АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Чворовић-Димитријевић: ПАРТИКУЛАРИЗМИ У СПЦ И ГЛОБАЛИСТИЧКА РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА


Слутње да ће дух прилагођавања СПЦ „реалности” нових НАТО-државних творевина на Балкану угрозити православну црквену саборност Српске цркве, потврдило је 23. јула провладино Саопштење епископа бачког Иринеја, које је у јавну расправу са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем унело, по западном укусу, дух обреновићевско-србијанског партикуларизма и Цркви несвојствене расправе, са знатном дозом политикантског цинизма .35)

11.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

Уколико се епископат СПЦ не врати ревносном поштовању канона и Предања Православне Цркве, постоји реална опасност да овакав несаборни и партикуларно-територијални дух добије правну санкцију у најављеној промени Устава СПЦ, кроз јачање положаја епископа у односу на Сабор и уставно конституисање посебних аутономних црквеноправних организама у СПЦ, налик већ поменутим епископским саветима. У таквој визији СПЦ не би представљала јединствен саборно-епископални организам националне аутокефалне православне цркве, већ би личила на некакву suigeneris црквену конфедерацију аутономних целина, које би се поклапале са границама новостворених балканских државица. Унутар тих посебних црквеноправних организама владао би, по свој прилици, до крајности изведен епископоцентрични (епискополатријски?) систем, омиљен код појединих Зизјуласових следбеника у СПЦ, а који је противан читавом низу канона Православне Цркве (нпр. 34. и 37. правило св. апостола, 5. и 6. правило Iвасељенског сабора и 2. правило IIвасељенског сабора). Овакво црквено-организационо устројство представљало би у црквеноправном погледу враћање на стање пре IVвека, када су, по речима каноничара Н. Милаша, „сви епархијски митрополити били автокефални, … ти су митрополити држали у одређена времена своје митрополитанске саборе”.36)У односу на СПЦ био би то, црквеноисторијски посматрано ретроградан процес, јер би он на мала врата вратио стање од пре 1912. када је српски народ био, не само политички поцепан и поробљен, већ је био подељен у пет посебних црквено-организационих целина (Карловачка митрополија, Цетињска митрополија, Митрополија у Краљевини Србији, аутономна областна православна црква у БиХ у оквиру Цариградске патријаршије, састављена од четири епархије на челу са Архиепископом и митрополитом сарајевским, Задарска и Которска епархија у оквиру Буковинско – далматинске митрополије и епархије у Турском царству под јуридикцијом Цариградске патријаршије).

Са оваквом аморфном структуром организације, уз црквено- епархијску афирмацију вештачки скројених граница региона, СПЦ би дала додатну неопходну псеудоисторијску супстанцу реализацији историјски ретроградне идеје регионализма, као једног од основних принципа социјалне идеологије римокатоличке цркве, кодификованих у поменутој посланици Centesimusannus. Стварност последњих двадесет година дала је заправо историчару М. Екмечићу, који је још 1992. године упозорио да „регионализација старих националних и државних заједница је основна метафора данашњег европског развоја. Од њега имају користи само католичка црква и немачке финансије. Ове две снаге ће водити раздробљену Европу. Једна ће давати духовне, а друга економске барјаке”.37)

 

 

НОВИ УСТАВ СПЦ:ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ

 

Међутим, иако оваква злослутна пројекција уређења СПЦ угрожава историјски опстанак српског народа, јер му онемогућава, да у условима споља насилно наметнутог решења националног питања, остане духовно и национално обједињен, његова реализација у новом Уставу СПЦ је могућа. У прилог томе, не говоре само досадашња организациона прилагођавања СПЦ новом балканском политичком реалитету, већ знатно више „реформаторско” расположење које је владало већ у ранијој Комисији за промену Устава СПЦ, 2002. године. Тако се умировљени епископ Атанасије (Јевтић) залагао „за нужно урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела”, док је покојни свештеник и професор екуменског богословља на Богословском факултету СПЦ, др Радован Биговић, садашње уређење СПЦ квалификовао као „тоталитарни колективитет”.38)Да је позивање на либерализам плодно тле за разбијање суверених нација показује, управо, регионализам који се редовно спроводи под максимом „више права и више слобода”.

„ТВРДОЛИНИЈАШ СА СЕДИШТЕМ У ГРАЧАНИЦИ”

Трећи крупан проблем са којим се већ две године суочава СПЦ, а коме је патријарх Иринеј посветио целокупан интервју ТАНЈУГ-у од 14. јула, односи се на тзв. „случај владике Артемија”, чија је у црквеноправном погледу потпуно спорна смена са трона епископа рашко-призренског изазвала једну од најтежих криза у историји СПЦ.39)Наиме, већ са одлуком СА Синода од 11. фебруара 2010. о привременом уклањању епископа Артемија (Радосављевића) са управе над епархијом рашко-призренском, а посебно после одлуке са мајског заседања СА Сабора СПЦ да „већином гласова трајно разреши дужности епархијског архијереја епископа Артемија”, постало је јасно да ће два елемента ових аката код великог дела православних Срба побудити сумње како у њихову исправност, тако и у црквенонационалну одговорност њихових доносилаца.

Као прво, на удару Синода СПЦ нашао се епископ са Косова и Метохије који је у претходних десет година, а нарочито после 17. фебруара 2008. био један од најагилнијих и најдоследнијих бораца у српском националном корпусу са очување Косова и Метохије у саставу Србије. О чврстом патриотском опредељењу овог црквеног великодостојника сведочи, између осталог, и једна од депеша са Асанжовог Викиликса (06BELGRADE1329), по којој је америчком амбасадору Полту рашко-призренски епископ ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења”.4О)То је показао много пута, а Империји се нарочито замерио када 2ОО9. Обамином поклисару, Џозефу Бајдену (који је, за време ратова на просторима бивше СФРЈ, Србе називао „убицама и силоватељима беба”) није дао дозволу да уђе у Високе Дечане ( његову одлуку, као надлежног епископа, поништио је СА Сабор, издавши, 2О. маја, саопштење да због Артемијеве одлуке „изражава жаљење” јер је она „у супротности са традиционалним хришћанским начелима гостољубља, дубоко укорењеним у српском народу,а нарочито у нашим манастирима”). Такође, из Викиликсових депеша се види да је владика Артемије доживљаван као неко ко је близак најомрзнутијем (од страна НАТО Империје) српском политичару, др Војиславу Коштуници, човеку који у борби за очување територијалне целовитости своје отаџбине никад није правио издајничке уступке. Амерички дипломатски извештај O6PRISTINA564,послат 29. јуна 2ОО6 из Приштине у Вашингон, то јасно показује. Извештач јавља да је 28. јуна Војислав Коштуница посетио манастир Грачаницу на Косову да би „обележио Видовдан”. „Упркос дозволи УНМИКа да посети Косово само из личних, верских разлога, Коштуница је искористио ту прилику да одржи провокативан говор у коме је рекао да ће Косово увек бити део Србије./…/ Патријарх Павле је 27. јуна стигао из Београда и присуствовао читању поезије и такмичењу у песништву у манастиру Грачаница. У својој проповеди тог дана, епископ рашко-призренски Артемије Радосављевић, тврдолинијаш са седиштем у Грачаници, наводно је рекао да је ′Србија један храм, а Косово његов олтар′, додајући да ′нема храма без олтара′”. По извештачу из Приштине, „Коштуница је отишао директно у Грачаницу, где је присуствовао ручку чији је домаћин био владика Артемије. Коштуница је рекао окупљеним косовским Србима, од којих су многи чекали сатима, да ће Косво увек бити део Србије”.41) Очито је да су у извештају ставови Војислава Коштунице, „тврдолинијаша из Београда”, и епископа Артемија, „тврдолинијаша из Грачанице”, повезани у једну целину: за Империју су обојица „некооперативни”.

Заиста, линија Владе Србије коју је водио др Војислав Коштуница све до пролећа 2ОО8. и линија епископа Артемија, бар кад је непризнавање привида „нормализације стања” у самопроглашеној НАТО „држави” била је веома јасна и уочљива, а свакако и кад су у питању била решења. На конференцији одржаној у Дому синдиката у Београду, децембра 2ОО6, у организацији Америчког савета за Косово, владика Артемије је рекао:„Упркос свим претњама и обећањима,српска влада је рекла: Не, не можете нам одузети Косово и Метохију – Косово је Србија! Предвођени Његовом Светошћу Патријархом Павлом, грађани Србије су изишли на изборе и великом већином изабрали нови устав који каже: Косово је Србија! Не можете нам га одузети. И Русија је сада рекла да неће дозволити решење које ће кршити међународни закон, као ни решење на које Србија не пристаје. Изгледа да ће Кина подржати Русију по том питању. Све више земаља/…/увиђа да наметнутно, незаконито решење за Косово прети хаосом остатку света”.42) Стратегија Војислава Коштунице је била управо оваква како ју је, на свој начин, изложио владика Артемије: доношење „косовозаштитног” Устава Србије 2ОО6, ослонац на Русију и Кину у одбрани територијслног интегритета, као и сарадња са другим државама, које нису пристајале на преседан „независног Косова”.

Други елемент наведених аката Синода и Сабора СПЦ који је изазвао подозрење и деобе у црквеној јавности тицао се самог начина на који су они донешени. Нескривена брзина са којом је почетком 2010. извршено, најпре привремено, а потом и трајно уклањање  „некооперативног епископа” рашко-призренског резултирала је поступком који у највећем броју елементу није испуњавао услове једног, на канонима Православне Цркве и Уставу СПЦ, заснованог црквеносудског поступка против епископа.

На то је месецима указивала црквена и стручна правничка јавност, међу њима и један члан правног савета СПЦ, истичући да су грубо прекршене црквенопроцесне норме, како у погледу покретања поступка (6. правило IIвасељенског сабора, 19, 132, и 133. правило картагенског сабора), тако и у погледу трајног уклањања овог архијереја са епископске катедре (чл. 11. Устава СПЦ). Критичари су упозоравали да је без обзира на постојање Акта о канонској одговорности епископа рашко-призренског Артемија, који је потписао епископ далматински Фотије, сам СА Сабор своју одлуку о разрешењу засновао на одредби Устава СПЦ која уређује управну, а не судску надлежност Сабора, те да је као таква ова одлука подложна преиспитивању.43) Сумња у црквеноправну ваљаност овакве саборске одлуке била је у јавности додатно појачана чињеницом да је иза ње стао тек 21 епископ СПЦ, док је СА Сабор у том тренутку бројао 44 члана. Тако је начин на који је уклоњен један архијереј Српске цркве положио експлозив у црквеноправни темељ СПЦ, који већ две године, са континуираним узлазним трендом нових екплозивних инцидената, потреса њено јединство.

Зато се данас у СПЦ чини актуелнијом него икад порука св. Јустина (Поповића), коју је седамдесетих година прошлог века упутио поводом тзв. америчког раскола: „Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светог Саву, проналазећи неко човекољубивије решење, по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење”.44)

ДУБИНА ПРОБЛЕМА

Међутим, проблем који патријарх Иринеј у својим интервјуима везује за „монаха Артемија”, знатно је дубљи и сложенији, а временски знатно дуготрајнији, те се не може везати само за име једног, на брзину уклоњеног, великодостојника Српске цркве и ограничити на последње две године. Овакав редуковани приступ не само да не одговара чињеничном стању у СПЦ у последњих двадесетак година, већ подсећа, са свим озбиљним последицама који из тога следе, на сређивање куће гурањем ствари под тепих. Следствено, два су питања у задње две деценије, у узлазној путањи, стварала конфликте и делила епископат СПЦ. Реч је о односу према екуменизму и црквеном „модернизму”, с једне стране, и односу према световној власти, с друге стране. Супростављени табори у СПЦ, и по једном и по другом питању били су бројни, отуда је свако персонализовање тема на којима су се разилазили епископи погрешно.

МОДЕРНИЗАМ

Када је у питању однос према екуменизму, богослужбеним реформама и „модернизацији” црквеног живота, либерално крило епископата почетком деведесетих није имало довољно ауторитета да преузме вођство у СПЦ. Отуда су екуменистички сусрети више личили на појединачне ексцесе, него на део некаквог плана. У појединим кључним моментима неки од угледних старијих епископа јавно су разобличавали и супростављали се појединим екуменистичким понудама, иза које се налазила криптоунијатска провокација. Тако је епископ шумадијски Сава одбио одлуку Синода да у својству представника СПЦ присуствује Бискупском синоду Европе који је био организовану у Риму крајем 1991, а поводом тога што је „наступила нова ситуација у Европи”, а с циљем „бољег проповедања Јеванђеља међу ученицима Христа Спаситеља”. Сава је одговорио Синоду да му је „част да на њој (Специјалној скупштини бискупског синода за Европу) не присуствује”, јер у залагању Ватикана за „евангелизацију Европе”, види покушај „унијаћења за који се након свих болних догађаја оно поново спрема од 1917. године до данас”. Тада се дијалогу између СПЦ и Ватикана јавно супроставио и новоизабрани епископ рашко-призренски Артемије, оцењујући да би евентуални сусрет и разговор патријарха Павла и папе Ивана Павла II„имао само негативне последице ′по Свету Цркву православну, а посебно по наш православни Српски народ′”.45)До 1995. и окончања егзистенцијалног рата који је српски народ водио, политичке прилике су углавном биле пресудније од личних убеђења српских епископа да се заузме чврст негативан став према екуменистичком дијалогу. Посебно ако се узме у обзир изузетна присност појединих епископа са политичким естаблишментима у Београду и на Палама.

НЕУСПЕЛО ПРЕИСПИТИВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКОГ АНГАЖМАНА

Један од догађаја који је незаобилазан за оцењивање однос СПЦ према екуменизму, а који је због свог исхода био знатно пресуднији за будуће односе у самој Српској цркви, била је одлука СА Сабора са његовог мајског заседања 1997. године да „Српска Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965. г.”. Пре пре доношења ове историјски значајне саборске одлуке, Синод СПЦ је 17. новембра 1994. године наложио епископу рашко-призренском Артемију да за потребе сабора уради кратку анализу историје односа СПЦ и ССЦ. Подносилац извештаја је већ на самом почетку оценио да је „у самом називу Светски савет цркава садржана сва јерес ове псевдо-црквене организације… Црква је једна и саборна…отуда и сама идеја ′савета′ или ′савеза′ цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека”. Следећи за оценом св. Јустина (Поповића) екуменизам се у наведеном извештају квалификује као „свејерес”, која „удара на сам корен православне вере – на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну ′екуменску′ организацију лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу”. Када је у питању учешће Српске цркве у ССЦ по овом архијереју резултат се изражавао „извесном материјалном помоћи коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентским стипендијама, или извесним новчаним прилозима за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде факултета”. „Те мрвице материјалних добара”, закључује подносилац извештаја, „плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом предању Цркве Православне”. На крају се у овом извештају предлаже СА Сабору СПЦ да донесе „одлуку о иступању Србске православне цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и друге), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама”.46)Међутим, тек што је Сабор поступио сагласно наведеном извештају, поједини епископи су, заједно са Синодом, у јавним иступима ублажавали и деградирали карактер и снагу ове одлуке, док су је даљим учешћем у раду екуменистичких организација (нпр. један архијереј СПЦ је у име Синода учествовао на заседању КЕК-а непуних месец дана по доношењу саборске одлуке) фактички поништили.47)

УЗРОЦИ НЕУСПЕХА

Неуспех у реализацији одлуке СА Сабора о иступању из ССЦ треба тражити у ондашњем стицају политичких прилика, како у Србији, тако и у свету. Наиме, предводници екуменистичко-либералног крила у СПЦ, а пре свих епископ бачки Иринеј, имали су више него блиске односе са ЈУЛ и њеним председником, супругом Слободана Милошевића, Мирјаном Марковић. Од ове сарадње се очекивало да резултира посетом Ивана Павла IIСрбији.48)Истовремено, Цариградска патријаршија као покровитељ екуменизма, у условима потпуне политичке дефанзиве руске државе, а под моћном заштитом НАТО империје, наметнула се као утицајни арбитар у целом православном свету. Њени лобисти у СПЦ били су духовни следбеници митрополита Јована (Зизјуласа), управо они који су у пракси дезавуисали наведену одлуку Сабора. Насупрот томе, тадашње предањско крило СПЦ, а у јавности су највише били експонирани епископи Артемије, Амфилохије и Атанасије, било је у немилости режима у Београду, кога су јавно нападали за комунизам и анационализам, и то често на начин неуобичајен за историју односа Српске цркве и српске државе. Њихов светскоисторијски кратковид покушај да на западу нађу савезнике за решење српског националног питања, неминовно их довео у позицију губитника на терену одбране правоверја, јер су очекивани политички савезници били главни носиоци екуменизма и с тога наљући идејни противници наведених српских епископа. О снази црквенополитичке позицији поборника саборске одлуке о иступању из ССЦ, довољно јасно говори одлука патријарха цариградског Вартоломеја од 1996. којом се епископу Артемију забрањивало да посети Свету Гору. Била је то експлицитна демонстрација силе и порука шта о антиекуменизму српских архијереја мисли Фанар. Уследио је још експлицитнији одговор проскрибованог српског архијереја: „Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света”.49)

 

СОПОЋАНСКИ АПЕЛ:ОЧЕКИВАЊА И РАЗОЧАРЕЊА

Што се СПЦ тиче неспровођење саборске одлуке о иступању из ССЦ, допринело је даљем урушавању ауторитета црквеноправног поретка, које ће кулминирати непоштовањем чак седам саборских одлука, донетих од 1986. до 2008. године, да се у свим епархијама СПЦ „у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе – до даљњег – устаљеног црквеног поретка”.5О)

Следећи догађај битан за оцену односа СПЦ према екуменизму и „модернизацији” Цркве, као и за правилно разумевање догађаја који су се збили у епархији рашко-призренској 2010, је тзв. Сопоћанска посланица, која је са велико црквено-народног сабора 2001. године, одржаног под благословом рашко-призренског епископа Артемија, упућена СА Сабору СПЦ. Укратко, у посланици се тражило иступање из ССЦ, као и покретање ширег црквеног дијалога између свих чинилаца унутар саме СПЦ, „како би се до одговора на ово питање дошло споразумно и тиме утврдио њен општи и јединствен став”.

Како примећује М. Николић, „овај пример илуструје тезу да монашка братства у много већој мери заступају и бране доследну примену еклисиолошких критеријума као суштински важних, односно на супремацију теолошког у односу на социолошко у међухришћанским односима”.51)Истовремено, Сопћански скуп је показао да се због превласти екуменистичко-фанариотске струје у Сабору СПЦ, борба за догматску чистоту православне вере, премештала у манастире широм СПЦ, посебно у оним епархијама у којима се за такве активности могло добити покровитељство местног владике. Превласт модерниста у СА Сабору обезбеђена је његовом генерацијском обновом, у чему је значајну улогу имало кадрирање са избором млађих епископа у канонски сумњиву функцију викара, који су редовно били и ђаци екуменистичких перјаница грчког богословља. Атмосферу доминације екуменизма и „модернизма” у Сабору СПЦ после 2000. године, која најчешће није одговарала бројчаном распореду снага у епископату, снажио је неодољивом помодношћу, али и другим разноврсним утицајима, световни глобализам, који је управо тада у форми НАТО протектората загосподарио Србијом. Символички печат садашње доминације фанариотских реформиста у СПЦ, представља једини текст који на званичном сајту Српске цркве тумачи идентитет васељенске Цркве, а који не потиче из дела светих отаца, већ из пера титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа).52)

ОДНОС ПРЕМА СВЕТОВНОЈ ВЛАСТИ

Када је у питању однос СПЦ према световној власти могуће је издвојити три периода. У време политичке доминације Слободана Милошевића, однос епископата Српске цркве према државној власти углавном је био опредељен са три чиниоца: националном одговорношћу за решење српског националног питања после сецесионистичких аката Словенаца, Хрвата и муслимана из БиХ, антикомунизмом и поверење у установе парламентарне демократије. И док су прва два чиниоца потпуно разумљива са позиције мисије и историје Српске цркве, трећем чиниоцу Црква је придавала такав степен поверења, који не само да није одговарао светскоисторијској кризи коју преживљава овај облик уређења државе, већ је понекад у пракси непосредно увлачио СПЦ у политичке процесе са национално неизвесним рачуницама. Анахрон поглед из клупа Пашићеве и Ристићеве парламентарне демократије, често је поједине епископе СПЦ са идеалистичким сновиђењима (али не само њих, него и један део црквене пуноте) уводио у  политичке комбинације са најгорим гробарима политичке слободе српског народа. Међутим, без обзира на све изазове идеолошких мимикрија на Србијиној политичкој сцени, СПЦ је пре 5. октобра 2000. успела да сачува јавни ауторитет и аутономију, великим делом захваљујући мудрости патријарха Павла.

После 2000. године, епископат СПЦ је покушао да јавну подршку петооктобарским променама компензује обезбеђивањем  повољнијих услова за рад и јавно деловање Српске цркве (чиме се ДОСократска власт, као специфични облик „протекторатске демократије”, одуживала за „добре услуге” појединих јерараха у доба борбе против Милошевића), као и за исправљање различитих историјских неправди које су биле нанете Цркви у Брозовој Југославији. Међутим, показало се да су једино Војислав Коштуница и ДСС имали  јасну визију блиске и усаглашене сарадње српске државе са Српском црквом, посебно у најбитнијим националним питањима, док су остале странке ДОС-а сарађивале са Црквом од случаја до случаја, вођене искључиво разлозима тренутног политичког ћара.

Драстична промена у односима СПЦ са властима државе Србије најављена је почетком 2005. године. Тада је екуменистичко-либерални естаблишмент СПЦ, инстументализујући Синод, извршио притисак на рашко-призренског епископа Артемија да повуче тужбе против држава чланица НАТО-а које су у септембру 2004. биле поднете Европском суду за људска права у Стразбуру због тога што њихове војне јединице нису штитиле цркве и манастире СПЦ на Косову и Метохији. Радило се о накнадној памети Синода, јер је претходне године исти орган СПЦ подржао епископа Артемија да ангажује адвоката др Јакова Вејнорта из Тел Авива у поступку против држава НАТО-а. Суштински карактер овакве одлуке, заједно са преумљењем чланова Синода, указивало је на политички рукопис Тадићевог председничког кабинета и његових евроатлантских ментора. Исти политички трагови воде и од игре са потписивањем Меморандума о општим принципима обнове цркава и манастира срушених и оштећених 17. марта 2004. године, где су као стране потписнице били предвиђени СПЦ и Министарство културе, омладине и спорта Привремених институција самоуправе на Косову. Патријарх Павле је у чудним околностима два пута потписивао, а једном повукао свој потпис са овог документа, док је владика Артемије одбио да га прихвати.

Да је Тадић преузео кормило у вођењу СПЦ ка „евроатлантско-интеграционистичкој” политици, видело се и из депеша америчке амбасаде које су откриле активно мешање евроунијатског лобија у црквене послове, а нарочито у настојању да се „пузеће” признање независности самопроглашене „државе Косово” учини прихватљивим и за црквене кругове.Тако је, како каже Никола Врзић, аутор књиге „Викиликс: тајне београдских депеша”, „захваљујући обелодањеним америчким депешама, откривено да се епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић америчким дипломатама исповедао о односима у Српској православној цркви, објашњавао ко је то од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткавању „умерених гласова” у цркви поводом Косова, обећавао да ће деловати на стварању „реалистичне, практичне и аполитичне” позиције СПЦ-а о Косову и „другим питањима од интереса за међународну сарадњу”. Сазнали смо још кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ-а идентификују своје савезнике, о труду да се српска претвори у просрпску православну цркву, о предсенику Србије Борису Тадићу који „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника” /…/Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог”. Он је епископа Теодосија назвао „усамљеним гласом умерности”. Теодосије ће, изненађујуће ли случајности,у годинама које су уследиле постати епископ рашко – призренски, уместо рашчињеног владике Артемија; Артемија, кога је Полт „убеђивао да блиско сарађује са својим умеренијим и прогресивнијим колегама – као што су епископи Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио косовске Србе да допринесу праведном и трајном решењу”, али му је Артемије, на своју несрећу, јасно ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења”.53)

Амерички амбасадор Мајкл Полт је претпостављенима дао „праве сигнале”, а они су урадили потребно, што би рекли „Битлси”, „уз малу помоћ својих пријатеља” из српског световног и духовног естаблишмента: „твдолинијаш са седиштем у Грачаници” отеран је из Грачанице, а на његово место дошао је  „умеренији и прогресивнији колега”, који се, по свему судећи, помирио са „коначним решењем” косовског питања у складу са вољом „међународне заједнице”. То је оно што вашингтонско – бриселски лобисти у Србији зову „прихватањем реалности”, очито сасвим другачије од стварности опеване код Његоша („трагичног јунака косовске мисли” , по Андрићу ): „Нека буде што бити не може,/ Нека буде борба непрестана!”

ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА

Већ поменути српски академик, Дејан Медаковић, у свом запису од 22. децембра 1995, уочава да су „моћници света најмање водили рачуна о интересима Српске цркве и о њеној историјској улози, те нису могли да помогну светитељски вапаји нашег патријарха”, и додаје да „Српска црква нема далекосежну политику” Такође, по Медаковићу, Црква нема јасну визију ни своје, ни општенародне будућности, ослањајући се на традицију, али шаблонски, у свету који се вртоглаво мења: „Зато се и поставља питање шта је данас црква у српском народу и како је духовно припремљена за изазове новог поретка. Не препознајем црквене снаге које на та питања могу да одговоре. Нажалост!”54). Ово је рекао човек који је настојао да своје стваралаштво, између осталог, посвети и изучавању прошлости Српске Цркве и њеног доприноса српској култури. Била је то реч забринутог добронамерника, који је, сасвим у складу са тезом Арнолда Тојнбија, знао да свака људска стварност (а Црква је Бого-ЧОВЕЧАНСКА установа) живи у мери у којој је кадра да на изазове даје одговоре. У суочавањима с претешким изазовима империјалне стратегије на Балкану, део клира СПЦ је, очито, кренуо путем  „прихватања реалности” која би могла да изгледа онако како је почетком деведесетих година прошлог века, слутио владика Атанасије (Јевтић): „Да не да Бог судбину коју ја видим овога народа… Ни слободни Београдски пашалук неће да постоји”.55)

Па ипак, Српска Црква, коју је, у Христу, утемељио Свети Сава, старија је и мудрија од свих актера на данашњој духовно-државној сцени српског народа, као и од потписника овог огледа, који су се трудили да изложе своје мишљење о кризном стању у коме се данас, што по слабостима својих чланова, а што по зловољи светских моћника, обрела. Зато не сме бити сумње да ће криза бити превазиђена, и да ће Дух Свети подићи људе кадре да на будуће изазове одговоре. Као саставни део свеправославне пуноте, СПЦ ће увек моћи да се ослони и на помоћ сестринских Помесних Цркава, чија искушења такође нису мала, али које се обраћају Свом Бесмртном Путеводитељу, Господу Исусу Христу, Који већ два миленијума води православне из победе у победу, проводећи их кроз огањ и воду земаљске историје. У Цркви никад не побеђују земномудрујући људи, са својим слабостима и страстима, него људи Богочовекови, који, како рече Његош, верују да „воскресења не бива без смрти“. Кроз њих, побеђује Распети и Васкрсли Богочовек, Кога је Свети Јустин Ћелијски звао „Богом словенских очајника”. Њему се молећи и идући путем својих светих предака, Срби ће, и у ова сутонска времена, наћи свој образ и своју душу.

Писано од Свете великомученице Марине– Огњене Марије до Преображења 2012.

 

1) http://www.spc.rs/sr/susret_patrijarha_srpskog_g_irineja_predsednika_republike_srbije_g_tomislava_nikolitsha;

2) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html; http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/07/15/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%B7%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%82/;

3) http://www.spc.rs/sr/engleske_diplomate_kod_patrijarha_srpskog;

4) Н. Врзић, Епископи, муфтије и депеше, Печат, 16. септембар 2011;

5) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

6) http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/118933/SPC-Rano-je-za-posetu-pape;

7) http://www.corpus-bft.org/pravoslavie/church/11.html;

8) П. Р. Драгић Кијук, Доусавршавање Европе, Хришћанство без Христа, Београд, 2011, стр. 393;

9) Дејан Медаковић:Дани, сећања, Нови Сад, 2009, књ.VI,стр. 154;

10) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, Београд, 2011, стр. 484, 524; А. Филимонова, Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору, Светосавље данас: изазови и одговори, Вршац, 2008, стр. 29-33;

11) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 441; Предраг Р. Драгић Кијук, Прозелитска антиисторија, Хришћанство без Христа, стр. 369; В. Димитријевић, Граматика екуменизма, Београд, 2011, стр. 260-261; Дејан Медаковић, Дани, сећања, књ.VI, стр. 195

12) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

13) Р. В. Поповић, Прозелитизам Ватикана, Свети Кнез Лазар, бр. 3 (51), 1993, стр. 151;

14)http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

15) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

16) http://www.istocnik.com/vesti/314-vladika-kanadski-georgije-
papa-ne-moze-da-dodje.html
;

17) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

18) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

19) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

20) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

21) http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2009/01/dominus-iesus-deklaracija-o.html;

22) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 302-303, 566;

23) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, стр. 460;

24) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

25) http://www.radiooaza.com/clanak.php?id=17046;

26) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Jasenovacke-zrtve-u-crkvenom-kalendaru.lt.html;

27) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 439, 486;

28) http://www.bitno.net/vjera/biskup-uzinic-otvoreno-o-odnosima-sa-srbima-don-ivanu-grubisicu-ulozi-crkve-u-hrvatskom-drustvu/;http://poskok.info/wp/?p=9939;

29) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 447;

3О) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

31)В. Ђурић Мишина, Хоће ли митрополит Амфилохије прихватити понуду Мила Ђукановића,http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/hoce-li-mitropolit-amfilohije-prihvatiti-ponudu-mila-djukanovica.html?alphabet=l;

32)http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_
crnoj_gori
;http://www.politika.rs/rubrike/region/Mitropoliji-crnogorsko-primorskoj-preti-gubitak-imovine.sr.html;

33)http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/224805/Vernicima-tesne-eparhije;В. Ђурић Мишина, Политичко кокетирање ДС са Црквом, http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/politicko-koketiranje-ds-sa-crkvom-u-batajnici.html;

34) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 199;

35)http://www.eparhija-backa.rs/novosti/ministarstvo-vera-ili-kancelarija-za-saradnju-sa-crkvama-i-verama-nepotrebna-dilema;

36) Н. Милаш, Православно црквено право, Београд, Шибеник, 2004, стр. 340;

37) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, стр. 461; М. Екмечић, Регионализам између слободе и новог насиља, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 499-504;

38) М. М. Петровић, Христос и Христ, Београд, 2004, стр. 80-88;

39)http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/07/15/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%B7%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%82/;

40 ) Н. Врзић, Епископи, муфтије и депеше, Печат, 16. септембар 2011;

41) В. Шешељ, Викиликс ми јавља, Београд, 2012, део I, стр. 205-206;

42) Епископ Артемије, Са Косовом у срцу, Грачаница – Београд, 2008, стр. 123-124;

43) Апел за одбрану правог поретка СПЦ,  у књизи Коста Чавошки, Владимир Димитријевић, Истина о случају мр Зорана Чворовића, Фонд истине, Београд, 2011, стр. 126-131;                      44) Преподобни Јустин Ћелијски, Се