21.11.2012. извор: Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић
ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: ПОЗИВ НА ЈЕДАН НАУЧНИ СКУП ИЛИ ЛОГОР СТАРО САЈМИШТЕ И ИСТОРИЈСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ (1)
Шта је циљ квазинаучних напора да се Србима припише кривица за логор који се налазио на теритиорији НДХ
Српско друштво, пре свега држава Србија, већ дуже време налази се у пермантнтној кризи, посебно у последњих 12 година, кад смо ушли у период неометаних „неолибералних реформи“ у практично свим доменима живота и чије резултате сада можемо да сагледамо. Те „реформе“ стриктно су провођене под будним оком западних сила. Данас, на тој голој ледини која се зове Србија, на рушевинама, на остацима институција, привреде, на фронцлама од нашег друштва још увек крстари понека западна фондације и НВО, чепркајући по рушевнама. Подсећају на официре стрељачког вода који после испаљеног плотуна прилазе лежећим жртвама и пиштољем „оверавају посао“ ако је потребно.
Тако и Веран Матић и машинерија Б92, који улажу сваки атом енергије да нанесу рањеној Србији још неки ударац, још увек успевају да пронађе неки детаљ који би продубио рану. Тако Фондација Б92 финансира Културни центар Rex и посебно научно истраживање феномена Старог сајмишта, односно концентрационог логора из времена Другог светског рата. Они су се потписали на позиву који сам добио за „активно посматрање“ петог по реду научног скупа – сесије – међународног значаја на поменуту тему. Наиме, мање-више сви ти скупови српских НВО који претендују на научни значај конципирани су углавном тако да се одреде главни излагачи и да се онда позивају остали научни радници, који могу тек да постављају питања и да се делимично укључују у дебату, где је предвиђена екипа „главних излагача“, „медијатора“, „координатора“, тако да наше присуство углавном може да буде само декор за већ планирани правац замишљеног скупа.
Српским противницима обично није омиљена тема геноцид из Другог светског рата. Они радо употребљавају тај термин кад говоре о сукобима 90-тих, где покушавају да етикетирају српску страну за све и свашта, једино се не бавећи њеним жртвама. У том контексту често се употребљава реч геноцид. Нема везе што је надреално да се Србима суди у Хагу, рецимо, за покушај геноцида на простору бивше СР Хрватске и Босне и Херцеговине или на Косову, ако знамо да су на тим просторима управо прави геноциди учињени над српским становништвом, којег данас тамо на већим деловима територије готово и нема или је десетковано у односу на време пре сукоба, а да се управо хрватским, бошњачким и албанским представницима за то уопште не суди или се ослобађају оптужбе.
Дакле, странци и њихови домаћи плаћеници упадљиво избегавају да се баве геноцидом из Другог светског рата јер би чак и акробатика њихових медија била немоћна пред чињеницом да су жртве тог рата у више од 90 одсто погодиле цивилино становништво, дакле неборце, и да су биле српске. У том науму мање су, као научни радници, од помоћи професионални историчари, пошто у томе не могу да оду предалеко ни они међу њима који припадају „Другој Србији“, Хелсиншком одбору, па макар уз солидне бакшише за своја учешћа на квазинаучним скуповима.
ЛАЖНА ОПТУЖНИЦА
Речи као што су Јасеновац, НДХ, Јадовно, јаме, стрељања у Крагујевцу и Краљеву, „сто за једнога“ и остало – не постоје у истраживачком опусу, округлим столовима, истраживачким школама и осталим стручним форумима названим звучним именима као што су „Потрага за истином“, „Помирење“ и сл. Тек, једина тема из Другог светског за коју страни финансијери таквих скупова показују интересовање јесу логори из Другог светског рата, истраживање депортација, затим, како га још називају, „геноцид“ над немачком националном мањином на крају и после рата у Војводини. И, наравно, ту је и бављење концентрационим логором Старо Сајмиште.
Управо је о логору Старо сајмиште Горан Паскаљевић, о чијим моралним квалитетима не треба трошити речи, снимио филм који нема много везе са стварношћу, али управо та матрица на којој је он снимао показала се као путоказ покушајима да се управо ту на мала врата прекроји историја и испише још једна лажна оптужница, која би макар индиректно погодила Србе.
У немогућности да ишта крупно конструишу против Срба не само из Другог светског рата већ и из Првог и практично целе новије историје, прибегава се, са једне стране, гурању под тепих читаве историје као непотребне и „смарајуће“ у време које се оцењује као постисторијско и где човечанство крупним корацима граби напред, где се велики мислиоци и ствараоци деградирају и где се све своди на тренутак и медијску дебилизацију. Са друге стране, перфидно се убацују лажи, које, како не могу да бране из научног аспекта, наступају преко медија и филмова, којима се креира сасвим друга слика која би просечном грађанину требало да измени свест о историјским чињеницама.
Према тој новој замисли, која очигледно потиче из неких западних центара моћи, покушава се колективно импутирати Србима да су они, ако већ не директни кривци, онда свакако пасивни саучесници, на пример, ликвидације 6-7.000 Јевреја међу око 18.000 жртава логора Старо Сајмиште из Другог светског рата. Чињенице казују да је реч о логору који се налазио на територији тзв. „Независне Државе Хрватске“, чије су најбројније жртве, ако их већ посматрамо по етничком принципу, опет Срби, логора чији су организатори и сви чувари заправо етнички Немци, и то гестаповци.
Наравно да конструкције из филма Горана Паскаљевића наука не може да прати и зато се фокусирамо се на ове покушаје које јавно финансира Фондација Б92, док третман „пријатеља научног скупа“ има Веран Матић. (1)
Дакле Фонд Б92 финансира овај скуп, у заглављу позива http://www.rex.b92.net може се наћи и портал организације Rex. Обратимо пажњу шта пише у образложењу основних историјских чињеница о логору Старо Сајмиште. Прво, убијени у логору се разврставају по националној основи, али тако да се истиче да је то логор „у коме је затворено, малтретирано и мучки убијено око 6.000 јеврејских жена, деце и старих особа као и најмање 600 углавном жена и деце ромског порекла“. Међутим, за остале убијене и умрле у овом логору, којих је ипак, бар бројчано, већина од преко 10.000 се каже „организован је прихватни логор у коме је затворено, малтретирано и на принудни рад слано још око 30.000 људи са територије Југославије од којих је око 10.000 изгубило живот у логору“.
НАУКА ЈЕ РЕКЛА СВОЈЕ
Дакле, за ове људе не постоји национална одредница, они су скупљани са територије читаве Југославије и уопште се не помиње чињеница да је преко 90 одсто њих српске националности (2). На порталу организације Rex постоји линк ка још неколико портала, организација и НВО које су никле у последње време и које се баве искључиво логором Старо Сајмиште. Запањујуће је, иако је у овом логору у Другом светском рату било много мање жртава него у неким другим концентрационим логорима и на стратиштима – попут Јасеновца, Јадовна, Јајинаца… – да се искључиво за овај логор показује интересовање у земљама англосаксонског подручја, пре свега у Великој Британији, као и од бројних НВО које само делују на нашем простору, а финансиране су из Британије и САД.
Хендикеп за „Другу Србију“ и њене стране спонзоре представља чињеница да се у научном свету том области бавио др Милан Кољанин, који је у својој докторској дисертацији а потом књигама и радовима јасно подвукао неколико ствари које фактички не дају простора ни за Паскаљевићеве небулозе ни за покушаје сличних манипулација у вези са Старим Сајмиштем, бар кад је у питању реч науке. Такође, ту су научни радови проф. Валтера Маношека, Аустријанца који се бавио овим питањем, и књига, наступи у јавности и радови Јаше Алмулија.
Чак и на порталу на који се позива Rex и који је идејно прилично близак ставовима домаћих извођача радова на ову тему – реч је о порталу др Јована Бајфорда (3) из Лондона – наводе се неке чињенице које ревизионистичка историографија, као и поменути Паскаљевићев филм, покушава да оспори. Прво, логор Старо Сајмиште отворен је и деловао искључиво на територији тзв. Независне Државе Хрватске. Бајфорд наводи да је Немачка дипломатским путем захтевала од НДХ да уступи привремено тај простор за изградњу логора, на шта је тадашњи званични Загреб одговорио потврдно, али уз своје услове да у логору не буде стражара и полицајаца Срба и уз предлог да се логор снабдева храном из Београда (4). Бајфорд наводи и да су Немци маја 1944. вратили концентрациони логор Старо Сајмиште под полицијску и управну власт НДХ. Из тога је јасно да су обичне конструкције да се марионетска Недићева власт окриви за било шта у вези са логором Старо Сајмиште, што сугеришу „другосрбијанци“ и сам Паскаљевић.
Међутим, Бајфорд, иначе доктор психологије, проналази начине како да макар индиректно оптужи Србе. На његовом порталу, који се искључиво бави логором Старо Сајмиште, каже се следеће: „Овај вебсајт везан је за истраживачки пројекат који искључиво финансира Британска Академија (British Academy), а бави се послератном меморизализацијом једног од главних места Холокауста у окупираној Србији за време Другог светског рата јеврејског логора на Сајмишту…“
У наставку се каже и ово: „Од маја 1942. до јула 1944. 32.000 логораша (већином Срба) прошло је кроз овај логор од чега је 10.600 убијено или умрло од глади, израбљивања и болести…“(5) Дакле, иако се не може рачунати на наклоност Бајфорда према Србима – што се може закључити анализом низа његових радова, укључујући и овај портал – његов посао ипак плаћа директно Британска академија наука, па не иде да се, као у случају Б 92, Паскаљевића и „другосрбијанаца“, сервирају тако очигледне лажи и прећуткивање чињеница. Отуда се признаје да је већина жртава логора српске националности. Упоредимо затим ово са наведеним позивом на међународни научни скуп Реџ, који плаћа Фонд Б 92 и чији је „пријатељ скупа“ – обратите пажњу на додељено звање – Веран Матић и на коме учествују већ у петој сесији све сами доктори наука и научни радници из иностранства и Србије.
_______
Упутнице:
(1) Ево како изгледа позивно писмо за овај скуп које сам добио (позиван сам и на раније сесије):
„Пети семинар за свакога бавиће се питањима репрезентације Холокауста у образовним, уметничким, музеолошким и другим јавним и институционалним праксама односно стратегијама и начинима на који се оваква врста трауматичног историјског искуства преносила и представљала током протеклих деценија у свету, Европи, региону, али и у самој Србији и Београду.
Овај семинар треба да нам помогне да очувамо и унапредимо постојећа знања у вези са Старим сајмиштем и односом државе и друштва према историјским догађајима који су се десили на том месту посебно у светлу припрема за оснивање и изградњу меморијала на овој локацији где је у период Другог Светског рата прво био стациониран ‘Јеврејски логор Земун’, у коме је затворено, малтретирано и мучки убијено око 6.000 јеврејских жена, деце и старих особа као и најмање 600 углавном жена и деце ромског порекла. Током друге фазе постојања логора на овој локацији организован је прихватни логор у коме је затворено, малтретирано и на принудни рад слано још око 30.000 људи са територије Југославије, од којих је око 10.000 изгубило живот у логору.
Семинар Репрезентације Холокауста замишљен је као заједничко размишљање о томе како је и зашто, у светлу постојећих светских и/или регионалних и локалних искустава из ове тематике, најбоље деловати у вези са припрема и формирањем будућих меморијалних стратегија и пракси града, државе и друштва на самој локацији Старог сајмишта, као и о симболичком месту које му припада, а које заузима или не заузима у прошлим, садашњим или будућим јавним политикама сећања.
Као и досадашњи семинарни за свакога, и овај је посвећен не само специјалистима и експертима већ и општој публици у начелној тежњи тима пројекта ка демократизацији и дисеминацији експертских знања. Пројекат Посета Старом сајмишту и Културни центар Реџ покушавају да произведу и афирмишу критички дискурс према постојећим и предстојећим плановима града и државе у вези меморијализације Холокауста у Србији и у том смислу чине напоре да та критика постане доступна и релевантна не само експертима и стручној јавности, већ и најширој публици, поготово када је у питању тема која је неминовно у самом средишту савремених ревизионистичких, релативизујућих или негационистичких историографских тенденција.
Излагачи и излагачице на петом семинару биће:
Др Никола Шуица (Факултет Ликовних Уметности, Београд);
Др Андреј Шпрах (Академија за визуелне уметности А.В.А., Љубљана);
Др Софија Грандаковска (Институт за хуманистичка истраживања Еуро Балкан, Скопље);
Никола Радић Луцати (уметник и активиста, Београд)
Пријатељи и пријатељице семинара биће Веран Матић, председник управног одбора Фонда Б92, Милица Михаиловић, пензионерка и бивша кустоскиња у Јеврејском историјском музеју у Београду, и Марлена Павловић, председница хора Српско-јеврејског певачког друштва. Верујемо да ће њихова искуства у различитим праксама представљања и меморијализације Холокауста у Србији бити драгоцени прилог дебатама на семинару. Очекујемо да нам се придруже још неки од познатих овдашњих активиста, експерата или уметника који су се професионално бавили или се и сада баве овом проблематиком.“
(2) Одговор који сам послао електронском поштом организаторима скупа:
„Поштовани,
Хвала Вам на позиву. Нажалост, имајући у виду да се као један од покровитеља и учесника замишљеног скупа појављују г. Веран Матић и Б92, који представљају синоним и извршиоце медијске окупације савремене Србије те подржаваоце пројекта који нас је довео до тога да се, након замишљених „реформи“ протекле деценије, моја земља и народ налазе на прагу елементарне егзистенције – као интелектуалцу и научном ствараоцу, част и осећање професионалне и друштвене одговорности не дозвољавају ми да присуствујем замишљеном скупу. Као историчар, веома добро сам упознат са геноцидом за време Другог светског рата који је предузиман на простору Југославије према најбројнијем народу који ту живи – српском народу, као и према јеврејској заједници. Дакле, тај организовани геноцид је у првом случају довео до милионских жртава пре свега на територији тзв. НДХ, којој је и пирпадало то Старо Сајмиште, како га називате, а, нажалост, у исто време је дошло готово до искорењивања јеврејске националне заједнице на нашим просторима, у чему није учествовао ни на који начин српски народ. Плашим се, имајући у виду неке људе који учествују у Вашим и сличним манифестацијама, а пре свега г. Верана Матића и Б 92, да је могуће да је једна од последица, ако не и циљева оваквих манифестација, да се подигне још једна макар прикривена оптужница против Срба нечувеним манипулацијама како историјских догађаја, за чију истинитост мислим да су најмање заинтересовани Б92 и г. Матић, тако и заменом теза и довођењем познатих историјских чињеница у сасвим други контекст.
Прихватићу радо – као интелектуалац који је завршио четири факултета на Београдском универзитету, двоструки магистар и доктор наука, те писац двадесет и шест научних монографија из области друштвених наука, укључујући и историјске радове – да учествујем на сваком научном и стручном скупу, укључујући и ову тематику, ако будем уверен да она неће бити предмет најнижих манипулација и злоупотреба, пре свега против опљачканог и деструисаног српског народа у овој осакаћеној земљи Србији. Народа који је у оба светска рата нечувено страдао од тоталитарних идеологија, пре свега фашизма, и био један од неколико народа над којим је заиста извршен геноцид са милионским жртвама (поред Срба, то су и Руси, Украјинци и Белоруси, Пољаци, а по уделу жртава у укупној популацији, изнад свих Јевреји).
Уколико Вам је заиста стало до научне истине, било би добро убудуће да зовете на скупове професионалне историчаре. У Београду – надам се да знате – постоји Музеј жртава геноцида са професионалним историчарима истраживачима (Трг Николе Пашића бр. 11. смештен на истом спрату где и Институт за европске студије, а спрат ниже где су Институти за савремену историју Србије и Институт за новију историју Србије). Запазио сам да, чак и када позовете понеког историчара, то обавезно буде нека маргинална особа у стваралачком смислу, вишеструки члан НВО и сарадник Соње Бисерко и Хелсиншког одбора, као што је то био случај са др Олгом-Манојловић Пинтар. Колега који се директно бавио питањем Старог сајмишта у НДХ, односно за време трајања Другог светског рата, и писао о томе запажене научне радове је др Милан Кољанин из Института за савремену историју Србије. То је тематика коју делом обухватају и др Драган Алексић и др Миле Бјелајац из Института за новију историју Србије, а геноцидом над Јеврејима у Другом светском рату на тлу Балкана се посебно бавио проф. др Милан Ристовић са Филозофског факултета у Београду, шеф Катедре са општу историју.
Срдачно
Др Драган Петровић
виши научни сарадник
Институт за међународну политику и привреду, Београд
http://www.petrovicdragan.com
(3) http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/sajmiste-secanje.php
(4) http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/sajmiste-jevrejski-logor.php
(5) http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/
***********************************************
ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: ПОЗИВ НА ЈЕДАН НАУЧНИ СКУП ИЛИ ЛОГОР СТАРО САЈМИШТЕ И ИСТОРИЈСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ (2)
О сорошевској окупацији науке и још једној у низу провокација организације коју званично финансира Фонд Б92
Вратимо се на др Јована Бајфорда (на слици). Одавде сазнајемо да је директно Британска академија искључиви финансијер пројекта Логор Старо сајмиште и наведеног портала. Међутим, обратите пажњу, финансира се и истражује само Јеврејски део у оквиру концентрационог логора Старо сајмиште, где смо већ констатовали да је погубљено око 6.000 Јевреја и још око 600 Рома. Али не истражује се логор у целини, где је погинуло још најамање 10.600 жртава, како и Бајфорд констатује, углавном Срба. Дакле, Британска академија је цео пројекат покренула са акцентом на стварање меморијала јеврејским жртвама, а не и логору у целини, где су, ако би смо се бавили бројкама, најбројније жртве заправо етнички Срби. (6)
Та једностраност је очигленда, и поред наведених чињеница, за које сам одао признање Бајфорду у односу на „другосрбијанце“ и плаћеничке испоставе западних центара моћи које покушавају да се баве овом тематиком. Дакле, та Бајфордова једностраност и у најмању руку прећуткивање неких ноторних чињеница се виде већ у наставку основног текста на његовом порталу о логору Старо сајмиште. Он анализира немачку репресију 1941. и наводи да су бројни таоци стрељани још 1941. у вези са покретањем отпора у Србији. Он доста немушто образлаже чињенице о наређењу Фон Бемеа да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 талаца и 50 за рањеног, односно даје акценат да су ти таоци пре свега Јевреји, Роми, комунисти, али се тек индиректно наводи да су то, осим Јевреја, заправо етнички Срби.
Дакле, утисак је да из овако конфузног образложења егземпларних стрељања, које је било јединствено у покореној Европи и нигде другде (то као и много штошта Бајфорд прећуткује) „да су егземпларне мере 100 за један биле примарно уведене да се истребе Јевреји и Роми, потом комунисти и одређени број националиста и демократски оријентисаног становништва“, а у стварности највећи део стрељаних талаца у више од 90 одсто случајева били су – етнички Срби. Наравно, Бајфорд нигде на порталу о концентрационом логору Старо сајмиште, који – понављам – финансира, као и читав пројекат, Британска академија наука, не помиње ниједан други концентрациони логор у Југославији да би бар енглески и други читаоци схватили, према броју жртава, његову важност и место у егзекуцијама на нашим просторима. Не, њему не пада на памет да помене Јасеновац, Јајинце и друга стратишта. Он нигде не помиње српске жртве у НДХ иако педантно наводи чињенице о томе да је логор Старо сајмиште заправо припадало Независној Држави Хрватској и помиње је различитим поводима, али никако не помиње истребљење етничких Срба у њој, а бави се темом концентрационог логора какав је Старо сајмиште. Могао је и морао да помене макар да су у НДХ деловало још многи концентрационих логора и стратишта, где су главне жртве били Срби, али и Јевреји. Он говори само о положају Јевреја у Недићевој Србији, а нигде не помиње бар њихов положај у НДХ, којој и припада сам логор Старо сајмиште (ако већ неће да спомиње геноцид над српским народом у НДХ, који је резултовао и са око милион њихових жртава до краја рата).
САМО ЈЕВРЕЈСКЕ ЖРТВЕ
Он се потом – а то је и тема пројекта – искључиво бави јеврејским жртвама, иако је чак и методолошки веома тешко пратити жртве само једне националне мањине на простору који је био обележен геноцидом пре свега над етничким Србима, како у НДХ, где је имао државни карактер, тако чак и у самој Недићевој Србији јер је само у њој у целој Европи важило правило 100 за једног. Бајфорд прави још један некоректан корак када тврди да је Недићева власт у Београду намерно давала минимум хране и потребтвина за логор Старо сајмиште, што је један од главних разлога да су Јевреји тамо умирали и од глади и изнемоглости. (7) Већ смо констатовали да Недићева власт у Београду није имала никакве ингеренције над логором Старо сајмиште, али смо пронашли услов власти НДХ да прихватају да тај логор привремено контролишу Немци, односно Гестапо под условом да нема етничких Срба ни као стражара ни као полицајаца, као и условом да се управо Београд брине о достави хране. Али та достава је ишла преко немачких потраживања, немачког транспорта и немачке дистрибуције јер се храна спремала у самом логору, о чему говори и сам Бајфорд: „Храна је припремана у кухињи која се налазила у Павиљону 4 логора“.
Остаје утисак о злонамерности Бајфорда према Србима, што се може видети и из закључка о ликвидацији Јевреја, и у Србији и на окупираним деловима СССР. (8) Он подвлачи „да је Београд постао прва европска престоница очишћена од Јевереја“, а да при томе није учинио озбиљан напор да констатује како су цела Србија и цео српски етничи простор били простор геноцида пре свега према етничким Србима и да је услед репресија Немаца и усташа пре свега, али и балиста, мађарских фашиста, бугарског и италијанског окупатора, страдао велики проценат становништва у целини. У том правцу извући само јеврејске жртве – где се ради о приближно о пар десетина хиљада целе популације која је живела на простору Краљевине Југославије у тренутку немачке окупације, што чини можда до свега пар процената српских етничких жртава. Но, као што је навео у заглављу Бајфорд, циљ пројекта финансираног од Британске академије наука су искључиво јеврејске жртве на простору логора Старо сајмиште.
Довољно је прочитати друге Бајфордове радове као што је „Потискивање и порицање антисемитизма, сећање на владику Николаја Велимировића у савременој српској православној кулутри“ (9), који је објавио Хелсиншки одбор за људска права у Србији, док су потписани као издавачи Хелсиншких свески број 6 Соња Бисерко и Латинка Перовић; или „Антисемитизам у хришћанској десници у постмилошевићевској Србији“ (10), па се може видети укупна ненаклоњеност Бајфорда према Србима. Заправо у овом другом раду у којем се бави наводним антисемитизмом у хришћанској десници постмилошевићевске Србије, он се заправо само бави Ратибором Ђорђевићем и Драгошем Калаићем, помиње и Небојшу Крстића а остало базира на прозивању српских интелектуалаца, између осталих и сад већ покојног Радована Биговића кроз призму опскурних радова „другосрбијанаца“ у Хелсиншким свескама.
Дакле, један психолог, кога плаћа Британска академија наука за пројекат, цитира „другосрбијанце“ да би нам импутирао антисемитизам у савременој Србији. Он помиње као антисемитске организације Образ и друге покрете националиста не нудећи нам доказе о томе. Савремена Србија има много проблема, али сумњам да је антисемитизам уопште озбиљно присутан, а камоли да је једно од важних обележја нашег друштва, као што се његовим радовима жели рећи. У том правцу се једнострано и на моменте манипулативно посматра новија српска историја и у њој траже докази антисемтизма, али је учинак веома мршав. При томе је жалосно што се не помињу примери помоћи српског народа Јеврејима током Другог светског рата, као ни њихових укупних односа до тада. Јер на овим просторима није било, као рецимо у суседној Хрватској, па и у муслиманским срединама, масовних излива антисемитизма. Ипак Бајфорда претежно можемо кривити као једностраног у селекцији чињеница, прећутиквању важних ствари, одакле извлачи дискутабилне закљуке, али не и за ноторно кривотворење и фалсификовање чињеница, на које наилазимо у извесној мери код „другосрбијанских“ активиста у Србији.
ОСТАЛИ ПОРТАЛИ
Од портала који се баве Старим сајмиштем региструјемо и блог Старо сајмиште, такође недавно отворен (11), који воде људи такође блиски Латинки Перовић. Иако се чини из овог портала и активности неотитоистичких НВО, које стоје иза њега, да се ради о маргиналцима који организују међународне научне скупове и о Шпанском грађанском рату, њихове тврдње о постојању екстремних десничара и чак антисемита у самим структурама српског друштва не треба подценити. Они су очигледно координисани и имају своје центре логистике у Лондону и САД, а неке знатно ређе и из Немачке.
Ту је и поратал Старо сајмиште.инфо (12), иза којег јавно стоји већ поменути Фонд Б 92. Погледајмо како су на порталу ове организације представљне жртве логора Старо сајмиште: између марта и маја 1942. око 6.500 јеврејских жена, деце и стараца, који су били интернирани у „Јеврејском логору Земун“ (Judenlager Semlin), угушено је у гасном камиону – „душегупки“ – на путу од логора до масовне гробнице у Јајинцима крај Београда, након што су њихови очеви, мужеви и синови стрељани већ током лета и јесени 1941. У „Прихватном логору Земун“ (Anhaltelager Semlin), било је заробљено око 32.000 људи, од којих 10.636 није преживело..”. Дакле, као што сам и навео на почетку овог текста, прећуткује се да су то биле претежно српске жртве, а претходно се констатује за део погубљених да су били етнички Јевреји и етнички Роми.
На страници тог портала „Студијска посета Спомен парку Шумарице у Крагујевцу и Спомен парку у Краљеву“ на простору дужем од две густо куцане странице наводе се најважнија стратишта на простору Југославије, помињући и Јасеновац, Доњу Градину и Стару Градишку, Шумарице, Краљево, Јајинце, али се нигде ни индиректно не помињу српске жртве. Дакле, ради се о имагинарним ненационалним жртвама, док се опет на истој страни јасно етнички идентификују жртве Јевреја и Рома. То је случај, према мом мишљењу, јасне сегрегације жртава фашзма у Другом светском рату по националној и верској одредници, коју проводе Rex centar и Фонд Б92, који га званично финансира. (13)
Једино место на целом порталу и овој страни где се помиње реч српски је у критици што постоји дан у календару државе Србије „Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату“. То се критикује јер те жртве нису раздвојене на оне које су сарадници окупатора и оне које су стварне жртве окупатора. (14) Дакле, у образложењу се прво помињу невино страдали, потом сарадници окупатора, и тек на трећем месту они који су се борили против окупатора, када су у питању српске жртве. Да ли је у српском народу као целини овако бројчано распоређен удео жртава за време Другог светског рата, да су они који су се борили против окупатора на последњем месту у односу на, рецимо, оне који су сарађивали са окупатором? Наравно да није, и да је то још једна у низу провокација организације коју званично финансира Фонд Б92.
ЕПИЛОГ: ОДГОВОРНОСТ СРПСКЕ НАУКЕ
Закључујући ову анализу, овако перфидно и злонамерно, на моменте фалсификаторско и у сваком случају манипулативно деловање плаћеничких НВО, страног фактора и појединаца могуће је у стању обрушавања институција и бедног стања науке у држави Србији. Добар део научних радника у Србији понаша се на један утилитаран начин у тој ситуацији и очигледном атаку на науку, истину, и сам међународни положај, историјско наслеће и имиџ Срба. Српска наука углавном је незаинтерсована, али, ако се види лична корист, испод тезге (да се не види много), дају се различите (против)услуге плаћеничким НВО и страном фактору. Како се већ и у саме научне институције улази тешко у последњих 10-15 година јер је степен сорошевске окупације и негативне селекције кадрова далеко одмакао, то научна заједница делује доста конфузно, а појединци, истина ретки, директно узимају учешће у овим работама. При томе је степен отпора свему томе још увек врло јак и износе га професионално и морално снажни појединци који су прилично бројни.
Мишљења сам да се научне установе ван Београда, посебно у Нишу, на Приштинском универзиту, па чак у значајном мери и Новом Саду, нешто боље држе од самог Београда. Па и у Београду, знатно више од половине научног сектора запослених у друштвеним наукама, дакле области која је највише на удару политике, припада макар номинално патриотској опцији, али у ситуацији беспарице, обрушавања институција, што се плански чини од врха система ка доле, заузима прилично конформистички став. Последњи покушаји да се као врховни критеријум успешности научних радника у Србији уведе објављивање на SSci листи, дакле углавном у часописима који су у САД, Британији и на Западу (има их и у Хрватској у политичким наукама, али не и у Србији) је атак на науку од атлантистичких снага, које су и обориле читав систем ове земље. Јер, ако сте критичар САД и Империје, мала је вероватноћа да ће вам баш Америка објављивати научне радове који су антиглобалистички и супротно – намештеници Империје у научном сектору у Србији, поред редовних дотација, логистике и медијског простора, имаће и објављене радове у америчким и британским часописима, за које се покушава дати једини и у сваком случају кључни индикатор успешности политиколога, социолога, историчара… Тиме би се круг окупације, бар кад је реч о друштвеним наукама, затворио.
Огромну инфериорност, која у стручно-научном смислу обележава „другосрбијанци“ у друштвеним наукама, где, сем ретких изузетака, немају запажених научних књига, на овај начин се жели супституисати објављивањем у америчким и британским научним часописима као врховним критеријумима успешности. Већ је скупљено више од хиљаду потписа научних радника из друштвених наука у Србији – што је готово цео корпус запослених у том научном сектору, рачунајући и асистенте и приправнике – да се ова одредба укине. (она за сада важи само за Универзитет и факултете, а не за научне раднике у институтима, али се и за институте припрема оваква омча). Дакле, као што видимо, речима Његоша, води се битка непрестана.
________
Упутнице:
(6) http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/holokaust-u-srbiji.php
У Бомеовом наређењу најважнији је био захтев да таоци морају бити узимани из популација које укључују: „све комунисте, људе за које се сумња да су комунисти, све Јевреје и одређен број националиста и демократски настројених становника“. [7] Сходно томе, жртве су пре свега били јеврејски затвореници из Шапца и Београда, осумњичени комунистички симпатизери затворени у оближњем логору Бањица, као и групе Рома из Београда и околиних насеља. Српско цивилно становништво страдало је највише у градовима у унутрашњости, где је број локалних Јевреја и затвореника комуниста био недовољан да испуни предвиђену квоту талаца. Немачка армија је, такође, широм Србије предузимала казнене експедиције на области или места за која се сумњало да скривају партизане. [8] Током два месеца Бемеовог мандата на челу војне команде (октобар-децембар 1941) убијено је приближно 30.000 цивила, укључујући готово све Јевреје мушкарце.
(7) http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/sajmiste-jevrejski-logor.php
Храна је припремана у кухињи која се налазила у Павиљону бр. 4. Дневно следовање састојало се од воде, слабог чаја, бајате чорбе од купуса или кромпира и малог комада сувог кукурузног хлеба. Овако сиромашна исхрана била је делом и стога што су колаборационистичке власти, задужене за дистрибуцију хране у Београду, Јеврејски логор ставиле на дно листе приоритета. Иако је на Сајмишту било више од 1.000 деце, градска управа је 3. фебруара 1942. објавила, да се „испорука хране Јеврејском логору може вршити тек посто се задовоље потребе свих осталих становника“.
(8) http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/holokaust-u-srbiji.php
Чим је гасни камион обавио своју смртоносну мисију и враћен је у Берлин, Србија прогласена за „очишћену од Јевреја“. Србија је тако постала друга окупирана територија у Европи (прва је била Естонија) која је формално проглашена за „очишћену од Јевреја“ а прва ван совјетских земаља у којој је извршено масовно и систематско убијање јеврејског становништва. Године 1942, дана 29. маја, шеф одсека за Јевреје у немачком Министарству иностраних послова Фриц Радемахер (Fritz Rademacher) поносно је изјавио да „јеврејско питање у Србији висе није актуелно. Сада је остало једино да дође до сређивања правног питања у вези са њиховом имовином“. Касније истог лета, шеф безбедносних снага у Србији Емануел Шефер (Emanuel Schäfer) је изјавио: „Београд је једини велики европски град који се ослободио Јевреја“. Августа 1942. Харолд Турнер је званично известио Берлин да је „јеврејско питање“ у Србији решено. [13]
(9) http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Ogledi06.pdf
(11) http://www.starosajmiste.info/blog/
(12) http://www.starosajmiste.info/sr2012/o-projektu/o-nama
(13) Укључујући и одговорност Верана Матића, који се у различитим улогама појављује у вези са овом организацијом.
Сведоци смо да се помен стрељанима у Крагујевцу у недељу 21. октобра, одвијао у оквиру новоуспостављеног “Дана сећања на српске жртве у Другом светском рату”, чиме се потврђује колико је тај шири оквир историјског сећања на један конкретан догађај, политички и идеолошки актуелан и важан. Наиме, таквом формулацијом назива дана јавног сећања отвара се, у најмању руку, могућност (али и очигледна потреба оног ко је такав назив осмислио) симболичког изједначавања невино страдалих цивила (као што су на пример они стрељани у Крагујевцу или Краљеву), са онима који су са окупатором тј. извршиоцима таквих злочина сарађивали у тој конкретној и небројеним другим епизодама злочина и терора (а рецимо погинули су током рата), као и са онима који су се и окупатору и терору одлучно и упорно супротстављали и при томе изгубили свој живот. Док је симболичко уједињење и изједначавање скупа невино страдалих цивила и скупа бораца и боркиња палих у борбама против окупатора било донекле стандардизовани принцип политике сећања у СФРЈ, прикључење извршилаца или саучесника злочина у скуп „жртава” је изум постпетооктобарских власти, како на државном тако и на многим локалним нивоима.
Крај
//
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…