„…Потребно је да држава стане иза србистике, јер ми смо једина земља на свету која нема институцију за проучавање сопствене културе…“
„…Осим тога, потребно је и знање да би се видело. Научна утемељеност србског предања која се упорно и систематски склања од очију јавности, чини Србе народом ван времена и простора…“
„За почетак је довољна употреба логике и промена терминологије, која је фалсификована, измењена и измишљена…“

03.11.2012. ФБР аутор Весна Веизовић

Слободан М. Филиповић
(Фото: Васељенска ТВ)

Слободан М. Филиповић је србиста, дипломирани етнолог и новинар који се бави митологијом и палеосемантиком. До сада је објавио низ значајних књига: „Србизми у турско-источњачким језицима“, Бгд. 2000 (7508.), Сардонија;  „Божанска имена“, Бгд. 2004 (7512.), Сардонија; „Речник српско-аријски или архаично-српски с додатком корена“, Бгд. 2011 (7520.), Сардонија и друго допуњено ауторско издање; „Србизми у грчком и латинском“, Бгд.2011 (7520.), Пешић и синови; „Есеј о Илијади“, Бгд. 2011 (7520.), ауторско издање и „Слава од искона“, Бгд. 2012 (7521.),  ауторско издање.

______________

Веизовић: Ви сте 1978. за дипломски рад на Катедри за етнологију Београдског универзитета изабрали тему из духовне културе о институцији Славе, а недавно сте објавили књигу „Слава од искона“. Кажите шта је Слава, у каквој је вези са Годишњим обичајима и какво је тумачење њеног  имена? 

Филиповић: По митском назору Срба постоје три света: богова, људи и мртвих душа, сваки са по једанаест богова, а њихов творац је Сварог или Триглав. У старој србској вери са континуитетом од неолита, троједан свет хенотеизма[1] је представљен као холограмска манифестација светлости која је извор живота и сваког постања. Отуда је слава духовни појам, за нематеријални природни циклус или стално понављајући процес природне (примордијалне) енергије. На Истоку су њени енергетски облици познати као „прана“ у Инда или „ћи“ енергија код Кинеза, у хришћанству као Свети Дух, а на Западу као „оргонска“ енергија.

Непрекидна смена директне и индиректне светлости чини ток Стварања са почетком о јужном оврагу (увратина, сунцоврат) или Божићу, рођењу младог Сунца:
„Нема дана без очњега вида,
Нити праве славе без Божића“
(Горски вијенац).

Са Божићем започиње узлазна путања Земље, која недри мистеријски ток Остварења или обнову природе у пролеће. Отуда народ вели: Слава је колач и свећа, јер, Годишњи обичаји су мистеријски везани управо за генеративну моћ природе о пролећној равнодневици.

Име за празник Славе је изведен од духовног појма „слава“, од кога је и инфинитив „славити“,[2] који се употребљава за све празнике Годишњих обичаја, а преносно у општем смислу. Семантика славе је сагласна њеном божанском току Стварања и истородна аријском или архаично србском срава, слава, оно што тече или струји, од корена сру, тећи, инф. сравати, славити, сливати, ославити (потећи), словити (говорити). Појам славе стоји у семантичкој вези са хомонимом шрава, (по)хвала, уважавање, глас, углед (шравана, славан), част, од корена шру, слушати, чути, а молитва Господу (изворно Сварогу) започиње речима: Слава тебе Боже…

Веизовић: У чему је посебност србске Славе?

Филиповић: Што се тиче развоја култа славе, преломни моменат је реформа Светосавске цркве у средњем веку, којом је крвно приношење замењено бескрвним а празновање потиснуто на дом свечара. На тај начин, створена је једна специфична институција, за коју Р. Грујић каже да је „ у границама области Жичке архиепископије, доцније Пећке патријаршије добила нарочито национално обележје, а током времена почела се сматрати као искључиво српска и то више национална него верска“. Суштинско питање посебности Славе код Срба, јесте њена научна утемељеност на којој се иначе заснива целокупно српско народно предање. У науци, слава или циклус природне енергије са Сунца, познат је као електромагнетна сила настала субатомском емисијом фузије водоника и хелијума на Сунцу, коју хелиоцентрична метеорологија зове „сунчев ветар“. Она на Земљу долази преко магнетне жиже Земље (геомагнетни фокусатор) односно нематеријалног крста северне земљине полулопте, познатог у народу под именом Часни крст или „крст са оцилима“. Симболише циклус тока Стварања, у коме надир (север) „отвара“ крсну или десну страну кола небеског која припада светлости. Постоји у континуитету још од цивилизације Винче и дан данас је претстава на обредном хлебу који се меси о Ускрсу, празнику тока Остварења, а налази се у србском грбу.

Веизовић: Пример објашњења Часног крста показује, да је србско предање сагласно са савременом науком. Зашто онда нема званичне научне верификације те истоветности?

Филиповић: Зато што најмање виде они који то неће. Нарочито, ако држе нож и погачу, па секу онако како се њима допада. Осим тога, потребно је и знање да би се видело. Научна утемељеност србског предања која се упорно и систематски склања од очију јавности, чини Србе народом ван времена и простора. Нематеријална знања србског мита и њихов придевак „небески народ“ су допуњујући, јер су преци Срба дошли са неба доневши са собом веру, знање,[3]писменост и цивилизацијски однос према стварности, што је оставило генског трага. Срби имају предање да их бог није створио, већ да су његови потомци, док материјални аргументи сведоче да су они културни источник холоценске цивилизације света, која се крстолико ширила из Седморечја[4] у Подунављу Хелма (Балкана).

Веизовић: Какав мотив може да стоји иза забране неке научне истине, нарочито историјске?

Филиповић: Мотив је обично политичке природе, али их често прати психолошка потреба моћних за исконом у духовном смислу. Виртуелност науке је директна последица манипулације знањем, иза које стоје власт „најгора од свих болести“ и тајна друштва која спречавају човека да управља својом судбином.

Што се тиче „забрањене историје“, на то питање је одговорио Гебелс: Узмите једном народу историју и он ће за сто година бити стока. Можда је грубо рећи да је од Берлинског конгреса прошло сто тридесет година, али и мека варијанта принципског питања идентитета подразумева историјско и људска права. Узмимо за пример, „научну“ кампању о илирском пореклу Шиптара. Зашто је „науци“ важно да они буду Илири? Зато што у том случају временски „претходе“ Србима досељеним „ономад“ на Хелм (Балкан), па им аутоматски у оквиру људских права припада и право на српску земљу, јер су тобоже историјски старији на овом простору.

Веизовић: Шта је онда потребно урадити да би се однос према научној аргументацији променио?

Филиповић: Потребно је да држава стане иза србистике, јер ми смо једина земља на свету која нема институцију за проучавање сопствене културе. Леонтјев каже да нема неморалних народа, већ постоје само неморалне државе, а колико је то важно сведочи Љотић, када каже да је држава „инструмент судбине једног народа“. Људи склони избегавању конфликта, обавезно западају у конформизам који подразумева прилагођавање групи или друштву. Уколико овај конформизам дуго траје, долази до стагнације и поремећаја личности. Иван Иљин то назива „новом елитом“, која долази одоздо, „са школом туђег мишљења и слепом покорношћу“.

За почетак је довољна употреба логике и промена терминологије, која је фалсификована, измењена и измишљена. Узмимо за пример Сарбине старинце Апенина, којима су скинули слово „р“ па их данас зову Сабини или чак Абориџини. Сарбини су сами себе звали Расени, па зашто их онда зову измишљеним именима „Етрурци“ или још натегнутије „Коловени“? У науку би требало увести правило, да се сваки народ зове именом каквим он сам себе зове! По правилу владајуће науке, кадгод су Срби (Словени) у питању ништа се не зна или се погрешно и непотпуно представља! Суреби су главно племе српских Германа, којима је такође скинуто фамозно слово „р“, које се само у српском језику употребљава као самогласник. Тако су они постали „Свеви“, „Суеби“ и „Швабе“. Исто су прошле и сирбиле, свештенице и пророчице бога Сербона које се данас зову „сибиле“.

Зашто се Раси или Рашани редовно називају по јелинском изговору Траки или Трачани? Зар Сарбате треба звати Сармати, само зато што Јелини не могу да изговоре правилно ову реч? Не постоје никави „Трибали“, у јелинским облику изговора, већ само Срибали најстарији народ свету, са којима су семантички и етнички у сродству латински сервили (сербили), племство Алба Лонге и тројанске лозе Јулија! Бројни су примери бесмислица у научнј терминологији, који нису произвољни већ срачунати и наменски уведени. Посебно су штетни „Индоевропљани“, „Грци“ и „Словени“, па постоји потреба да се они поближе објасне.

Лингвистичка кованица „Индоевропљани“ лепо звучи али етнички не значи апсолутно ништа, иако је идеолошка замена за „мајку народ“ Арија (Аријеваца) који су сами себе звали Срби. “Индоевропљани“ су само корисна измишљотина, која је непозната у историји до пре нешто више од два века.

„Грци“ су погрдно име хуритских дошљака на Хелм, којим су Римљани назвали Јелине осам векова касније, када су их окупирали у другом веку старе ере. Не постоје никакви „стари Грци“, поготово „не као носиоци културе“, јер су брзо нестали са историјске сцене пре око три хиљаде година. Постоје само Јелини (Хелени) како сами себе зову, али они не воле погрдно грчко име, па своју земљу зову Јелада. Уосталом, да су Јелини старином од Пелазга или Рашана, античких Срба, то и они сами признају.

За оне које данас зову племенским именом „Словени“, више десетина историчара и лингвиста кажу да је њихово старо народно име било Срби.[5]Назив „Словени“ је данас збирно име за дванаест српских народа, а колико је он апсурдан у својој идеолошкој потреби, показује чињеница да народ под овим именом не постоји! Па каква су онда папјазанија тек „прасловени“? Нарочито се руска историографија „посипа пепелом по глави“, па у последња два века ниједан посао не започиње без Словена и такође измишљене „Византије“ алијас Ромеје или Источног српско-римског царства, што има посебно штетан утицај.

Срби и Руси су два имена за исти народ (Срба или Рашана), све до стварања Русије под Рурићем или до Ивана Грозног, јер су Срби

конститутивни елемент Руске царевине. Разлика између имена Срби и Руси, (Роси, Раси, Рашани, Расени), само је у томе што је српско име опште и старије, што је пресудно за културни континуитет, поготово када се зна да је постојбина Арија или српских народа на илирском Хелму (Балкану). Енглези греше када кажу да су Срби „мали Руси“, исправније је рећи да су Руси „велики Срби“, јер, сујета је дозвољена само у општем интересу.

Више о Слави, као и о нашем предању, паметарници, језикословљу, природњаштву и уметности, можете наћи и прочитати на сајту светлица.срб (или за оне који не користе азбуку svetlica.org.rs) Извиђачко-природњачког Друштва предања Светлица, у реферату „Духовни појам славе“, прочитан на мећународној научној конференцији „На изворишту културе и науке“, 21-23. 9. ’12. у Београду.

—————————————–

Напомене:

(1) Хенотеизам је једнобоштво у коме Бог има мноштво појавних облика. Семантички, реч бог је духовни појам, истородан ариј. б’ога, закон, правило, месечев дан (28 конака) у биолошком ритму Земље (једна ротација сунца).

(2) Опште народно име Срби (Словени), треба разликовати од националног (Срби, Јужни и Лужички), поготово што је историографија деветнаестог века поистоветила нацију са државом из политичких разлога. Старија ортоепија српског имена је на Истоку познатија у облику Сабири, што се и семантички разликује од имена Срби. Без обзира на ортоепију и семантику, баш је згодно вратити у науку име Сарбати уместо „Словена“ који су ионако потомци Сарбата у Европи и Азији.

(3) Тамо где нема знања нема ни Бога међу људима (Венцловић, народни духовник)

(4) У Ведама, постоје у сва три света по седам река. Отуда је света земља Медија или библијска Хавила земаљска рајевина Седморечја Хелма (Балкана).

(5) „Славити“ изворно значи „дизати у славу“, које се по правилу врши до зенита (подне), за који Ориген вели да је „лице божије“.