Сваки добронамерни Србин штрецнуо се када му је постало јасно да је један од темељних стубова новог кабинета Ивице Дачића екс-асистент, гувернер и министар у свим досадашњим владама после 5. октобра Млађан Динкић.

Концепт по коме би српску економију требало да оздрави човек који је, заједно са плејадом других стручњака, учествовао у њеном тоталном девастирању у читавом периоду након 2000. године, о чему сведоче независне економске анализе, не само што подсећа на одговорно ангажовање козе да чува купус, већ озбиљно поставља питање смисла и сврхе овакве кадровске политике на почетку мандата власти која много обећава и од које се још више очекује.

Откуда то да се на истом послу нађу Млађа и најрадикалнији критичари његовог газдовања финансијама и економијом? Тешко је претпоставити да су лидери напредњака променили мишљење, као што је у том светлу неуверљиво тумачење да наводно страни партнери нису имали ништа са профилисањем актуелне српске власти. Јер, нико ко жели добро болесној српској економији не би предложио лек који је убијао протеклих 12 година. Афера са Агробанком и најновије анализе независних економских експерата, које се врте интернетом, бацају више светла на ову ситуацију и умногоме смањују дилему у односу на централно питање: да ли је Динкић слабо место или меки трбух актуелног Дачићевог кабинета?
Добро обавештени извори блиски Немањиној 11 истичу да је први велики сукоб Динкића са Вучићем, као најодговорнијим за борбу против корупције, овог потоњег послао у ВМА на неколико сати, јер му је позлило зато што је у рашчишћавању око Агробанке актуелни министар финансија покушао да заштити једног од њему блиских људи. И ту долазимо до првог суштинског сукоба унутар српске владе. Многи сматрају да је придавање медијске важности наводној свађи Веље и Мрке, која је извођена у исто време када и сукоб Вучић-Динкић, добро дошла да се скрене пажња јавности и да већ на почетку мандата не дође до политичке хаварије унутар Дачићевог кабинета.
Аналитички гледано разлози за хаварију те врсте постоје много раније, Агробанка је само лакмус који ће показати куда иде нова српска влада. Јер, у помињаној економској анализи, коју потписује широј јавности недовољно познат економиста Миодраг Скулић, аргументовано се слика пропаст српске привреде и економије после 2000. године: Србија је остала без домаћих банака, а 24 иностране банке учествују у укупном капиталу са скоро 87 одсто, па је јасно ко у Србији влада привредом – онај ко држи код себе и новац. Приватизација која је спровођена по принципу уништавања свега домаћег угасила је чак 91 пољопривредни комбинат, а 2.000 фирми, дужника највећих банака уместо оздрављења пуштене су низ воду. Да бисмо испеглали буџет и вратили доспеле дугове морамо да се задужимо нове 4,4 милијарди евра, а целокупна производња пшенице и кукуруза у Србији је испод једне милијарде евра… Где је баласт од 117 посебних републичких агенција и 716 јавних предузећа.

Чији прсти се препознају у овим работама? Могло би се летњи дан до подне набрајати шта је све предузимано на упропашћивању српске привреде и економије, а главни кривци за то су, према Скулићу, Лабус, Ђелић, Динкић, Влаховић, Цветковић и Јелашић. Остављајући остале по страни, задивљујуће је што се са овог списка Млађа Бесмртни преселио поново у фотељу министра финансија и тиме више друге око себе, него самог себе, довео у непријатну ситуацију.

Поверење, које у најширој јавности има ова Влада на почетку мандата, могло би да пукне као балон од сапунице ако се врло брзо, а онда систематски и у континуитету народу не пруже истински аргументи да и коза може да сачува купус. Или опет гледамо већ виђено, у складу са старим вицом о јавној кући, где због лошег пословања, уместо продавачица љубави, мењају кревете.

ИЗВОР: ВЕСТИ ОНЛАЈН

http://www.pravda.rs/2012/10/12/radivoje-petrovic-mladja-besmrtni/