У енглеском идиому, када се говори о “горили у соби”, мисли се на “нешто опасно, претеће или сабласно што је очигледно али о чему се не говори”. ЕУ је нешто о чему се у диригованој јавности Србије говори – и говори, и говори… бар последњих десетак година. И то непрестано. Није било те власти која је у Србији изабрана од октобра 2000. а која није, не само на почетку свог мандата већ, по могућности, више пута дневно, да, као каквој љубоморној жени, изражава своју “приврженост”, “посвећеност” и слично “ЕУ-интеграцијама”, тј. самој Европској унији. ЕУ је нешто што једноставно “нема алтернативу”. Свако одступање од оваквих “спонтаних” излива љубави у “слободним српским медијима” покреће читав један процес јавног спиновања, чији је крајњи производ стварање утиска да је почињено неко светогрђе, неки неопростив, злонамеран покушај ремећења опште друштвене идиле, бушење мехура народне среће и благостања, кварење свечарске атмосфере.

17.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Павић

Није, дакле, сама ЕУ тај горила у свим кабинетима власти Србије – већ сама помисао да се од безусловног ЕУ-пута на било који начин може скренути. И чињеница да велика већина приврженика ове натегнуте безалтернативности потиче из касте која је, до колико јуче, певала, чак и под тушем, “друже Тито, ми ти се кунемо, да са твог пута не скренемо”¹ – ипак не објашњава овај феномен до краја. Јер, неко је ангажовао све те силне “идеалисте” и њихове медије, неко је платио њихов трансфер из безалтернативног титоизма у безалтернативно ЕУропејство, неко све то стипендира, спонзорише, “охрабрује”, “едукује”. А то је управо ЕУ, чији представници и сами подстичу ту свест у јавности Србије – обавезно праћену благом, али увек јасно израженом “бојазни” или “бриге” разноразних ЕУ функционера, изасланика, представника или “неименованих бриселских извора”, да се Србија, којим случајем, не окрене, не дај Боже, Истоку, тј. Русији. Што би је, неминовно, водило у “изолацију”.

То је та кључна, митска реч – “изолација”, чија конотација уствари дефинише душу евро-гориле у кабинетима српске власти. За јавност Србије та реч има посебног значаја, с озбиром на искуство бруталних западно-спонзорисаних међународних санкција које је преживела током 1990-их, па стога не чуди њена толико честа употреба у овом контексту – поготово када други ваљани аргументи изостану или се не могу наћи. Но, питање свих питања је – зашто новопечени нобеловци из ЕУ уопште морају да посежу за претњама било које врсте, па макар и латентним, да би неку земљу (за)држали у својој утицајној сфери? Како се то уопште може довести у везу са, по речима доскорашњег министра спољних послова Србије а садашњег председавајућег Генералном скупштином УН, Вука Јеремића – “највећим мировним пројектом у историји света”. ² Шта може објаснити страх припадника садашње гарнитуре српске власти, без обзира на све могуће доказе да ЕУ већ третира “Косово” као независну државу,³ који их нагони да и даље хорски тврде да им “нико из ЕУ није званично поставио услов” да Србија призна независност сопствене покрајине, па ће стога Србија и даље наставити својим “безалтернативним” путем? Шта, на крају, приморава председника Србије, Томислава Николића, упркос бројним скорашњим изјавама разних представника ЕУ земаља да ће Србија “на крају морати да призна Косово”⁴ да и даље сматра да мора да игра игру мачке и миша са Бриселом, па тако изјави да тек “ако нам званично поставе услов: Европа или Косово – одустаћемо од европског пута”?⁵

Не улазећи у то да ли је и у којој мери српска политича елита “купљена”, “уцењена” или “притиснута” да се овако понаша, оно што егзистенцијално, онтолошки највише забрињава је да је бриселска сила та која стоји иза таквог стања ствари (ко евентуално стоји иза бриселске силе није овде тема). Ако је Брисел, тј. ЕУ, према процени Норвешког Нобеловог комитета, снага за “поспешивање мира и помирења, демократије и људских права у Европи”,⁶ како је то спојиво са тезом да у Европи, очигледно, не постоји демократичност избора државне политике? Испада да није “миротворно” ако се нека држава случајно одважи да следи нпр. политику Џорџа Вашингтона – избегавање свих трајних савезништава, хармонија и слободни односи са свим земљама, трговина неспутана било каквим трајним преференцијалима или фаворизовањима.⁷ Ако нека држава случајно није за ЕУ-интеграције, подразумева се да њој прети некаква “изолација”, да она није у довољној мери “демократична” – да јој, једноставно, нешто опасно фали. Штавише, очигледна је стална тежња да се сам појам “Европе” повеже искључиво са ЕУ. Зато се често, за оне који се противе ЕУ-интеграцијама, каже да “нису за Европу”, да су чак и “анти-европљани”.

То је тај еврогорила, чији баук виси не само над Србијом. И то би требало да буде један од највећих скандала данашњице – тај невидљиви буздован који виси над главама свих евроскептика, којег носиоци власти не смеју ни да помену или чак да покажу да су га приметили – а не повод за самозадовољна тапшања по раменима и додељивање “награда за мир”, које пре одговарају стању које је описао старозаветни пророк: “Сви говоре мир, мир, а мира нема” (Јер 6, 14).

Испада да се данашња мера европске слободе заправо може измерити једино по степену нечијег ЕУ-скептицизма. А на првом месту – српске слободе.

1 Али и: “Тито се воли од свега више, Тито се воли највише!”

2 Слично се изражавају, између осталих, и бивши председник Србије Борис Тадић http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=10&dd=12&nav_category=12&nav_id=651324, као и потпредседница Владе Србије за европске интеграције Сузана (“сребреничка поља смрти”) Грубјешић и Ласло Варга, потпредседник Одбора за европске интеграције Скупштине Србије http://www.smedia.rs/spress/vest/1941/Nobelova-nagrada-za-mir-Evropska-unija-dobitnik-Nobelove-nagrade-EU-nagradjena-za-mir-Da-li-je-Nobel-otisao-u-prave-ruke.html , и чешки министар спољних послова Карел Шварценбергhttp://www.prva.rs/sr/vesti/svet/story/20251/Odu%C5%A1evljenje+i+skepticizam+zbog+Nobelove+nagrade.html

3 Непобитни докази у прилог овоме налазе се у незаобилазном чланку Дејана Мировића, “’Студија изводљивости’ за Косово” http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/studija-izvodljivosti-o-ssp-izmedju-eu-i-kosova.html, где се јасно показује да ЕУ у својим документима на “Косово” гледа као на државу, и да је овом ентитету сада отворен пут – условљен једино вољом водећих ЕУ чланица – ка ЕУ чланству, под условом да буде успешно спроведена “нормализација” односа са Србијом.

4 Последња у низу је изјава Ханеса Свободе, специјалног известиоца Европског парламента за Западни Балкан http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/

5 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:401433-Nikolic-za-quotNovostiquot-Ako-zatraze-Kosovo-necemo-u-Evropu

6 http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/peace/laureates/2012/press.html

7 Опроштајни говор, 1796: http://avalon.law.yale.edu/18th_century/washing.asp