Шокантна исповест

22 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Биљана Живковић (интервју)

Саво Ивановић о свом страдању у Алијиним логорима у Сарајеву и Зеници

Седмогодишња агонија зато што сам Србин!

   У време када су Срби бежали из  највеће босанске чаршије 1992.године, Саво Ивановић је желео да остане, због старе мајке, али  био је убеђен да нема разлога да бежи из града који је свим срцем волео. Никоме ништа није скривио, животом је показао да никога не мрзи, бивша супруга била је муслиманка, а ћерка јединица била је удата за муслимана Авду Хабибију. Међутим,  зет Хабибија је убрзо обукао ратну иниформу „зелених беретки”. Саво је био запрепашћен када је видео да његов зет слепо служи екстремистичким циљевима и да немилице убија Србе. Још више је био згрожен ћеркиним ставом да су сви Срби „четници” и да их треба уклонити.

  Једне ноћи артиљеријска граната са Враца, или можда и са неке друге стране, пала је у близини хотела „Холидеј ин” у делу града где је Саво живео. Тада је рањено неколико цивила, а солитер је био оштећен. Муслимани су проценили да је гранату сигурно „наводио” неки Србин.  У солитеру више није било ни једног Србина, осим Саве. Све су их похапсили и отерали у логоре и тамнице. За палу гранату окривили су  Саву Ивановића. У његовом стану на 16 спрату нашли су „доказ”.

  Овај седамдесет деветогодишњи Сарајлија на правди Бога робовао је скоро седам година у муслиманским затворима, логорима. Већ на почетку рата окривили су га да је огледалом наводио дејства српске војске. Узалуд је Ивановић убеђивао Алијину војску, полицију, ескстремисте. Био је крив што је у кући држао огледало. За тај „злочин”,  по хитном поступку, осуђен је на робију у трајању од 15 година. Прогласили су га за злочинца.   

  У породици нас  је било тројица браће Драгољуб, Лазар и ја.  Лазар је умро млад, остали смо Драгољуб и ја. Радио сам у „Ослобођењу” као словослагач, али сам у источној Босни основао једну штампарију, службовао и у Рогатици, обучавао, касније, млађе колеге. У пензију сам отишао 1991. У Сарајеву сам формирао породицу и добио 1958. године ћерку Татјану. Супруга ми је била муслиманка. Различитости, неразумевање утицали су да се врло брзо разведемо. Најтужније од свега је,  да се за време рата, моја рођена ћерка одрекла свог српског порекла, мене као оца, и фамилије Ивановић.

  Сећате се вашег хапшења!

   Било ми је јасно да се у БиХ спрема велико зло. Рат ме је затекао у Сарајеву. Сећам се да је, стицајем околности, пре мог хапшења, Алија Изетбеговић организовао на стадиону „Кошево” велики ратнохушкачки митинг. Био сам радознао, отишао сам на митинг да чујем шта говоре Изетбеговић и његови послушници. Било је организовано тако да је тада на десетине аутобуса пристигло из целе Босне. Сећам се и њиховог поздрава „Селам. Срби преко Дрине!” Када сам се, после митинга, вратио у стан, рекао сам мајци да треба да идемо из Сарајева, јер се Србима увелико прети.  Становали смо у близини железничке станице. Моја мајка Ивана је имала 86 година, била је лошег здравља. Нисам никако могао да је убедим да отпутујемо у Србију. Хране тада скоро да није било. Муслиманска власт је лансирала приче како су Срби блокирали све прилазе Сарајеву да би народ умирао од глади. Ширили су лажи. Морао сам да прелазим и више од пет километара да бих купио хлеб. Пролазио сам поред касарне „Маршал Тито”. Мулиманска војска је гађала касарну, провоцирали су војску ЈНА. Ухапшен сам 12. јуна 1992. године. Сећам се да су припадници Алијине солдатеске упали у наш стан. Почели су да отварају све ормаре, плакаре, из фрижидера су узимали и износили храну.  Грабили и јели! Отимали су наше драгоцености, све што им се прохтело. То јутро сам хтео да се обријем. У купатилу нисам имао дневног светла, струје није било па сам изнео огледало у кухињу, где је било дивољно светлости. Када су видели моје огледао, повикали су: „Сигнали! Овај сигнализира ћетницима!” Одмах су почели да ме малтретирају. Када су комшије чуле, упали су у стан, покушавајући да ми помогну. Убрзо су униформисани људи зграбили „доказни материјал”, а мене су ухапсили.

  Где су вас одвели?

   Привели су ме у полицијску станицу на Марин Двор. Ту су направили записник, због чега сам ухапшен и, потом, су ме спровели у Централни затвор.  Били су прави злотвори. Тукли су ме све време. Следећег дана су ме одвели у главну полицијску станицу. Чекала су ме тројица иследника. Имена нису говорили, њихова имена си биле шифре 09, 010, 011. Тукли су ме сатима.  Лице ми је било деформисано од батина. На крају сам био присиљен да потпишем оно што су написали и тражили од мене. Био сам окупан крвљу. Веома брзо ми је „суђено”!

  Једног дана су поново дошли у моју собу 52 и опет су ме одвели у неку просторију за саслушање.  Батинама су ме присиљавали да сам напишем шта сам „скривио”. Тукли су ме палицама, песницама, дршкама од секира,  ногарима од столица. Тражили су да пишем све оно што су ми диктирали. Дрхтавим рукама сам морао све до речи да испишем. Нису се освртали ни на чињеницу да је папир био покапан мојом крвљу. Тражили су да им још допишем и „оно што они не знају”. Тако су ме мучили три дана четворица њих. Неколико пута сам губио свест.  Потом ме је позвао истражни судија,  да се „увери” шта је истина од онога што сам морао да напишем. Рекао сам му да знам да је он лично наредио да ме муче и да сам, пролазивши кроз тортуру,  морао све то да напишем да бих сачувао живу главу. Скинуо сам кошуљу и показао му изубијано тело. Видео је и моје модро лице. Тај истражни судија  је касније постао министар правосуђа у Влади Федерације БиХ. У Централном затвору сам био све до 1995. године. Са мном у соби био је један Шиптар који је осуђен на смрт због убиства сина. У ћелији сам био са муслиманима и Шиптарем. Било нас је дванаесторица. Добијали смо килограм пиринџа на води и по сто грама хлеба. Срби су били на горњем спрату, а ја сам стигао у затвор пре него што је био формиран такозвани војни суд, па ме је цивилни суд „осудио”.  На самом суђењу све сам порекао и рекао да сам био присиљен да напишем све те лажи, јер су ме батинали и претили да ће ме убити.  Међутим, судија Даут Бибић није хтео о томе да разговара. Никада толико лажи нисам прочитао на једном папиру!

 Преносимо део апсурде пресуде, уз напомену да је на хиљаде сличних судских докумената тих месеци било написано против Срба.

Виши суд у Сарајеву

Број:К-112/92

16. јуна.1992.

У ИМЕ НАРОДА!

  Виши суд у Сарајеву у вијећу састављеном од судије Даута Бибића, предсједника вијећа, те судија поротника: Меха Хаџихасановића,  Сима Јарића  и Есада Церића, као чланова вијећа, уз судјеловање записничара Мила Поповића у кривичном предмету против Сава Ивановића због кривичног дијела из члана 142. Став 1. КЗ-а СФРЈ преузетог Уредбом Предсједништва БиХ са законском снагом као Републички закон за вријеме непосрдене ратне опасности или за вријеме ратног стања бр.-1182/92 ос 2. јуна 1992. године у вези са чланом 24. истог закона ријешавајући по оптужници ВЈТ-а Сарајево број КТ-260-92 од 20. августа 1992. године након одржаног главног и јавног претреса у присутности оптуженог и његовог браниоца по службеној дужности Амира Салихагића, адвоката из Сарајева, те Мирослава Марковића замјеника ВЈТ-а, донио је дана 17. септембра 1992. и јавно објавио:

ПРЕСУДУ

   Оптужени Саво Ивановић, син Видака и мајке Иване рођене Бановић, рођен 25. јануара 1933. године у Србобрану, стално настањен у Сарајеву. ул. Бориса Кидрча бр. 3, Црногорац, држављанин Републике БиХ, пензионер, разведен, до сада неосуђиван, налази се у притвору у Окружном затвору Сарајево, од 12. јуна 1992.

КРИВ ЈЕ

  Што је у дане 8. и 11. јуна 1992. из свог стана употребом огледала давао свјетлосне сигнале упућене према артиљеријским положајима паравојних јединица Српске демократске странке БиХ, који су се налазили испод утврђења на Врацама, чиме је, по претходно договореним знацима са припадницима Српске демократске странке, вршио коректуру артиљеријске ватре, која је са описаних положаја отварана по дијелу града Сарајева, званом Велешићи, којом приликом је дана 8. јуна. и 11. јуна 1992. погинуло и повријеђено више цивилних лица. Дакле, другоме је умишљено помагао, да кршећи правила међународног права, за вријеме оружаног сукоба, изврши напад на цивилно становништво у насељу, који је имао за последицу смрт и тешке тјелесне повреде људи, чиме је починио кривично дијело ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СФРЈ, преузетог Уредбом Предсједништва Републике БиХ са законском снагом као републички закон за вријеме непосредне ратне опасности или за вријеме ратног стања број Пр-1182/92 од 02. јуна 1992. године у вези са чланом 24. истог Закона, па га суд на основу истог законског прописа:

ОСУЂУЈЕ

  На казну затвора у трајању од 15 година. На основу члана 50. КЗ-а СФРЈ у изречену казну оптуженом се урачунава и вријеме проведено у притвору од 12. јуна 1992. године, па надаље. На основу члана 98. Став 1. ЗКП-а оптужени је дужан да суду на име паушала плати износ од 1.000, 00 динара у року од 15 дана рачунајући од дана правоснажности пресуде под пријетњом извршења.

  Тако је гласила несрећна пресуда Алијиног правосуђа против невиног Симе Ивановића. Ивановић је морао на робију, као да никада ниједан муслиман није видео, нити употребљавао огледало.

  У редовима који следе је и текст судског „образложења”.

  „Оптужницом КТ-260/92 од 20. августа. 1992. године Више јавно тужилштво у Сарајеву оптужило је Саву Ивановића да је на начин, мјесто и вријеме како је то наведено у оптужници починио кривично дјело злочина против цивилног станивништва из члана 142. Ств 1. КЗ СФРЈ презетог Уредбом Предсједништва Републике Босне и Херцеговине са законском снагом као републички Закон за вријеме непосредне ратне опасности или за вријеме ратног стања/ убудуће КЗ СФРЈ у вези са Уредбом/, тако што је употребом огледала давао свјетлосне сигнале упућене према артиљеријским положајима паравојних јединица СДС, којом приликом је 8. и 11. јуна 1992. погинуло и повријеђено више лица.

  У својој одбрани оптужни пориче извршење радњи дјела које му се стављају на терет тврдећи да је све то дао под пријетњом напада на живот од стране радника ЦСБ… Код истражног судије је, такође, признао све радње, јер се бојао, те да је изјаву дао под присилом. Признаје да се из његовог стана добро види простор према Врацама, као и према Велешићима и да из свог стана, такође, види укопану артиљерију испод спомен парка на Врацама. Половином маја у потрази за храном прешао је преко моста „Братство-јединство” на Грбавицу, па је поред меснице браће Мајмуновић дошао у супермаркет „Мис” где су му пришла два непозната човјека и за једног је сазнао да је Мајмуновић предсједник српске општине Ново Сарајево. Након краћег разговора овај други човјек је затражио од њега сарадњу у виду давања одређених сигнала, а након тога што им је рекао гдје станује и у ком правцу је поглед из стана. Затражили су од њега да артиљеријским гнијездима на Врацама даје сигнале у виду коректуре артиљеријске ватре и то огледалом. Тако је требало да се укључи са два дужа свјетлосна сигнала према Врацама и с обзиром да из свог стана добро види новопробијени пут изнад хотела ЗГП-а у Велешићима који треба да се гранатира, па за подбачај за око 100 метара да да један кратки сигнал, а за пребачај два кратка сигнала, а ако иде превише десно да даје четири кратка сигнала. Све ово да даје према низу три велике куће на Врацама. Признаје да је први пут давао сигнале око 17 сати 8. јуна, а други пут, 11. јуна између 10 и 11 сати и тада је примјетио  да је пут погођен и да је веза прекинута.  И 12. јуна дао је два дужа свјетлосна сигнала за укључивање у сигнализацију. За кратко је из кухиње отишао у другу собу и тада су дошли радници ОСБ, извршили претрес и у кухињи нашли огледало, потом је приведен у станицу милиције. Тврди да нема везе ни с једним погинулим или рањеним грађанином…

Цитирамо, даље наставак,  пресуде, и  редове написане „скројене” изјаве „признања”,  под претњом смрћу, коју је Саво морао да потпише!

  „Употребом огледала давао је паравојним јединицама СДС свјетлосне сигнале за њихову артиљерију и тиме овима  омогућио подађање гранатама жељених циљева, док је код трећег случаја давања сигнала, откривен.  Оптужени  је све признаје а суд је ту одбрану оптуженог прихватио као тачну и искрену да је при првом сусрету са двојицом, до тада њему непознатих лица на Грбавици на њихов захтјев да помогне у коректури артиљеријске ватре давањем свјетлосних сигнала на начин како су му то саопштили одмах прихватио тај захтјев. Дакле, потпуно свјесно прихвата извршење такве радње и каснијим поступцима јасно  је показао своје хтење у изврењу припремљеног плана. На тај начин оптужени је очигледно са умишљајем помогао за вријеме рата извршиоцима наређења од стране агресорских снага да при отварању артиљеријске ватре по цивилним циљевима и цивилном становништву и насељима, ариљеријски погодци буду прецизнији. …Увидом у извјештај Завода за здравствену заштиту Босне и Херцеговине приликом артиљеријског бомбардовања Сарајева 8. јуна 1992. погинуло је 15 лица, а 145 је повријеђено,  док је 11.  јуна деветоро погинуло, 100 је повријеђено. Истина, не може се оспорити, али ни поуздано утврдити колико је у те дане и на простору Велешића, у насељима поред наведеног пута за које је оптужени давао коректуру артиљеријској ватри било погинулих или тешко повријеђених, па је због тога суд из описа радње  испустио податке о броју погинулих и повријеђених цивила како је то у оптужниоци наведено. Овим се уопште не доводи у питање  опстајање правне квалификације кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. Став 1. КЗ СФРЈ у вези са Уредбом, јер је артиљеријска ватра отварана на простору којим погађа цивилно становништво, па су се тиме остварили сви елементи наведеног кривичног дјела извршеног помагањем. За ово дјело суд је оптуженог прогласио кривим и изрекао му казну затвора у трајању од 15 година, сматрајући да изречена казна одговара тежини дјела и степену кривичне одговорности оптуженог.  Приликом одмјеравања казне суд је оптуженом као отежавајуће узео показану упорност при извршењу дјела, док му за олакшавајућу околност није узео ништа. Јер овакве радње изврашавају најчешће лица оптуженикове старосне доби, а породично стање је такво да нема елемената да се то узме у олакшавајућу околност, самом чињеницом што у стану живи с мајком.

 У изречену казну  суд је оптуженом урачунао и вријеме које проводи у притвору, а будући да оптужени има пензију, по оцијени суда у могућности је да плати трошкове паушала у наведеном износу.

 У потпису овог срамног, намештеног и апсурдног судског документа стоји име Даута Бибића, председника Већа.

 Како сте поднели ову пресуду?

  Нисам веровао да се то мени дешава. Био сам у шоку. Чак су ми рекли да сам срећно прошао, јер су ме могли осудити на смрт. Нико од фамилије, породице није знао где сам, и да ли сам уопште жив. У затвору су ме мучки тукли сваки дан, без обзира што сам упорно говорио на нисам никоме сигнализирао, и да сам поштен човек. Знате, сада кад боље размислим са колико мржње су ме  Алијини „полицајци” пребијали, набеђивали, иако ни сами нису веровали у моју кривицу, коју су сами написали, жао ми је што нисам макар нешто скривио. Онда бих знао због чега робијам! Ја сам човек који није способан ни за какво зло! А мој „злочин навођења” је било што сам Србин.

   После пресуде затворили су ме са Србима. У ћелији сам био са Страхињом Живаком из Коњица,  др Војом Чангаловићем, браћом Шибалије. Провео сам четири године у Централном затвору у Сарајеву. Свакодневно сам виђао на стотине заточених Срба.  Ноћима сам слушао крике, запомагање мушкараца и жена. Чули су и они моје јаукање. Ухапшен сам са 86, а изашао са 44 килограма.

  Робијали сте, потом, три године у зеничкој казниони!

  По Дејтонском споразуму, постојала је обавеза да се сви заробљени ослободе, али муслимани се те обавезе нису придржавали. Уместо на слободу одвели су ме у зенички затвор. Мој брат Драгољуб, академски сликар, обраћао се тих година Бутросу Галију, Елизабет Рен, Карлу Билту, предесднику Слободану Милошевићу, организацији Emnesti internacional у Лондону, Министарству правосуђа Србије, али све је било узалуд. Писао им је да невин човек трули у затвору због муслиманксе мржње, а не због било каквог злочина! Једино га је одговора удостојио Бутрос Гали, уз обећање да ће мој случај испитати. Драгољуб се обраћао и Комисији за размену РС на Грбавици. Лично је неколико пута разговарао са председником Комисије Булајићем. Крајем 1992. године  Булајић је рекао да ће бити веома тешко да се изборе за моју слободу. Неки млађи човек из исте Комисије је, пак, рекао да се све може завршити са 10 хиљада немачких марака.  Мајку су ми, док сам тамновао, данима малтретирали. Једног дана су упали у њен стан, иако је имала 86 година тукли су је, ударали ушицама секире по глави,  јер је „четничка мајка”. Тешко повређена била је смештена у болницу у Кошево, одакле ју је Драгољуб одвезао за Београд, где је од задобијених повреда мајка брзо умрла.

 То тада нисам знао. Тек много касније о свему ме је известио Црвени крст. Нисам се више надао да ћу жив дочекати слободу. Посустајао сам, здравље ми је било угрожено.

 Септембра 1995. дошли су са две „марице” по мене и још неке криминалце и једног Србина из источне Босне. Пребацили су нас у затвор у Зеницу. Имао сам  лисице  на рукама као окорели зликовац. Водили су нас преко Игмана, јер нису могли да прођу кроз Вогошћу. Војници које смо сусретали говорили су помало српски и били су из Легије странаца. Пропустили су нас. У зеничком затвору провео сам месец дана у карантину. У Зеници ме нису сваког дана малтретирали, можда само по  Алијин неки екстремиста. Било је на стотине затвореника. Било је много муслимана из Цазинске крајине који су ратовали за Фикрета Абдића. Они су све нас Србе добро прихватили. Међутим, убацивани су муслимански криминалци који су се иживљавали и на цазинским муслиманима и над нама Србима. Али, срећом, мучења, претње, шамарања, постајала су, касније, све ређа. Био је са мном и Енко Муслић који је ракетирао сателитску антену у Бихаћу и стан генерала Дудаковића. Био је ту и Есад Човић, бивши полицајац, који сада ради на прогону робијаша који су терорисали муслимане из Цазинске крајине. Сећам се неког младог Сеида, који је убијао ратне заробљенике. Неки од муслиманских екстремистичких злотвора били су спремни и да убију. Боље да кажем, у заничком затвору било је, релативно често, убијања.

  Ипак, кажете да Вас је затворски васпитач редовно позивао на разговор због „преваспитавања”.

  Личио је на муџахедина. Сваки пут сам му говорио да не покушава са преваспитавањем да сам Србин и да никада нећу признати Алијину државу. У Зеници сам робовао пуне три године. Знали су да невин робијам, често су ме прогањали, исмејавали. У међувремену чуо сам да ми је мајка умрла. Брат је годинама покушавао да ме извуче из Алијиног казамата. Мом брату су тражили велики новац да би ме пустили у размену, а изговор је био да муслиманске власти треба потплатити. Мито су тражили и неки Срби! Имена им нећу помињати, нека им је Богом просто. Брат и ја смо били шокирани.

  Након извесног времена један од васпитача Вам је саветовао да напишете молбу да пређете на издржавање казне у Српско Сарајево!

  Написао сам да тражим да ме пребаце у Републику Српску на издражавање казне. Сутрадан су рекли, Н. Пашалићу, Милану Ковачевићу и мени да се спремимо за пребацивање у Српско Сарајево. Када смо стигли у Српско Сарајево, управник затвора на Кули није био тог дана на послу. Нису знали ко и како ће нас службено прихватити. Дошао је неки васпитач који ме је познавао још из сарајевског Централног затвора у време када сам боравио у самици. Сместили су нас у велику просторију и понудили нас воћем. Осетио сам огромно олакшање. Више није било оног потмулог страха и неизвесности шта ће бити сутра! Сећам се био је јануар, падао је снег. Нису нас закључавали, сви смо били смештени засебно у једнокреветним собама. Не памтим да сам био тако срећан. Спремили су нам богату вечеру, сланину, јаја, свињетину, сушено месо, храну коју годинама нисам окусио. Био сам коначно са својим народом!

  Како сте ослобођени?

  Био сам  у затвору још шест месеци, све док из Федерације БиХ није дошло решење, да нас пуштају на условну слободу. Укупно сам био у затвору седам година, шест месеци и седам дана. Моји најтежи дани били су у првих три месеца све док није завршено суђење. Не знам како сам остао жив.

  Како сте стигли у Србију?

  Стицајем околности Драгољуб је био на неком скупу у пролеће 1999.  који су органозовали радикали у Београду. Брат је тада јавно питао челне људе Српске радикалне странке, међу њима и Александра Вучића, да ли СРС помаже Србима који недужни  труле  у БиХ  на робији. Вучић је, по братовљевој причи, помогао да ме коначно осободе.  Из затвора у Српском Сарајеву изашао сам 18. јуна 1999. Сео сам у аутобус и одмах кренуо код Драгољуба који се већ 1990. године преселио у српску престоницу.

Данас живим у близини Београда. Посећујем брата и његову фамијују, виђам се са пријатељима. Покушавам после агоније која је трајала више од седам година да наставим, колико толико, нормално да живим.   

Разговарала Биљана Живковић