Александар МЕЗЈАЈЕВ: ДА ЛИ ИМА КРАЈА СВЕТСКОМ НИТКОВЛУКУ?
Хашки трибунал је признао да је етничко чишћење било законито
и да је било спроведено у складу са нормама међународног права
19.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Мезјајев, за ФБР приредила Биљана Диковић
Жалбено веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију, 16. новембра 2012. године, донело је пресуду у поступку “Готовина и други”. Сви оптужени су ослобођени.
Главни претрес је трајао више од 2 године (од марта 2008 до септембра 2010), Тужилаштво је извело 81 сведока, одбрана 57 сведока (Готовина – 25, Маркач – 13 и Чермак – 19). У априлу 2011. године судско веће је донело своју пресуду. Командант операције “Олуја” генерал Анте Готовина лишен је слободе на 24 године, а командант специјалних јединица МУП-а Хрватске Младен Маркач добио је 18 година затвора. Обојица осуђених су уложили жалбу на пресуду. Разматрање жалбе било је рекордно кратко (за МТБЈ) – само 18 месеци.
Главни смисао одлуке Жалбеног већа МТБЈ огледа се не само и можда не толико у оправдању Готовине и његових саучесника, већ у оним правним закључцима које је суд донео.
Као прво, још је судско веће назвало акцију “Олуја” као “војну акцију у циљу стицања контроле над регионом Крајине” – то јест, сама операција није била названа незаконитом. Сада је Жалбено веће ојачало тај закључак. Оцењујући грешку од 200 метара приликом артиљеријског гранатирања, судије су подробно разматрале питање о томе да ли “брзина ветра” или “температура ваздуха”, могу суштински да утичу на тачност пада гранате. То подругљиво судијско истраживање имало је за циљ да још једном демонстрира како се гађање цивилних циљева не сматра злочином. На тај начин је етничко чишћење читаве државе, као такво, признато законитим.
Као друго, Жалбено веће је утврдило да је операција “Олуја” била спроведена на потпуно законит начин. Испада да ни погибија људи, ни њихов прогон, по мишљењу суда не крше никакве норме међународног права.
Као треће, поништена је одлука судског већа по којој је у Хрватској постојало злочиначко удружење (Joint Criminal Enterprise), које су чинили како тројица оптужених, тако и највише руководство земље, рачунајући и покојног председника Фрању Туђмана.
Важно је напоменути да су за стандард којим доказују своје закључке, судије Жалбеног већа навеле да “Жалбено веће не може утврдити да су артиљеријски напади довољни да се они прогласе кривим ван сваке сумње” (no reasonable trial chamber could conclude beyond reasonable doubt). Међутим, двоје судија гласало је против овакве одлуке суда. Може се претпоставити да ове судије треба хитно отерати из трибунала, јер они не одговарају критеријумима “разумности”. Или је можда, критеријум доношења одлуке стварно и био другачији?…
Посебну пажњу треба обратити на чињеницу да је Жалбено веће своју одлуку донело једним гласом више. То јест, троје судија је гласало “за”, а двоје “против”. Оцењујући у целини процес Готовини и другима (то јест, позицију судија оба већа), видимо да је за кривицу Готовине и његових сарадника гласало 5 судија (Ори Квинис, Ганза, Агиус, Покар), а за пресуду да су они невини – само троје (Мерон, Гјунеј, Робинсон)! Наравно, код нормалних судова, одлуке виших већа имају приоритет над нижим. Али та јерархија тамо има своје образложење, јер у вишим инстанцама седе судије са богатим искуством, са већим квалификацијама и већим стажом, а такође се и бирају по другој, сложенијој процедури. У МТБЈ Жалбено веће нема таквих предности – тамо заседају исте те судије као и у судском већу. У суштини, сваки предмет у МТБЈ има свој сопствени састав Жалбеног већа. На тај начин наш додатак о положају судија судског и жалбеног већа је потпуно оправдан и води до закључка да је већина судија Хашког трибунала званично гласала за то да су Готовина и његови сарадници криви.
Ипак, ми не треба да се заносимо том аритметиком. Несагласно мишљење судија Агиуса и Покара није ништа друго него представа. Уз то и неопходна. Јер су Готовина и Маркач већ одседели 4 године у затвору Хашког трибунала. И ту је требало представити са једне стране “комплексност” поступка, а са друге стране и “реалан” сукоб мишљења међу судијама.
Најважнији је – резултат. А резултат је такав: ослобођени су сви оптужени за акцију “Олуја”. Судско веће је оправдало генерала Чермака, а Жалбено – све остале. Описујући Хашки Трибунал и његове газде, велики руски филозоф Александар Зиновјев је тај систем назвао “светским покварењаштвом”. Назив је тачан а изгледа и једино могућ за тај систем. Одлука по предмету Готовине је показала да нема граница светском нитковлуку и његовим правним слугама.
Смисао одлуке трибунала јасан је свима и свакоме: убијање Срба не представља злочин. Такву злочиначку поруку може послати само злочинац. Дакле, пресуда по предмету Готовина и други представљаће још један доказ о злочинима Трибунала и његових судија. А такође и сву неумесност “сарадње” са тим злочинцем. Укључујући и “техничку”.
// <
СРБски ФБРепортер 
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11070 Земун, Магистратски трг 3 – Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com
Бр.1533/12 – 20. 11. 2012.
ТУЖБА ПРОТИВ УН
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и скренути им пажњу, да становници у Западној Европи, Америци и Аустралији схватају, да су чланице ЕУ и НАТО омогућиле Хрватској да прогна до 800.000 Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске, од 1990. до 1995, а да Савет безбедности и Генерална скупштина УН нису то спречиле, нити су за овај злочин геноцида над српским народом оптужиле Хрватску и државе чланице НАТО и ЕУ.
Влада РС Крајине упознаје дипломатско-конзуларна представништва, да је слика о Републици Српској Крајини нетачно представљена светској јавности, јер је упорно наметана неистина, да је она део хрватске државе. То није тачно! Република Српска Крајина је српска историјска и етничка територија – од античких времена. Никада Хрвати нису живели у Крајини и никад се хрватски језик није у Крајини говорио. Босна и Херцеговина, северна Србије (Војводина), Република Српска Крајина, Словенија и Хрватска (хрватске земље су само око Загреба – где се говорио хрватски језик) биле су аустријске колоније до 1918. године. Тада је од ових територија створена Држава Срба, Хрвата и Словенаца (Хрвати су живели само у Загорују – пределу око Загреба). А Срби су тада били сви муслимани и сви католици ван Словеније и Хрватске (Загорја). Од територија ослобођених од Аустроугарске (1918) створена је Држава Срба, Хрвата и Словенаца, која се ујединила с Црном Гором и Србијом у Југославију. Југославија је, више пута, дељена на покрајине – а једном је та подела (1939) спојила Републику Српску Крајину и Хрватску, али то не даје право Хрватима, да Републику Српску Крајину сматрају делом Хрватске – као што ни Срби не сматрају Хрватску делом Србије, или делом Крајине.
Влада Републике Српске Крајине уверава дипломатско-конзуларна представништва – да Република Српска Крајина није део Хрватске, јер је Крајина имала државност пуних 500 година до XXI столећа. Ову чињеницу никад не спомиње Влада Републике Србије (ни у преговорима ни у својим односима с државама и УН), чиме се тешко нарушава право и праведност. А угарски (мађарски) краљ, Матија Корвин, одлучио је (1471) да се Срби организују као државотворни у Мађарској, при чему су имали своју националну управу и верску установу – Српску православну цркву. Кад је Мађарска била већим делом окупирана од Турске (1526), аустријски цар Фердинанд Други (1630) је проширио српску државност – која је трајала до краја XIX столећа. Документација о српској државности у Мађарској и Аустрији је бројна и налази се у архивама у ове две државе. Та документација пружа и податке, да су тада били и бројни Срби католичке вероисповести, који су у двадесетом столећу, одлукама власти Аустроугарске и Југославије, проглашени Хрватима. А таква одлука се заснивала на закључку Католичког конгреса у Загребу – 1900. године, који је гласио, да сви Срби католици у српским земљама имају се сматрати припадницима хрватске нације.
Влада Републике Српске Крајине моли дипломатско-конзуларна представништва, да обавесте своје владе и научне установе, да је Римокатоличка црква (иако је с највећим бројем верника у свету), оваквом одлуком, оскрвнавила и светску културну баштину, и историју, јер су Срби једини у свету којима није дозвољено да исповедају римокатоличку веру. Чим постану католици, или ако су ту веру наследили од предака, морају се звати Хрватима. Нажалост, ни ово опасно огрешење о човекова права и слободу вероисповести, не спомиње Влада Републике Србије, нити ту чињеницу користи у својим односима с другим државама и УН.
Влада Републике Српске Крајине је обавезна, да упозна дипломатско-конзуларна представништва о чињеници, да је хрватски језик избачен из државне и књижевне употребе у XIX столећу. Хрвати су једини народ у Европи који не користи свој матерњи језик. То је последица аустријске колонијалне политике – Влада Аустрије је донела одлуку (у XIX столећу), да се хрватски језик уклони из државне администрације, из школа и из књижевности. Аустријанци су присилили Хрвате, да се служе српским језиком и да га уведу у школе, у државну администрацију и у књижевност, а да га зову и српским и хрватским, или српскохрватским, или хрватскосрпским. Да би све подсећало на правила у филолошкој науци, Аустријанци су хрватски језик прогласили „кајкавским дијалектом“, а то је, формално, оправдавало његово уклањање, јер су се многи дијалекти уклонили из употребе и у немачком, и италијанском језику, итд. И пошто је Хрватска у УНЕСКО-у регистровала српски језик као „хрватски“, велики део српске књижевности се (погрешно) третира као део „хрватске“ књижевности. Нажалост, ни ову чињеницу не спомиње Влада Републике Србије, нити је користи у преговорима с другим државама и УН, иако Хрватска присваја огроман део српске културне баштине.
Влада Републике Српске Крајине је, нада се, овим подацима уверила дипломатско-конзуларна представништва, да се оваквом политиком међународне заједнице према Србима спроводи злочин геноцида – Срби су и биолошки истребљивани и прогоњени у Првом и Другом светском рату, а прогнани су из Републике Српске Крајине и с Косова и Метохије у време разбијања Југославије – од 1990. до 1999. године. Оно што зачуђује је и чињеница да УН, друге међународне организације и већина влада у свету спомињу – да је из Републике Српске Крајине и Хрватске прогнано (од 1990. до 1995) само 220.000 Срба. Спомиње се само та цифра, а тај број Срба је прогнан само у време хрватске агресије на Републику Српску Крајину – 5. и. 6. августа 1995. године. Зашто се та цифра користи, кад је Срба прогнано негде до 800.000, или око 800.000. Злочин је обављен и од стране онога ко помаже злочинца. А УН и владе чланица УН помажу овај хрватски злочин, јер никад не спомињу тачну цифру о прогнаним Србима, мада се она налази у многим документима и извештајима представника УН! Споменимо само цифру о прогнаним Србима из Хрватске, коју је прочитао пред Саветом безбедности Генерални секретар УН, Бутрос Бутрос Гали, у мају 1993. године. Рекао је, да је хрватска војска и полиција прогнала, до 18. марта 1993. године, 251.000 Срба. Значи, ова два прогона показују цифру о 471.000 прогнаних Срба. Ако додамо овом броју и прогон 30.000 Срба у време хрватске агресије на Западну Славонију, 1. маја 1993, добијамо цифру о 501.000 прогнаних Срба. Овом броју треба додати и онај број Срба који је прогнан од 18. марта 1993. до 1. маја 1995. и од овог датума до 5. августа 1995 – из свих делова Хрватске, те је јасно да се број могао приближити цифри од 600.000. И оно што је чињеница (која се не узима у обзир) је прогон Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске и после окупирања Републике Српске Крајине – 6. августа 1995. године. Влада Републике Српске Крајине је молила, више пута, Савет безбедности УН и појединачне државе, да доставе број Срба из Крајине и Хрватске који су побегли у државе на свим континентима, али Савет безбедности је одбио да те податке пружи, мада их поседује. Нажалост, ни ове податке не користи Влада Републике Србије – ни за јавност, ни у преговорима с УН и другим државама.
Влада Републике Српске Крајине се нада да ће дипломатско-конзуларна представништва препоручити својим владама да се, на заказаној Генералној сккупштини УН (2013), поред осталих чињеница о хрватском злочину геноцида над Србима – у целом XX столећу, користе и ове које смо навели, јер су се оне, до сада, најупорније скривале.
Влада РС Крајине, такође, преноси дипломатско-конзуларним представништвима, да су многи врсни правници закључили, да су УН велики кривац за ово страдање Срба и да би против Савета безбедности и Генералне скупштине УН било обавезно покренути кривични поступак на једном од међународних судова. УН су, по мишљењу правних стручњака, важан кривац за последњи хрватски злочин геноцида над Србима, јер је Савет безбедности, Резолуцијом 743/1992. ставио под заштиту Републику Српску Крајину и у њу послао војне снаге Уједињених нација, гарантујући – да ће се државни спорови између Хрвата и Срба решавати мирним путем. Уз Резолуцију 743/1992, Савет безбедности је донео одлуку – да се хрватско законодавство неће примењивати у Републици Српској Крајини (Зони под заштитом УН), а таква одлука је проистекла на основу српске државотворности у Мађарској, Аустрији, Аустроугарској и Југославији. Влада Републике Српске Крајине ће искористити све могућности, да до судске расрпаве против УН дође, јер оне нису осудиле хрватски злочин геноцида над Србима и окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), а камоли да су захтевале од Хрватске, да отклони последице своје окупације и Србима исплати ратну одштету, врати државотворни статус и сву одузету имовину – коју је Хрватска уступила припадницима хрватске нације. А УН су биле обавезне да ово учине. Нажалост, све ове чињенице, Влада Републике Србије није, до сада, користила – за обавештавање јавности и током својих односа са УН, другим међународним организацијама и државама.
Влада Републике Српске Крајине верује, да је дипломатско-конзуларним представништвима сасвим јасна сарадња УН и Хашког трибунала, јер се обе установе једнако односе према Србима. УН нису осудиле Храватску за окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), а Хашки трибунал није осудио хрватске генерале који су командовали хрватском војском при окупацији РС Крајине и прогону српског народа.
Влада РС Крајине користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.
ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА
ПРЕДСТАВНИШТВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
Свиђа ми сеСвиђа ми се