Љиљана Татић

Свету не треба лоша кинеска копија САД-а, свету треба један нови оригинал

By on

СВАКИ ПОКУШАЈ ДА СЕ ОВЛАДА СВЕТОМ
ОСУЂЕН ЈЕ НА НЕУСПЕХ.
СВЕТ ЈЕ ДУХОВНО БИЋЕ
И ПО ЛИЧНОЈ МЕРИ СЕ УДЕСИТИ НЕ МОЖЕ.
КО СВЕТОМ ВЛАДА УНИШТАВА ГА,
КО ЗА ЊЕГА ПРИАЊА ГУБИ ГА.
СТВАРИ, ЧАС ХРЛЕ НАПРЕД, ЧАС СЛЕДЕ.
ПРВО СЕ УСИЈАЈУ, А ЗАТИМ ОХЛАДЕ.
ТАМАН ДОБИЈУ НА СНАЗИ, ПА ИЗБЛЕДЕ.
ЈЕР СВЕ ШТО ДОЖИВИ ВРХУНАЦ, ОПАДНЕ.
СТОГА УЗВИШЕНИ ЧОВЕК ИЗБЕГАВА ОНО ШТО ЈЕ ПРЕЈАКО,
ПРЕКОМЕРНО И ПРЕВЕЛИКО.

(Цитат из древне књиге TAO TE CHING. Дословно би се назив превео као Књига о Путу и Његовој Моћи. Ово ремек дело духовне културе је према предању, саставио Лао Це у VI  веку пре нове ере. Најстарији расположиви примерак потиче из времена између  206. и 195. године пре нове ере. Енглески превод је од стране James Legge-а, The Sacred Books of the East, Vol XXXIX: The Texts of Taoism,Oxford, 1891; српски превод и адаптација: Alexandar Thorn)

У Кини тренутно егзистира модел државе, који бисмо најбоље могли да опишемо као: капиталистичко-једностраначки. Нада да ће Кина заједно са Русијом и још неким земљама, ставити тачку на долар и економско-политички модел који се, као што видимо, показао погубан за човечанство, није тако известан као што нам се учинило.

Иако многи од нас симпатизирају Кину као силу која се геополитички опире доминантном и свеприсутном америчком империјализму, остаје проблем Кине као силе која не тежи да успостави паралелни финансијско-економског систем који би функционисао по другачијем моделу и чији би идејни темељ био другачији од темеља америчког финансијско-економског система који је већ трећи пут довео до тоталног колапса целу светску економију.

Идеална комбинација за било које друштво (осим можда пар њих у азији и африци) је социјализам као економски модел у варијанти у којој су радници власници капитала или ситни предузетници удружени у задруге-комуне и директна демократија као политичко-друштвени систем. Свака друга комбинација је промашена и штетна за раднике. Међутим, Кина изгледа није спремна да предузима мере за постављање новог светског економског система.

Појам ”Нова левица” у Кини се први пут појавио током 90-тих година прошлог века, као погрдан израз којим су кинески либерали означавали оне интелектуалце који су се супротстављали тржишној реформи и даљој успостави капитализма.

У суштини “Нова левица” представља разноврсне идеолошке тенденције од нео-маоиста, социјал-демократа, кинеских патриота и левих националиста. Одређен део интелектуалаца повезаних с новом левицом образован је на западу, те је поучен тамошњим слабостима и недостацима капитализма развио снажну критичку снагу с циљем супротстављања даљњој вестернизацији Кине.

Једно од темељних обележја кинеске нове левице јесте њена аналитичка реалност, која се у исто време критички осврће на капитализам као и на делове маоистичке прошлости, док истовремено признаје снагу одређених аспеката капитализма као и позитивна својства владавине Мао Це Тунга. Као што је из приложеног видљиво, кинеска нова левица измиче једноставној и лакој дефиницији.

Иако су интелектуалци повезани с појмом “Нове левице” у почетку одбацивали тај назив, наставили су да га користе у недостатку бољег израза. Један од водећих кинеских интелектуалаца и икона нове левице, професор кинеског језика и књижевности – Њанг Хуи, сматра да дихотомија између либерала и нове левице не постоји, већ да се ради о миту кинеских нео-либерала створеним с циљем присвајања израза “либерализам” за себе.

Њанг Хуи, који чини социјал-демократско крило нове левице инсистира да су “либерали” у Кини подијељени у две групације – прва, социјално прогресивни либерали (што укључује и припаднике нове левице) и друга, нео-либерали и нео-конзервативци, тј. заговорници либерализације и капитализма. Супротно доминантном мишљењу о Кини као смисленој алтернативи нео-либерализму, Њанг Хуи сматра да та алтернатива у стварности не постоји, те да она тек треба да заживи.

Њанг Хуи тврди да су једнопартијска кинеска диктатура једнако као и вишестраначке представничке демократије погнули главе пред интересима глобалног капитализма, да је народна борба за смањење и уклањање класних неједнакости замиењена компромисом и бирократизацијом, те да је друштво у целини постало деполитизирано.
Њанг Хуи, као оригинални представник социјалдемократске мисли унутар разноврсних идеолошких и критичких тенденција које егзистирају под групним називом “Нова левица”, признаје одређене позитивне аспекте ере Мао ЦеТунга, видевши у њима корене хуманистичке марксистичке традиције, као и везу са ранијим традицијама као што су анти-империјалистички револуционарни покрет “четврти мај”.

Нео-маоистичка групација нове левице сматра да програм економских реформи покренут од стране Тенг Сиаопинга након смрти Мао Це Тунга представља контра-револуционарни преврат у којем је један део бирократије свргнуо други, док радничка класа није била судионик, већ само гледалац у тој борби. Минqи Ли, представник ове групације у иностранству, отворено тврди да су након смрти Мао ЦеТунга капиталисти преузели власт.

Минqи Ли, који је у младости и сам био заведен нео-либералним идејама, тврди да су сви лидери “демократског покрета” из 1989. године били под утицајем нео-либералне идеологије. За разлику од социјалдемократа који су критичнији према културној револуцији, нео-маоисти често воле да истичу технолошки прогрес и социјалне позитивности тог периода, који у службеној кинеској верзији историје, има искључиво негативан предзнак.
Кинеске власти оптужују да промовишу складно друштво искључиво због тога јер су се кроз године у Кини развили бројни друштвени конфликти, као и многи хаотични аспекти, из чега извире податак да 1-5% кинеске елите поседује 70% кинеског богатства. Ли Минqи повезује приватизацију државне индустрије из 90-тих с порастом незапослености те доводи у питање поузданост кинеских статистичких података о незапослености.

Угрубо гледајући, нео-маоисти траже да се поврате права радничкој класи скретањем Кине у лево. Осим што су супротстављени владајућој бирократији, њихов највећи непријатељ су нео-либерали чије су идеје такође у опозицији и који решења не налазе у кинеској историји и социјализму, већ копирањем западних капиталистичких модела.

Један од најзанимљивијих, али и најспецифичнијих интелектуалаца кинеске нове левице је Конг Qингдонг, директни потомак Конфуција по мушкој линији. Конг је гласан противник Сједињених Америчких Држава и западног ссистема вредности, а осим тога и гласан је противник кинеских економских реформи. Његова политичка линија представља комбинацију ортодоксног комунизма и кинеског национализма.
Конг гаји снажне симпатије према Северној Кореји, Јуцхе идеологији и покојном вођи Ким Јонг-Илу. Познат је по неконтролираним и често радикалним изјавама. Конг Кину види као “најкорумпиранију државу на свету” те тврди да је држава изгубила сваки осјећај стида.
Конг даље сматра да Кина има много тога за научити од Северне Кореје, коју сматра “великом и импресивном земљом”. Занимљиво за додати, многи аналитичари Јуцхе идеологије сматрају да она у себи садржи делове конфуционистичке мисли.
Конг Qингдонг, гласан је заговорник спровођења “Цхонгqинг модела”, програма редистрибуције богатства предложеног од стране Бо Xилаија, који је избачен из Комунистичке партије Кине и због оптужби за корупцију предат суду. Према Конгу, протеривање Бо Xилаија представља “заверу непријатеља државе”, како он сликовито назива кинеску елиту.
Ако су и оптужбе за корупцију против Бо Xилаија и утемељене, он је ипак својим моделом  покушао да смањи јаз између богатих и сиромашних и врати кинеско друштво барем једним делом на пут социјализма док власт стоји у раскораку – једном ногом у социјалистичкој прошлости, другом у капиталистичкој садашњости. Пошто протерује и хапси заговорнике социјалистичких идеја поставља се питање кинеске будућности.
Нова левица вуче ка социјализму, нова десница (нео-либерали) ка капитализму, а партијска бирократија која чврстом руком омогућава егзистирање система не жели промене ни у једну страну, иако по инерцији клизи и временом преузима све више капиталистичких обележја.

Иако многи од нас симпатизирају Кину као силу која се геополитички опире доминантном и свеприсутном америчком империјализму, остаје проблем Кине као силе која не тежи успостави паралелног финансијско-економског система који би функционисао по другачијем моделу и чији би идејни темељ био другачији од темеља америчког финансијско-економског система који довео до тоталног колапса целу светску економију.
Кина се заправо задовољава егзистирањем у оваквом систему и јачањем својих позиција у њему.

Може се поставити питање: има ли Кина намеру толико да ојача да преузме финансијско-Економски систем од САД-а  и постане водећа светска сила?
ТО ЈЕ ВЕОМА ДОБРО Питање, на које многи одговарају потврдно: “Да, Кина има ту намеру.”
Не поставља се Питање Шта Биоскопи имају ново да дају свету, што му ВЕЋ Амерички у оригиналу нису дали?

НЕКА СЕ И САВ СВЕТ УСХИТИ ЛЕПОТОМ ЛЕПОГ,
РУЖНОЋУ РУЖНОГ УМАЊИТИ НЕЋЕ.
СВЕ И ДА СЕ ЧИТАВ СВЕТ ОКРЕНЕ ДОБРОМ,
РЂАВОМ НЕЋЕ САГЛЕДАТИ КРАЈА.
ЈЕР, ПОСТОЈАЊЕ И НЕПОСТОЈАЊЕ
РАЂАЈУ ЈЕДНО ДРУГО.
ТЕШКО СЕ И ЛАГАНО УПОТПУЊУЈУ.
ДУГАЧКО И КРАТКО ОБЛИКУЈУ ЈЕДНО ДРУГО.
ВИСОКО И ДУБОКО СМЕЊУЈУ СЕ.
ПРЕ И ПОСЛЕ СЕ НАДОВЕЗУЈУ.
ТАКАВ ЈЕ И УЗВИШЕНИ ЧОВЕК.
ОН ЈЕ ДЕЛОТВОРАН А НЕ ДЕЛА.
ОН ПОДУЧАВА А НЕ ПРИЧА.
ОН СЕ НЕ ОПИРЕ СВИМ БИЋИМА У НАСТАЈАЊУ.
ОН СТВАРА А ИПАК НЕ НАМИЧЕ.
ОН ДЕЛА А НЕ ВЕЗУЈЕ СЕ.
КАДА ЈЕ ДЕЛО ОКОНЧАНО ВИШЕ СЕ ЊИМЕ НЕ БАВИ.
ЗБОГ ТОГА ОСТАЈЕ УВЕК У ЦЕНТРУ ЗБИВАЊА.                                                                                                                         

Веома мало засад, Кина, да би подигла свој углед у свету И ДА БИ њена борба против америчког империјализма постала пуноважна у сваком смислу, прво мора да реши проблеме унутрашње и друштвене девијације, прво мора саслушати свој властити народ и народну опозицију. Свету не треба лоша кинеска копија Сједињених Америчких Држава, свету Треба Један нови оригинал.

Љиљана Татић

Beleške:

http://insurgentnotes.com/2010/06/chinese-new-left/

http://www.wantchinatimes.com/news-subclass-cnt.aspx?id=20121001000008&cid=1101

http://zonaeuropa.com/201108a.brief.htm

http://www.echinacities.com/china-media/why-is-china-reluctant-to-abandon-north-korea.html

Alen Horvat (advance.hr)

Категорије:Љиљана Татић, АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА, Анализа, Кина

Tagged as: , , , , ,