ПРАШКА ЛЕКЦИЈА ВАЦЛАВА ДВОРЖАКА

30 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

Отмено и разуздано „Српско коло“ из опуса „Словенских игра“ великана чешке (и светске) романтичне музике, Антоњина Дворжака  прострујало је 23.10.2012. године чешком престоницом. Овога пута под диригентском палицом човека који носи исто презиме као и његов славни земљак, композитор чувеног музичког дела. И премда је мало вероватно да је реч о Антоњиновом далеком потомку, сасвим је извесно да је наш јунак Вацлав, управо као и његов имењак Клаус, један од малобројних предака истине о Србији коју чак ни наша политичка класа на власти, годинама већ, не сме да изговори. Сасвим сигурно неогорчен нашим кукавичлуком, али без сумње охрабрен властитом истинољубивошћу, прозборио је целомудрено добри војник Швејк језиком народа чешког и  још једном постидео српску политичку (и националну) снисходљивост. Не треба се зато питати хоће ли или неће званична Србија валоризовати овај догађај из прашке палате књиге Неолуксор?  Неће, јер би тај чин представљао мучно сусретање са бездном властите националне неаутентичности и политичке условљености. Не треба, такође, стављати прст на чело зашто  се на овај или сличан начин нису осмелила, нити ће то учинити у скорије време учинити, велика имена савремене чешке уметности, попут Хавела или Кундере?, Хавела је у томе омела смрт, у најбољем случају, док је Кундеру на ћутање обавезала охола дисидентска лојалност западним вредностима. Уосталом, има ли и у нас, на овом пољу ангажованих јавних личности?. Тишина и стид. И баш зато, као што под нашим високим небом зебњиво проговара Народ уместо интелектуалне елите која би то требала прва да чини, и у Чешкој је, не први пут и не потмуло и јалово, мук прострелио народни саосећај са српским пострадањем и то гласом режисера и документаристе Вацлава Дворжака, човека скромне популарности, вероватно озбиљније препознатог тек по филму „Отето Косово“. Не треба трошити речи на оправданост овог поступка, као ни на континуитет Дворжакове посвећености Косметском питању кроз активности удружења чији је подпредседник. Исувише је то недостатан вид захвалности за оно што је учинио за пробијање медијског мрака о косметској драми нашег Народа. Није чак ни толико важно у том подвигу уочити узвишену  племенитост борбе за истину и чување крвљу заслуженог места српског Народа у историји савремене европске цивилизације. Више од свега је значајно препознати дивовску снагу прошлости која не пролази, у чију су нас привременост пак, са свих страна упорно уверавали последњих година а ми им готово поверовали. Оне прошлости која је истина. Истина коју је изговорио Вацлав Дворжак. На правом месту и у право време. У име свих нас. И нашег (само)понижења.

Повезани текстови:  СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИ НАРОДОМ

Повезани текстови:  ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ?

Повезани текстови:  О ИСКРЕНОСТИ МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ О КОСМЕТСКОМ ПИТАЊУ

Повезани текстови:  СЛОБОДА-НАЦИОНАЛНИ ЦИЉ