Осмог новембра 2006. године, на свечаној седници Народне скупштине Србије проглашен је дванаести по реду највиши законодавни акт-Устав Републике Србије. Скупштина Србије је претходно, 30. септембра 2006. године усвојила текст новог Устава који је потврђен на референдуму 28. и 29. октобра исте године. Ове године, на дан осмог новембра слави се шест година од постојања lex superior-a. Нажалост, можемо да славимо само постојање давноубијеног слова на папиру јер да је Устав функционалан Косово и Метохија били би саставни и неотуђиви део Србије, како пише у Преамбули Устава: полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима!

09.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Марина Рагуш

Тако да шест година после проглашења највишег законодавног акта Србије, можемо да кажемо да суштински живимо у ванредном стању. Иако је чланом 200 Устава предвиђено да „када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, Народна скупштина проглашава ванредно стање“ чињеница да је Устав фактички сторниран, предвиђа у даљем логичком закључивању да су сторниране све институције и злоупотребљена изборна воља грађана. И све то у име Бриселске мантре коју у континуитету проводи и актуална власт а јесте: ЕУ нема алтернативу. Шта би у овом случају била „јавна опасност“? Рекли бисмо, критичка мисао!

Дакле, без проглашења (подједнако као и фарса око „непризнавања независности тзв Косова, коју акти и делања актуалне политичке елите свакодневно демантују) ванредног стања, сви ми заточеници савести и трезвеног размишљања у интересу народа, државе и међународноправног поретка живимо у форми ванредног стања, односно на маргинама гетоизираног српског друштва којим владају лобисти крупног капитала који некако већ своје законитости црпи из Брисела и Вашингтона.

Не верујете?

Добро, зашто се онда не преиспита највећа приватизациона пљачка Србије познатија као приватизација Сартида? И то детаљ по детаљ, па све до краја. Када би се то десило, а сумњамо да хоће, макар на начин како смо навели, видели бисмо да све што се у Србији, дешавало и дешава јесте у директној и тесној вези са крупним капиталом. Да подсетимо, тек, на неколико чињеница које је још 2004 године установио Савет за борбу против корупције:

– Случај САРТИД је до сада највећи скандал процеса приватизације у нашој земљи. Он би имао и значајне међународне последице да је наша земља већа и знатнијег утицаја у међународној јавности. Овако нам остаје само наук до чега доводи непостојање јасне подвојености између законодавне, судске и извршне власти, при чему је ова последња доминира. Такође, случај илуструје погубне последице недостатка демократске контроле јавних послова. Све битне чињенице које су везане за продају предузећа привилегованом купцу добро су скриване од очију јавности. Министар за привреду и приватизацију је давао изјаве које су биле усмерене на збуњивање јавности и прикривање договора који су се склапали иза сцене. О томе се мора размишљати приликом доношења новог Устава, писања нових или дограђивања постојећих закона. С друге стране, треба имати у виду да сама легислатива није довољна за искорењивање корупције – потребно је постојање јаког и независног новинарства, са аналитичким и истраживачким приступом друштвеним проблемима, као и постојање притиска невладиног сектора.

– Договор министра Влаховића са привилегованим купцем, у који је био све време укључен премијер, и који је добио потврду целе Владе и Републичког секретаријата за законодавство (…М.Р.), изведен је на штету државе, тј. свих грађана ове земље. Према свим индикацијама продајна цена од 21,3 милиона долара је веома ниска (… М.Р.)С обзиром на велику заинтересованост другог по реду произвођача челика у свету (…М.Р.) могло се очекивати да се у конкуренцији барем ова два, мада не и једино заинтересована купца, постигне знатно виша цена од оне коју је проценио Економски институт. Тиме је пропуштено остваривање буџетских прихода, што грађани морају осетити кроз повећање пореских оптерећења. С друге стране, купац је ослобођен плаћања заосталих дугова (неутврђен износ, мада се у медијима спомињала цифра од 1,7 милијарди долара), што ће морати грађани да исплате, уз додатну накнаду судских и осталих трошкова који неће бити занемариви.

– Оваква продаја је упутила јасан знак свим потенцијалним улагачима да држава није спремна да се придржава ни сопствених закона, ни преузетих обавеза, тј. исказаних обећања, а ни међународно признатих стандарда пословања, што је свакако морало допринети уздржаности инвеститора. (1)

Због простора не можемо да идемо у остале детаље поводом највеће приватизационе пљачке у Србији, али уколико овим закључцима Савета за борбу против корупције додамо и чињенични политички контекст те 2002 и 2003 године, осликан у реченици једног од петооктобарских револуционара Бебе Поповића који је окарактерисао природу власти (после убиства Зорана Ђинђића) да су у ствари: „Сву унутрашњу и спољну политику Србије водила је, преко несрећног Живковића, група амбасадора на челу са Монгтомеријем. Све одлуке доносили су они, или су бар били консултовани. (…М.Р.) Становали су (Живковић и Монтгомери – А. С) у близини, на Дедињу, приватно се дружили, пили француска вина. То је требало да значи да су пријатељи. Колики је био Монтгомеријев утицај знају сви чланови владе, новинари, људи који су одлазили у америчку резиденцију. Живковић је дозволио да за време његове владавине, жена америчког амбасадора у згради републичке Владе, испод знака Владе Републике Србије држи прес конференцију! Дозволио је да амерички амбасадор долази у зграду владе када год је хтео, дозволио да незаконито отвара медије по Србији, да наручује текстове од ових јадних српских новинарчића, да се сам хвали да се политичке прилике у Београду мењају у зависности од његовог расположења” (тзв. нецензурисана верзија интревјуа за Playboy,мартовски број 2004; скинуто са сајта www.cedomirjovanovic.com). (2)

Дакле, да ли ће случај Сартид бити испитан до краја и у свим појединостима- сумњамо! То би значило директно позивање на одговорност и Амбасаде САД! Што је у данашњој Србији апсолутно политички неприхватљиво! У Србији у којој је слово Устава, мртво слово на папиру; у којој институције не постоје, чије су границе поништене а сувереност одузета, можемо да очекујемо мање-више моделирану причу спрам савремених околности, која се везује за Француску револуцију и Конвент. Да вас подсетимо: „Истински револуционарни Парламент“ познатији као Конвент настао је пучем којим су јакобинци остварили себи већину довољну да наставе с револуцијом. Али и међу њима је било разлике: радикални револуционари монтањари имали су своју визију наставка револуције у односу на умерене жирондисте. Они су тај наставак револуције потписали гиљотинама (углавном). Прво су гиљотинирали своје колеге посланике из редова жирондиста као и „све сумњиве“ а било их је десетина хиљада. „ Стога, 17. септембра 1793. године Конвент доноси чувени „Декрет о сумњивим особама“. По том Декрету, свако на кога се може посумњати да није за револуцију аутоматски је крив и мора бити кажњен. На основу тог Декрета, одмах је ухапшено 60 хиљада „сумњиваца“, а укупни број смртних казни попео се на 17 хиљада. Али револуција и даље храмље. Зато су следећи кривци-умерени револуционари (М.Р.) Тако Конвент, 10. јуна 1794, доноси Декрет о реформи револуционарног суда. По њему, свака индиција, свака сумња, па чак и најмањи наговештај да неко може бити „непријатељ народа“ представља довољан и потпуни доказ за кривицу. Није потребно саслушавати сведоке, оптужени нема право на адвоката,а судски поступак је „онолико једноставан колико је довољно да се спозна истина“. Једина могућа казна која се изриче јесте-смрт. Овај декрет доводи до тзв. Великог терора. У наредних неколико недеља биће погубљено 20 хиљада „сумњиваца“, „неутралних“, „умерених“ и осталих злочинаца који „нису повлачили ороз“ али су, свеједно, непријатељи прогреса и модернизације.“ (3)

Када бисмо Велики терор превели на време чији смо савременици, онда је потпуно јасно да свет који је и даље под окупацијом неолибералних олигарха, а ми их лоцирамо углавном у Вашингтону и Бриселу, јесте свет који живи у „Гвантанаму“. Свако ко се пробуди из тог америчког (хипнотичког) сна, заврши попут Србије, Ирака, Саудијске Арабије….за опомену! Дакле, гледано из историјске перспективе: принцип је исти, све остало, тек, су нијансе! Тако да још није јасно или је још рано да одлучимо: кога Србија има прилику да гледа на власти монтањаре или жирондисте по америчком моделу.

Какогод, ово су дани који ће цементирати и оно мало шанси које је Србија имала да одржи, и у неком будућем времену, поврати своје државне атрибуте, а с тим у вези и достојанство и углед. Неки од медија, електронских додуше, наслућују саму природу Платформе која је спремна да одговори захтевима монтањара из Брисела (читај: Вашингтона) „Руска издања данас јављају да је су у јавност процуреле појединости „платформе за Косово” српске владе. Ти детаљи јасно указују да се ради о „безусловној капитулацији Србије пред Западом”, у супротности са међународним правом. Конкретизује се да се Београд сада у потпуности одрекао резолуције 1244 Савета безбедности УН као највише међународно-правне инстанце и попустио под притисцима САД и Немачке да се сагласи са пријемом „Косова” у Уједињене нације. „(Российская газета, пон. 5.11.2012., штампано издање, страна 4, рубрика „В мире”, текст под насловом „Сербия готова отказаться от прав суверенного государства”, аутор Александр Саможнев.) (4)

На самом крају, сведоци смо времена поробљеног дела света од стране једне силе САД, који обитава у „Гвантанаму“ а Србија је тек једна од ћелија злогласног америчког затвора где се налазе сви „сумњиви“, „умерени“, „неутрални“, уопште сви они који су против ЕУропског пута или америчког сна! Свеједно!

Земљо, отвори се !

Извори

1.http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/sr-Cyrl-CS/izvestaji/cid1028-1319/izvestaj-o-stecaju-sartida

2. С. Антонић „ Елита, грађанство, слаба држава“ (Службени гласник, Београд, 2006)

3. http://www.koreni.net/broj43/polemika.htm

4. http://srb.fondsk.ru/news/2012/11/08/ruski-listovi-priprema-se-velika-izdaia-srbiie.html