Драгољуб Збиљић: ПРИЛОГ РАСПРАВИ – ОДГОВОР ЦЕЊЕНОЈ ВЕСНИ ВЕИЗОВИЋ

Овај одговор није моје опонирање гледиштима цењене Весне Веизовић, него пре свега моја потреба за постављањем неких нових питања на која ме је она својим мудрум писањем подстакла. Нека ми се опрости што ћу штошта говорити на свом примеру.

Живео сам најпре у централном делу Србије, где сам и рођен, затим сам живео на Косову и нисам могао да издвојим који ми је део Србије дражи (да ли Косово и Метохија или централни део Србије), онда сам живео (најдуже до сада) у северној Србији, тј. делу који се данас зове покрајина Војводина, па сад да ме неко пита који ти је део дражи – централни део Србије, јужни део (Косово и Метохија) или овај северни део Србије (Војводина), опет не бих могао да кажем који ми је део дражи.

Никада нисам умео да будем тзв. локал патриота, а завичај свој (Топлица) такође јако волим, али нисам од оних за које је завичај  дражи од других делова своје отаџбине.

Па, уз то, рецимо, био сам с јесени прошле године у Бањалуци и нисам могао да кажем да ми је Бањалука мање драга од Србије или да ми је Србија дража од Републике Србије.

Отаџбина нам је тамо где нам је народ

Мени је отаџбина тамо где је мој српски народ. Свуда где је мој народ и сваки део педља који је власништво мога народа некако су ми подједнако драги. Кажем, не осећам, као неки Срби, драгост за свој ужи крај, за завичај, за своје двориште… Моје је и драго ми је подједнако све где су Срби своје земље бранили и крвљу, зарад слободе, заливали.

Ово не говорим што мислим да сам „изузетан“, јер мислим да смо многи Срби такви, а опет знам и оне Србе који су везани за свој ћепенак, за свој завичај за своју покрајину… У том смислу мени је страна, чудновата, невероватна појава да у Војводини, на пример, има људи којима је покрајина све, које не занима ништа шта се изван Војводине догађа у Србији.

Такве уопште не разумем и за њих имам велико жаљење, јер ми се чини да су у љубави оштећени, да нису мисаоно и емотивно развијени у правом патриотизму.И не знам откуд се то у српском народу догодило такво осећање.

Југославија беше за расрбљивање

Мислим да је ту својевремено расрбљивање преко развијања југословенства оштетило патриотски и национално Србе до те мере да су се од свог народа, од његове целовитости удаљили, да су изгубили осећај за српство и Србство или Српство (мени је готово свеједно да ли с једначењем гласова по звучности или не) и да смо ми због тога постали национално још недовољно изграђен народ, да смо пресечени југословенством и Југославијом и да смо, најоштрије речено, обогаљени као народ и нација. Ми смо се чак, ево, поделили и по писнму. Ми не пишемо сви ни истим писмом, за разлику од свих око нас и свуда даље од нас. Сви други народи макар пишу истим писмом! Зато ми данас имамо и највећи проценат свог антисрпства,  да су друге југословенске нације или национално остале на истом,или су, још снажније, у Југославији појачале свој национални осећај и да су зато други и данас хомогенизованији народ.

Мислим да је српска трагедија у томе што смо ми једини народ у оквиру бивше Југославије добили своје Србе, национално превише „охлађене“, па зато се у нашем народу могу чути људи који кажу: „Треба признати реалност и дати Косово“.А имали смо примере, рецимо Хрвата и Албанаца, међу којима се ни један једини није јавио па да каже: „Треба признати реалност, па признати Србима, рецимо, у ранијој Републици Српској Крајини да се издвоје или да добију макар аутономију у оквиру Хрватске. Или пример Албанаца. Да ли смо чули да један једини Албанац каже данас да би требало признати реалност, па да не траже „независно Косово“.

То су све примери који показују да су Срби увелико разбијени национално у Југославији, да су расрбљени и да не осећају своје – својим. Многи, рецимо, не осећају и не знају које је њихово изворно писмо и шта се с њиховим писмо како кроз историју догађало.

Зато још нисам могао да се одлучим да ли би требало изграђивати српску нацију под називом „Србијанац“.

Неко је овде (на порталу овог сајта) споменуо да сами Срби у Србији не воле да се зову „Србијанац“. Мислим да је то тачно. Имам и свој пример – ни сâм нисам себе никада сматрао Србијанцем, а чуо сам из уста других Срба, из Републике Српске, рецимо, из Хрватске, да мене зову „Србијанац“, али ми то никада није било пријатно да би ми годило. До сада бих увек сматрао да ме неко тим именовањем „издваја“ из остатка Срба, да ме „сужава“ на нешто мање, на нешто „некомплетно“.

Занимљива су ми мишљења других људи

Врло би ме занимало мишљење других људи, већег броја људи. Шта кажу о овоме о чему ја говорим? До сада сам видео да има људи који подржавају Веснин предлог да се изграђује „Србијанац“ као нација. Рецимо – Никола Алексић, којега као и Весну Веизовић многопоштујем и ценим због своје упорне делатности која ми увек личи на велики посао правог народног трибуна и освешћивача.

Много верујем Весни Веизовић у све што каже. Понављам – њена ми је мисао увек јака, њен стил изражавања је пун и префињен, просто уметнички изграђен, прецизан, нема у њему лутања, нема неважног, па њеним судовима и просуђивањима много верујем. А, опет, још не могу да се определим да ли би требало „изграђивати“ Србе кроз националну одредницу „Србијанац“, „Србијанка“, „Србијанче“ и сл. Затим кроз припадност и начин – „србијански“ и сл.

Нисам једино најбоље схватио Весну (понешто спорије схватам) да ли и Срби, рецимо, из Републике Српске,по њеном мишљењу, треба да се „изграђују“ национално такође кроз „Србијанац“ и сл.

Сигуран сам да је од мене врло цењена Весна Веизовић покренула једно врло озбиљно питање. Срби имају многа нерешена питања, а ово које је она овде покренула једно је од најозбиљнијих питања.

Кажем, ми смо Срби „пресечени““ Југославијом, Српство је у Југославији доживљавало расрбљивање, све је било у Југославији усмерено на антисрпство, па смо добили, ако се не варам, један слој Срба национално готово изгубљених у времену и простору, а посебно у осећањима.           Ова наша народна и национална „млакост“ у прилично мирном посматрању судбине Срба с Косова и Метохије нисмо имали ни код једног другог народа ни слично када су они били у сличим ситуацијама у каквим смо данас ми. Сви су били хомогенизованији, сагласнији, „бучнији“…

Наравно, мора се имати у виду насилан страни фактор који је спровео насиље и бомбардовањем да би нам се Србија поцепала. Све су друге републике у Југославији имале подршку да очувају Брозове границе, осим Срба. За њих су насилници из света имали сасвим друге и друкчије аршине.

Чини ми се, да су Срби били сасвим јединствени како су јединствени били сви други у Југославији, да неки наши из тадашње „опозиције“ нису тражили да будемо чак и бомбардовани, питање је да ли би тај насилан спољни свет тако лако посегнуо да с тако непримереном силом нападне једну државу која нити је икога другога споља угрожавала нити је истина била да смо ми некога у Србији зликовачки угрожавали, а свакако их нисмо ни приближно угрожавали колико су делови нашег народа у другим републикама били угрожавани и убијани.

Поносим се кад чујем да су Срби чували и туђе жито од кукоља

Нисам видео, али могу да претпоставим да су неки појединци из нашег народа починили неке злочине, али се питам шта би било да смо ми заиста били насилни према својим мањинама колико су други били насилни према деловима наших народа изван Србије. И хвала драгом Богу што нисмо били насилни. Било је неизбежних лоших појава, али смо, рекао бих, и у тешким ратним приликама у Србији чували свачије жито од нашег кукоља. А, на пример, имали смо случај да је српски народ био равноправан с хрватским народом у Хрватској и на тај начин што су имали статус „државотворног народа“, па је насилан свет извана помогао да тај „државотворан“ српски народ буде не само убијан, него и масовно очишћен са својих њива и кућишта у сведен на мален поценат мањине.

Очигледно, аршини светских моћника према Србима и другима нису били нити су данас не само исти него ни слични. А драгоми је што је мој народ увек, па и у најтежим ратним прилијкама, сачувао меру благости према свима другима. А за изузетке у „неблагости“ могу само да жалим, као што би жалио свакинорнмалан човек који воли своје, а туђе поштује. Јер, помом мишљењу, ко туђе(г) не поштује, неће моћи ни своје(г) да воли на прави начин.

Све ово што рекох, не рекох да бих исказао несагласност с гледиштима врло ми цењене Весне Веизовић, него је само је овај одговор мој најобичнији прилог у том разговору који је Весна Веизовић покренула.

(14. октобар 2012)

С великим поштовањем,

Драгољуб Збиљић

———————————————

ВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ:

О србијанској нацији – Одговор проф. Драгољубу Збиљићу

ЗБИЉИЋ: СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС…