Свест о Вишем Посланству

Драган Симовић

Још сам се у раној младости (а можда је то било
и много раније), запитао: зашто сам дошао у овај
свет; зашто сам уопште рођен; који је смисао мојега
доласка и мојега рођена; шта је сврха свеколиког нашег
постојања и битисиња?
Зар је могуће да човек изненада дође, проведе ту неко
време, а онда заувек некамо или никамо оде, и да је све
то тек тако случајно, без сврхе и смисла?
Нити се зна зашто је дошао, ни зашто је овде неко
време обитавао, ни зашто је, на свршетку, отишао тамо
камо је заувек отишао!
Да ли је човек нешто више од биљке и животиње, да ли
је нешто више од пуке природе и случајних животних
токова?
Човек мора да има неки виши Задатак; његов живот
мора да има неки виши Смисао; он мора бити
изасланик неког нама недокучивог Божјег Посланства,
неког нама непојмљивог Божјег Смисла!
Тако сам данима и ноћима (а можда сам тада имао
шеснаест година!), трагао у свом Унутарњем Бићу за
одговорима на ова суштаствена питања.
Наравно, да на суштаствена питања одговори никада
не долазе онда када ми желимо, већ онда када
смо ми својим Унутарњим Бићем, својим Суштим
Суштаством, спремни да их прихватимо!

И ја сам чекао данима, недељама, месецима и годинама
одговоре на ова суштаствена питања, али не одговоре
од неког пуког човека, не одговоре од било којега
човека у своме окружењу, већ од Неког Вишег Бића,
од БогоЧовека, од Некога ко је више Бог него човек,
од Некога ко може бити и Створитељ Сам, али који ће
ми одговорити, не из спољног света, него изнутра, из
Дубине и Тишине, из Срца, из Бића, из Суштаства.
И одговор је стигао једног дана или једне ноћи, после
много година; и тада је тај одговор био тако јасан и
тако убедљив, да ми после тога није требао никакав
дотатни одговор, и никаква додатна потврда, јер сам
напросто знао ко сам, одакле сам, чији сам, зашто сам,
куда и камо идем, и шта је Смисао и Сврха мојега
бивања и битисања.
Било ми је јасно зашто сам овде где јесам; и зашто сам
у овом а не у неком другом времену; и зашто су моји
родитељи моји родитељи; и зашто су моја браћа и моје
сестре моја браћа и моје сестре; и зашто су моја деца
моја деца; и било ми је јасно зашто сам управо рођен
као Србин, а не као Немац, Енглез или Кинез; и било
ми је јасно шта ја, будући Србином, морам да учиним
за Србство, за Род свој, за Племе своје; шта морам да
учиним да бих ја био Ја; да бих ваљано обавио Задатак;
да бих до краја заокружио Посланство које ми је од
Створитеља, од Родитеља, поверено још пре рођења
мојега!
И тада животни пут у овоме свету, ма како био напоран
и тежак, ма кроз какве све невоље, патње, тугу и сету,
болести и боли душевне водио и пролазио, поприма
ново Значење и нови Смисао, и Живот бива Песма и

Посвећене, Љубав и Радост, Лепота и Дивота!
И сиромаштво више не бива проклетство, већ нека нова
Могућност делања и дејствовања нам, у остварењу
нашега Божјега Задатка, у испуњењу нашега Божјега
Промисла.
И схватимо и видимо да смо Важни, да смо Битни, да
смо Богу Мили, и да нас Бог ни на часак, ни на тренут
један, не оставља саме, већ је вазда уз нас, са нама и у
нама, и призива нас у Своју Усебност, и не дозвољава
нам да испаднемо из Његове Усебности, желећи да ми
будемо Оно Што Он Јесте, да Будемо Једно Једнијато
Њиме и у Њему.
Бог напросто жели да и ми будемо Богови, али Богови
у Богу Створитељу!
Не Богови мимо и изван Бога Створитеља, већ Богови
усаображени са Богом Створитељем!