам“ (према Бисерко, манифестације српског национализма).

Наравно, тај друштвени контекст СНС, поред наведеног, чине и њихови бирачи и средњи ешалон функционера, коме припада Љушић. Та разрокост Вучићеве странке тренутну ситуацију, с правом тврди Бисерко, чини неодрживом на дуже време. Она, наравно, решење види у томе да се друштвени контекст напредњака саобрази оном што чини, на пример, Вучићева косовска политика. Тај компликовани захват, закључује она сасвим на трагу прошлогодишњег интервјуа Светислава Басаре са Тадићем, има се обавити тиме што ће нацонални судови успостављати моралне вертикале. На пример, да би се то постигло, Љушићеви „ученици“ из Образа биће у затвору, можда не и он сам, али свакако не на челу Службеног гласника. Уз помоћ репресије и сасвим огољеног насиља, друштвени контекст напредњака, па и целе Србије, успоставио би своју „моралну вертикалу“ таман на трагу Вучић-Дачићевог успостављања границе са Косовом.

Колико год њени предлози спадали у домен политичког наци-хорора – који ипак у једној политички сасвим сломљеној земљи не треба одбацити као списак њених жеља – једном делу дијагнозе Соње Бисерко догађаји дају за право. Наиме, у овим околностима није одржив раскорак између политичког и друштвеног идентитета напредњака, макар не на дужи рок.

 

ШТА МОЖЕ ТОМА

 

Хајде да видимо шта је у том смислу Тома Николић постигао првом верзијом своје косовске платформе – документом невелике вредности за уређење српских односа са Албанцима, али ванредне у унутрашњем политичком саобраћају, будући да везује руке Вучићу и Дачићу у суманутом испоручивању косовских захтева странцима. Николић – од Вучића много укорењенији у друштвени идентитет напредњака – извршио је интервенцију управо из тог у политички контекст. За то време, Вучић – својом позицијом међу странцима утемељенији од Николића у нови политички идентитет СНС јер је тај идентитет одређен политком западих сила – непрестано из тог политичког контекста интервенише у друштвени. Шта би могло да илуструје те његове интервенције боље од, на пример, Вучићевог поверења у део Тадићевог апарата или Вучићеве вере у Тадићеве кадрове у медијима, одакле се највше и утиче на друштвени идентитет.

Наравно, ситуација у којој Николић напада нови Вучићев политички идентитет, а Вучић Николићев друштвени идентитет – јесте конфликт. Утолико већи што то није лични спор Николића и Вучића, већ дубински и концептуални. То чак није ни конфликт унутар СНС, већ унутар Србије – несрећа те странке је само у томе да линија фронта пролази по њеној средини. Дубина сукоба, међутим, још увек не обећава његову ескалацију, ни између Томе и Вучића, ни председника и владе, ни народа и елите, ни између слободарске и колонијалне Србије. Па ипак, мораће да се решава, мада не како то замишља Соња Бисерко – тако што ће друштвени контекст Србије бити мењан насиљем из политичке зоне, осујећен од присуства својих репрензената у политичком и уопште јавном простору.

Из те колизије произлази и кључна вредност Николићеве платформе. Она изгледа као последња понуда и последња провера да ли је могућа макар нека врста баланса између интереса западних сила и српског друштва, и то у моменту када те силе већ годинама одбијају било какав баланс и искључиво траже повиновање њиховој вољи. Отуда је Николићев покушај истовремено и настојање да се обрише дихотомија између актуелног политичког идентитета СНС и њеног друштвеног идентитета. Његов неуспех – који ми делују изгледнијим унутар колонијалног модела Србије, где не пресуђују унутрашњи политички фактори – можда би могао да ослаби тензије у власти, али ће их свакако повећати у друштву, по чему се јасно види да се српска влада својим интересима одвојила од интереса друштва, чак их и антагонизовала, таман као Цветковићева.

Речју, ако се Николић, како је најавио, повуче из косовских преговора јер није нашао заједнички језик са Вучићем и Дачићем, то ће значити да је нестало последње зрнце компатибилности интереса западних сила и Србије на нашој територији. А, ако то постане дефинитивно и неповратно, тада ћемо или до краја послушати идеје Соње Бисерко или ћемо Дачића и Вучића почети да сликамо веома јарким бојама, без нијанси. И тада ће начин на који је Ђилас покушао да дискредитује Љушића, чак и за оне којима то данас није, заправо бити озбиљан комплимент, готово као изјава једног сведока за споменицу.