ДЕШАВА СЕ...

Шабац – престоница србско-руског пријатељства


Шабац-престоница српско- руског пријатељства

Тагови: Коментари, Шабац, Слободан Николић, Србија, Ставови, Данас на Балкану,Друштво, Европа, Русија

Тимур Блохин, Григориј Соколов 13.11.2012, 10:29
Одштампајте прилог Испричајте пријатељу Додати на блог

Слободан Николић (у центру) и руски сликари

Слободан Николић (у центру) и руски сликари

Члан градског већа града Шабац- Слободан Николић, вероватно је једини српски државни службеник, који на регионалном нивоу одговара за сарадњу са Русијом. Захваљујући њему, на руским изложбама се често могу видети српски пејзажи, а руска и српска деца одлазе на одмор заједно и друже се.

Знамо се још одавно, али је наш први лични сусрет заправо био тек пре неколико дана- у редакцији радио станице „Гласа Русије“, где господин Николић одговара на питања нашег коресподента:

Наша сарадња са Русијом је почела преко организације „Сеоски праг“ још 1998. године, кад смо преко Руског Дома тражили једну област са којом би почели сарадњу. И то је Ивановска област. После бомбардовања наша деца су ишла заједно на одмаралиште са руском децом. После су дошла руска деца у Србију. Затим смо потписали протокол о сарадњи са Фондом културе. 2006. године сам постао члан владе у граду Шабац и задужен сам за сарадњу са организацијама и удружењима грађана. Између осталог, имамо сарадњу са Русијом. Ја сам иницијатор једног пројекта где сваке године долазе руски сликари на двадесет дана у околини Шапца, где су смештени у једној вили и сликају двадесет дана. Наш град обезбеђује смештај, исхрану и материјале, а они заузврат остављају пет својих радова на поклон граду, а остале радове носе са собом и праве своје изложбе у Русији. За них је то бесплатно, ми све обезбеђујемо, изузев пута до Београда. То је јединствена колонија сликара у свету на територији једне земље, где се скупљају руски сликари. Ове године их је било десет. Било их је из Чељабинска, Иванова, Казања… Осим тога били смо домаћини фолклорним ансамблима. Затим смо били организатори пријема студената у манастиру Сокоград. Тамо се сваког лета сакупља православна омладина из целог света, где се они уче веронауци, где се друже међу собом. Ми желимо сарадњу и са Краснодарским крајем, односно са аграрним државним факултетом из Краснодара. И то смер заштите биља. Такав смер постоји на пољопривредној Академији у Шапцу. Хтели бисмо да дође до обуке и размене научних кадрова, професора, магистара између та два града. Од 2008. године ја сам и председник друштва српско-руског пријатељства у Шапцу. То је само наставак те сарадње, који је почео „Сеоски праг“, сарадње која у задатку има ревитализацију српског села и сарадњу са православним народима. И могу да се похвалим, ја сам добио признање у Руској Федерацији, орден Цара Николаја 26. децембра прошле године. А сам град је добио орден Јермака за све оно што смо направили. Као круна свега тога, 24. новембра ће у Шапцу у нашој организацији бити одржани сусрети Друштава српско-руског пријатељства са територије целе Србије. А тренутно их је званично регистровано 51.

Господине Николић, делује да је Шабац постао престоница српско- руског пријатељства?

Шабац је постао велика Русија у малом. На пример, та сликарска колонија је прилика да се упознају сликари из разних градова који никад се нису видели. Ти градови око Беорада су некако пријемчивије за обичне руске грађане. Према анкетама, они су задовољни гостопримством народа. И кад, на пример, слика сликар на селу, долази му деда са ракијом да га угости, или му понуди два парадајза. И оно што ја највише желим, и што ћу настојати убудуће да урадим, то је да нашу омладину заинтересујемо за Русију, да се више дружи са руском омладином, то ће ми бити на неки начин и задатак и циљ. И да што више покушамо да руски језик вратимо у наше основне школе.

Због чега је заправо ваш крај толико интересантан руским уметницима?

Наше подручје привлачи сликара зато што су ту и планине и брежуљци и низине десне обале реке Саве. Ми их позивамо увек почетком септембра када се одржава Чивијада. И само време, касно лето, почетак јесени, је привлачно за њихово уметничко стваралаштво.

Обзиром да често путујете по Русији, који је Ваш омиљени руски град?

Мени је најомиљенији град Иваново. Вероватно због тога што смо добили телеграм, кад је почело бомбардовање, да је њихова законодавна Скупштина, односно да су њихови депутати тражили заштиту руске владе тадашњој Југославији. И, нормално, после тог бомбардовања, када смо добили сасвим бесплатно смештај за ту децу. Тада нисмо имали новца за авионске карте. И када сам ја малтене био пред отказом, послао сам факс Аерофлоту, и Аерофлот је омогућио да се они бесплатно превезу.

Господине Николић, како ми можемо да ојачамо сарадњу између Србије и Русије?

Постоји читав низ малих пројеката, најхуманијих, да деца из Србије дођу на двадесетак дана да се друже, да науче језик деце из Русије. Они не могу да се реализују, због недостатка финансијских средстава. Највећа ставка је тај транспорт, тај авионски превоз. И чини ми се да одређене руске компаније, које су у Србији, немају слуха. Волео бих да буде више слуха за наше мале акције, јер улагати у децу, ја мислим, је нешто најбоље. Ми ћемо, вероватно, и на том нашем сабору руско-српског пријатељства покушати да тражимо од Амбасаде да нам одреди једну канцеларију за контакт. Ми сада де факто немамо човека у руској амбасади који је задужен за сарадњу са друштвима српско-руског пријатељства. Кад се свира руска химна у Шапцу у пуној сали, мора неко да дође из амбасаде. То није преко света, то је осамдесет километара.

Русија је интерсантно место за одмор српске деце?

Русија је привлачна за српску децу у летњем периоду. То не мора да буде у околини Москве, где је тај сервис доста скуп, него у другим областима, на пример, у Краснодарском крају, у Владимирској или већ упоменутој Ивановској области, где за 300-400 долара може да се проведе 20 дана. Ми смо досада радили на принципу бартера. Ми сусрећемо групу на аеродрому, и све остало је наше. За децу не треба неки ексклузивни смештај. Тако да можемо то да организујемо. И то је један од добрих путева. Ја памтим 1999. годину, кад су деца полазила, да је ту било доста суза. Они су се упознали и здружили. Тако да то пријатељство остаје трајно и вечно.

Госпдине Николић, а одакле потиче Ваше предано интересовање за Русију?

Тешко је то објаснити. Могу вам рећи да сам ја можда једини државни службеник, који у својој канцеларији има портрет Путина на зиду, а нема председника своје државе. И због тога ја немам никаквих проблема. Сви знају да сам русофил, да често путујем и приватно у Русију, најмање два пута годишње, и као студент сам долазио у Русију, имам пријатељства. После је било једно затишје до 1998. године, када се формирао „Сеоски Праг“. Љубав према Русији сам наследио од мајке, која је била наставница руског језика. Учио сам руски језик у основној, средњој школи и на факултету.

И за крај, шта можете да пожелите „Гласу Русије“?

Ја бих скренуо пажњу на то да се Глас Русије на српском језику слуша. А моја препорука би била да се Глас Русије препоручи локалним радиостаницама, која би преузимала емисије јер добар део месног становништва слуша те локалне радиостанице. И мислим да би се добар део њих одазвао и да би преузео ваш информативни програм, што би допринело популаризацији и Русије, а и наших пројеката који су окренути према Русији.

http://serbian.ruvr.ru/2012_11_13/Sabac-prestonica-srpsko-ruskog-prijateljstva/

Д. С.