Биљана Диковић

КОЛУМНА КОЈА ЈЕ УЗНЕМИРИЛА САРАЈЕВО ИЛИ НИКОЛА ПЕЈАКОВИЋ: МЕШАНО МЕСО


Ово је колумна против култа личности, уравниловке и негативне селекције, против диктатора који је наредио да се народи мијешају, не би ли затро те исте народе

20.11.2012. NoviStandard

Неки дан сам рекао да ми је тешко писати колумне, јер се осјећам као неки судија, као неко дежурно кукало.

Имао сам седам дана да размислим и схватио сам: Колумна је, у ствари, исповјест, јавно исповједање. На столу, данас, је једна заиста тешка тема. Она је својеврстан и културолошки и политички и друштвени феномен и она сама није тако, можда, значајна код неких других народа, у другим неким земљама и крајевима, али, на Балкану, у бившој СФРЈ, посебно у Босни, јесте. Ова тема ме чекала, њу нисам могао избјећи, нисам хтио, нисам желио да је избјегнем, без обзира што знам да ће ставови изнијети у овој колумни бити критиковани са свих страна, а ја називан погрдним именима. Нисам мазохиста и, признајем, нисам имун на критику и на вруће опаске дежурних форумаша и провинцијских новинара, нисам. Тешко ми је кад ми кажу да сам будала, и моји најближи и они, на друштвеним мрежама, најдаљи. Заборавим ја на то, временом, али да ми није свеједно, није. Међутим, ова тема се мора обрадити, јер она представља кључни темељ опстанка једног народа, опстанка његових културних вриједности, његових обичаја, традиције. То су – мијешани бракови. Мислим на бракове између особа које су различитих вјера, које су припадници различитих народа. И мислим на ону идеју југословенских комуниста да се пропагирањем и глорификовањем мијешаних бракова, у некој врсти југо мелтинг пота, истопе све нације и народи и направи једна – југословенска нација, атеистичка, базирана на учењима Маркса, Енгелса, Стаљина и домаћих шалабајзера. Тај наци-програм, та игра са животима генерација, крваво је прекинута и уводећи породице у међусобни рат, а људе, појединце, бацајући у лични хаос, у мали, приватни пакао.

Иако су управо срамне политичке одлуке и генетско-идеолошке будалаштине југо-комуниста довеле народе у стање бесмисла, у економску и духовну пропаст, и, на крају, у разоран и прљав грађански рат, ми и даље, као какве аутистичне краве, мучемо о красоти бивше Југе, хвалимо се да смо добро живјели на кредитима, балавимо о црвеном пасошу који је, некад, отварао врата и овде и онде и тамо и вамо, о Ровињу и мору, Мљету, Чехињама и, кобива, некој слободи, коју нам је бравар дао; о локалним ђаконијама, сарми, пршуту, сиру, урмашицама, ћевапима, као да су то нека наша, југо-јела, а не, у ствари, туђа. Било је фино у старој Југи, јодловаће титова унучад и праунучад, јодловаће генералски унуци који се још увијек башкаре по Београду у ТУЂИМ становима. Било је фино и мени и њима. Јесте, али питајмо оне по Фочама, Зеницама, Голим отоцима, како је њима било, њима и њиховим породицама.

Једина професионална и добра била је УДБА; и таква је и дан-данас, ради и ћути. А ово остало је само био један вашар разних примитивизама, гарниран индивидуалним интелектуалним величинама које су, као што отприлике рече Крлежа и за самог себе, писале и радиле стилом званим – самоцензура. Е, па, још једна од тих успјешних тековина бивше нам домовине, поред аутоцензуре и потказивања као правог, домаћег спорта, су и мијешани бракови. Она је, додао бих, прави културни феномен, аутохтони, наш, домаћи производ, јер, иако није само наша специјалност, бројне су карактеристике које тај феномен претварају у наш, овдашњи обичај и битну културну одредницу.

Мијешани илити мјешовити бракови су представљани као врхунац, као највећи домет, као цивилизацијска пречка југославенског друштва. Лакоћа са којом су превазилажене разлике, вјерске, културне и друге, била је задивљујућа. Жене и мушкарци слободне Југославије, женили су се и удавали ко безглаве муве, не марећи низашта. Ново, комунистичко вријеме и идеологија, ниподаштавала је старе законе, исмијавала их и називала превазиђеним; све оне вјековне обичаје које су народи на овим просторима поштовале старе угледне куће, домаћини, народни трибуни, сеоски ђилкоши са Капиталом под мишком, бацали су под ноге; газили су вјековне законе села и града на којима су, народи и људи, опстајали, поштујући та неписана правила, правила око љубави, посла, удаје, женидбе, прављења куће, путовања, посуђивања пара; постојао је Типик и он се поштовао. Комунисти су све то бацили под ноге и кренули испочетка: Историја почиње од нас, то је синдром сиромашних и малих, неуких, народа и људи.

Људи и жене су, преко ноћи, одрицали се вјере, отаџбине, свега, зарад љубави и као нову вјеру бирали СКЈ (Савез комуниста Југославије), а Југославију као отаџбину. Заборавио се био и Свети Сава и црква и џамија и катедрала; сви су хрлили у Општину да их тамо неки краваташ, масан и ракијски намирисан, споји са изабраницом срца и упише их у неку књижурину: Ајте кући, сад се муж и жена. Наравно, старији људи су се ибретили, крстили, снебивали, гледали како сад да савладају овог црвеног ђавола, да се одупру насилној, малограђанској модернизацији, миграцији из села у град, из опанака у шимике; преостали домаћини, које Озна није поубијала, гледали су како да сачувају образ и породицу на окупу. Култура је ту стајала поред и чекала Октобарске плаве блузе, свога Мајаковског и Мејерхољада, чекали су се нови уметници, да дају легитимитет новој власти. Новој власти пришли су, да се не играмо више, и Андрић и Крлежа и остала братија. И Меша и Бранко. Добро, Бранко се послије убио, то се мора узети у обзир. Интелектуалци су ту да се политичка побједа умјетнички верификује, да не остане гола сила, да има интелектуалну подставу, да се скроји по мјери, а не да пролетерска блуза и чашире ландарају око пролетерског струка другарица и другова. Да, чули сте ме добро господо политичари, без умјетничке поврде, ви сте нико и ништа. То су Титићи Брозовићи добро знали; ништа нисте научили од својих претходника. Пардон, сарајевска школа фудбала зна шта ради, они су лекцију научили и свака им част.

Џаба су била упозорења старијих – Не жени Влаињу. Не жени муслиманку. Не жени Хрватицу. Не жени Српкињу. Немој, сине, кунем те млијеком којим сам те задојила, клеле су мајке синове, ал – џаба: Мама, ја је волим, а љубав не познаје границе. Јесте, сине, али ако си заљубљен, ниси ментално заостао. Било је ту разних модификација и старији, мудрији, дијелови појединих народа су, као што рекосмо, разним триковима покушавали да ријеше проблем и препливају ово Зло доба. Зато ћу морати да анализирам сваку варијанту посебно, јер су модалитети понашања у браку, другачији и различити, мада је било и сличности. Хрватице су редом и јавно и тајно крштавале своју ђецу у католичким црквама, а мужеви Срби су ћутали ко стрине. Хрватице су знале како да васпитају дијете да буде католик, али Срби су чврсто вјеровали Партији и нису се мијешали у женин посао. А њен је посао био да направи малог Хрвата, што је у реду, с њихове тачке гледишта. У тим браковима, у тој комбинацији, као и у било којој другој гђе је муж Србин, геџа, мачо, коњина, укључен – ђеца су била оно што су им биле мајке. Мајчина страна је увијек била јача и ђеца су заборавила на то да су им очеви били Срби. Неко ће рећи: Какви су им очеви били Срби, такви су и они Срби постали. И – у праву је.

Са муслиманима, Бошњацима, је мало другачија ситуација, јер су муслимани, као и Срби, врло снажно прихватили и усвојили причу о братству и јединству. Имали су и рашта, јер им је бравар дао нацију, а сад су добили и језик, кућеш боље, зато они дан дањи славе Јајца и Засјебања Агноја по шумама и горама. Зашто су Срби тако здушно ушли у то, то је већ друго питање и дуга прича, прича о издаји. Ђеца из тих комбинација су, по правилу била, најздравија и најталентованија ђеца, градска и образована. Мало су данас ометена по питању идентитета, али су им резервни положаји, типа – ја сам грађанин свијета, није битно шта сам, ја сам добар човјек или ја сам Американац, Данац, Швеђанин, учинили неку врсту олакшања и умирили хук предака у њима. Ипак, у дубини, они нису знали ко су, нису имали идентитет (осим оног накалемљеног или интелектуалним акробацијама смишљеног, углавном заснованог на магловитом, љевичарском миту са градским дресингом: Ми смо раја/екипа/шквадра из центра.). Не знајући ко су, гинули су бранећи град од сељака (тако су они то звали). Коментар те ратне крилатице је непотребан, види се незрелост и неразумјевање самог себе и турање главе у пијесак; мјешовит сам тим се дичим. Али, истини за вољу, највише су и надрљали у овоме рату, нису знали гђе ће; нит код Радована нит код Алије, па су листом брисали у иноземство, иностранство, напоље. Тамо сад живе и, хвала Богу, добро им је. Ухвати их мало носталгија, али и ње је све мање и све је блажи удар на душу, јер имају прилику да виде шта се збило са онима који остадоше у овој Кривокурији, стручно, у европским интерним дипломатским папирима, за балканоидне земље, користи се назив – Сцхрäгдицк Стаатен. Највише ми је жао тих момака и ђевојака, те изгубљене (моје) генерације која нема родбине ( сви су се посвађали међусобно), све се распало. И тај Запад их разочарао исто као и домовина, безизгледност, безидејност, пропаст свих идеала, све их је то дочекало и лупило у главу. Остали су – сами. И зато им треба помоћи. Не неком кукњавом и жалопојкама, већ храбрим суочавањем са проблемом – ко сте, ко смо и шта желимо. За такав третман, потребно је да се одлуче да ли ће погледати у очи своје претке или ће окренути главу од њих. Ако ураде ово друго, за њих нема спаса.

Мијешани бракови и идеолошка опредијељеност брачних другова, довела је до поплаве пригодних имена. Најчешћа су била: Горан, Драган, Зоран, Златан, Бојан, Јасна, Јасмина, Драгана, Горанка, и, наравно, руска имена – ту нема шансе да се партијски другови наљуте. Сврха тих и таквих имена је била да се што боље завара траг, да се затре поријекло и не препозна нација, народ. Тако су та, у ствари дивна имена, постала синоним за једну сјеверно-корејску форму и начин рјешавања ствари. Данас, они људи који имају та лијепа имена, могу мирно да живе и ништа их не спречава да буду оно што јесу или што желе да јесу. Имена су небитна, битан је однос према прецима.

Код комбинације Србин из четничке, а мајка Српкиња из партизанске породице, долазило би до најжешћих сукоба, јер се све мотало око политике, па су ђеца, ту, највише и страдала. У тим варијантама, назначајније је мудром ђеду или баби украсти дијете на сат, два, крстити га у Православној цркви и касније се борити за његову душу, да не страда, да не застрани; родитељи ту престају да буду битни.

Сви, осим Срба, говоре: Није битно с ким ћете и како ћете, жените се, удавајте, али ђецу дајте – нама. И тако, и језуитска и јаничарска шема и даље послује, и даље важи, али у новом времену. Да не буде какве забуне, Срби су криви што су дошли у позицију у којој су. Није им нико крив. Као што су одбацили вјеру, тако су, системски, годинама уништавали интелектуални потенцијал властитог народа, правећи негативну селекцију. Сада смо ту гђе смо, на дну каце.

Искуство прошлог Рата, показало је да су мијешани бракови донијели много проблема и тим људима и њиховим породицама. Зато мислим да не треба више чачкати мечку. Добро, љубав се деси, и кад се деси нека тако и буде, нека се узму. Али гђе да се вјенчају? У чијем Храму? Или ћемо опет у Оштину, као да је брак нека општинска ствар, нека грађевинска дозвола, дозвола за оне ствари, шта ли…? Ком Богу да се моле? Да се уоште не моле? Моје скромно мишљење је да су бракови који остану мијешани, у коме се не зна ни ко је човјек а ко жена, нити коме Богу ђеца треба да се моле, у коме се, ради мира у кући, не слави ни Васкрс ни Ускрс ни Бајрам – само једна несрећа и за те заљубљене и за њихову ђецу. Треба бити врло, врло озбиљна и стабилна особа да би се ушло у тај, такозвани, мијешани брак. Наручите мијешано месо за двије особе умјесто бифтека, ако сте јако гладни, али пазите да се не преједете, да вам то силно месо не присједне.

Било је и међу плавом крви мјешаних бракова, али из интереса, искључиво. Али, замислите Вилијама или Чарлса, насљеднике престола, како жене Египћанку или Палестинку? Оли Мексиканку? Лијепу Молдавку!? Хе, хе, све се бојим… Замислите неког лорда, рабина или шеика како своје богатство, стварано генерацијама, предаје неком српском ђилкошу, јер се њиова мала, зателембесала у нашега лолу. Аха… Мало сутра, поподне, иза четри. Нама причају да ће бити дуго љето, а себи већ шију капут. Знају они своме петку пост.

Праштајте…

ОФРЕКОРД

Нека опросте сви они који су у мијешаном браку или су из мијешаног брака. Ово није упрено против њих, него против комуниста и њиховог пронацистичког плана, играња народима и генетиком, против њиховог експеримента који је нас је коштао 60 година стајања у мјесту и носања штафета. Ово је колумна против култа личности, уравниловке и негативне селекције, против диктатора који је наредио да се народи мијешају, не би ли затро те исте народе.

Е, против тога сам, а ако сте ви за, да се то вријеме лажи врати, ако мислите да је бравар био бољи, онда се сликајте и ви и ваше мијешано месо за двије особе.

// <![CDATA[
// < ![CDATA[
// < ![CDATA[
// < ![CDATA[
//