ДЕШАВА СЕ...

ПОВЕЉА КУЛИНА БАНА ЈЕСТЕ СРБСКА ТАПИЈА НА БОСНУ


Душко М. Петровић: Професови и ак(р)адемици

21 новембар 2012 Душко М. Петровић
Ел. поштаШтампаPDF

69630_61008648_Dusko.jpgПрофесови су, наравно, професори, али не они обични средњошколски и универзитетски професори, него они који не мисле главом, но – веровали или не – мисле капом под којом су (конкретно: фес), па им је апсолутно неважно шта је, например, историјска истина показана и доказана; они само гледају како да угајтане нешто за свој шићар – ни брига их што после испадне да је све такво на голему штету народа чија је капа којом мисле, јер свака лаж прво и највише штети лажову и његовом народу, па тек потом свима около, наоколо.

Акрадемици су (такође наравно) академици, али не обични чланови академије наука и уметности неког народа и државе, него су то они академици који су погубили оријентире и координате, али се не пате да установе шта јесте, а шта није, него само гледају шта ће од кога украсти и своме и својима приписати – ни брига их што се увек некако сазна и покаже шта је ко украо, како и зашто.

Е, сад, ти и такви професови и акрадемици су – што заједно по разним научним скуповима, што обашка по кабинетима на столицама или по кућама на сећијама – контали, контали, па сконтали да чувена Повеља Кулина бана (1189), није оно што јесте, него је оно што би они волели да је: “писани документ босанског језика”!?

Ђаволе, Бог т’ убио!

Један од тих професова, филолог Џевад Јахић – наглашавајући да се “бх државност највише темељи на континуитету босанског језика” – догурао је чак до тврдње: “Кулин бан је издао Повељу која више није (курзив ДМП) на старославенском, већ старобосанском језику. Повеља је доказ да босански језик јесте језик који од старих времена има изразите сличности говорног с писаним”.

Слично се оглашавају и професови Сенадин Лавић, Џемал Најетовић и Ибрахим Пашић (овај трећи је и акрадемик; хвали се да је “основ’о Бошњачку академије наука и умјетности”), али сам се надао да ће бар један од њих у тзв. “босанчици” Кулинове повеље видети ћирилицу, као што је то, на пример, у својој докторској дисертацији “Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”, у IV поглављу, видео и написао (1924) будући академик и једини нобеловац српског језика, г. Иво Андрић: “Писмо којим се Дивковић служио јесте босанска ћирилица која није ништа друго до курзивно писмо обичне ћириличне азбуке, под незнатним утицајем глагољице и латинског писма”. Надао сам се, даље, да ће бар један од њих завирити у годину пре Повеље Кулина бана и макар случајно се очешати о писмо римског папе дубровачком надбискупу, коме шаље плашт и потврђује стара права дубровачке цркве, те помињући Босну вели: "regnum Servilie quod est Bosna", тј. српска краљевина Босна; надао сам се, велим, па макар из свега тога уважени професовски кадар закључио само да је Кулин (бан) био влахдар Босне!

Уместо ичег научног, ичег иоле истинитог, акрадемик Ферид Мухић, председник БАНУ, сматрајући ваљда да је мало оно што његов колега акрадемик Пашић рекао “да се Повеља упорно својата, те да јој се покушава дати хрватски или српски карактер”, иде у тој крађи српске историје у БиХ још даље, па вели да се “на основу чињеница из хисторије лингивистике на просторима гдје данас живе ова три народа, може констатирати да је српски књижевни језик источна, а да је хрватски језик западна варијанта босанског језика”.

Наравно, сви који су читали Повељу Кулина бана или бар знају како она почиње (“У име Оца и Сина и Светога духа…”) и како завршава (“…мјесеца августа у двадесет девети дењ; усјенченије главе Јована Крститела”, тј. усековање главе Јована Крститеља, 11. септембар по данас важећем календару) – знају или би бар требало да знају да је то најстарији сачувани писани документ хришћанске Босне, а ја вам, господо професови и акрадемици, ево, кажем још да је Повеља Кулина бана српска тапија на Босну! Остали су овде дошли касније, много касније, и вероватно би они склони пребројавању казали да је наша заједничка држава Босна и Херцеговина и данас већински хришћанска/кршћанска, иако је важно, најважније да, Богу хвала, има места за све; има места да свако у миру и радости својој чини и пише како мисли да му је најбоље, па тако и ови веселници што се по навици паздрцају по науци: нека их, има у тој науци и забавних момената, но да није тужно, било би машала смешно.

(“Екстра“ магазин Републике Српске, 19.11.2012)