… данас желим да испричам једну америчку причу.

Желим да вам испричам причу о младом америчком војнику у Ираку.

Тај војник је рођен у граду Цресцент, Оклахома, мајка му је била из Велса, а отац Американац, члан морнарице. Његови родитељи су се заљубили након што је његов отац био стациониран у америчкој војној бази у Велсу.

Овај војник већ као дете показивао је да ће бити нешто од њега, добијао је водеће награде на научним такмичењима 3 године у низу.

Веровао је у истину и баш као и сви ми, мрзео је лицемјерје.

Веровао је у слободу и право свих нас да тражимо своју срећу. Веровао је у вредности на којима је основана САД. Веровао је у Мадисона, Џеферсона и Томаса Паину. Као и многи тинејџери, није знао шта ће радити у животу, али је знао да жели да брани своју земљу и да жели да научи што више о свету. Прикључио се војсци, као и његов отац, те постао обавештајни аналитичар.

Касне 2009, када је имао 21 годину, послат је у Ирак.

Тада, како се наводи, видео је како америчка војска често не поступа према правилима, штавише, баве се убиствима и подупиру политичку корупцију.

Како се наводи, тамо, у Багдаду, 2010 дао је ВикиЛеаксу, и свету, детаље који су разоткрили тортуру над Ирачанима, убиства новинара и детаљан опис преко 120.000 цивилних убистава у Ираку и Авганистану. Наводно је ВикиЛеаксу дао и 251.000 америчких дипломатских депеша, које су затим подстакле и Арапско Пролеће. Име овог младог војника је

Бредли Менинг.

Наводно га је издао доушник, након чега је затворен у Багдаду, затим је пребачен у затвор у Кувајту, онда у Вирџинији, где су га држали 9 месеци у изолацији и где је претрпео жестоко злостављање. УН специјални известилац за мучење, Јуан Мендез, истражио је случај на основу којег је и формално оптужио САД.

Бредли Менинг, добитник научних награда, војник и патриота,  понижен је, злостављан и психички мучен од стране сопствене владе. Оптужен је за преступ због којег му прети и смртна казна. Ово му се догађало у време када га је америчка влада хтела сломити, силом га натерати да сведочи против  ВикиЛеакса.

До данас, Брадлеи Маннинг је затворен  856 дана без суђења. Правни максимум у америчкој војсци је 120 дана.

Америчка администрација настоји да створи национални режим тајновитости; национални режим скривања. Режим у којем ће сваки владин запосленик који поверљиву информацију достави медијским организацијама моћи да буде осуђен на смрт или доживотни затвор због шпијунаже, заједно са представницима медијске организације са којима је сарађивао.

Не смемо потцењивати магнитуду истраге о Викиликсу. Волео бих када бих могао да кажем да је Бредли Менинг једина жртва ове ситуације. Но, напад на ВикиЛеакс је произвео истрагу за коју поједине аустралијске дипломате истичу да је без преседана по питању магнитуде и нарави. САД су покренуле „потпуну владину истрагу“. Под истрагом је велик број владиних агенција, укључујући: Министарство одбране, Агенција за одбрану обавештајних информација, Дивизија за кривичне истраге при америчкој војсци, Америчке војне снаге у Ираку, Прва војна дивизија, Војна јединица за истраживање компјутерског криминала, ЦЦИУ, Војни сајбер стожер. Уз то и 3 посебне истраге:  Министарство правосуђа, Суд у граду Александрија, Вирџинија, и Федерални завод за истраге.

Према речима судског исказа раније ове године, до сада је истрага склопила 42,135 страница по питању Викиликса, од тога се мање од 8,000 односи на Бредлија Менинга. Надаље, истражује нас Канцеларија генералног директора за национално обавјештавање, агенција ОДНИ, Директор националног контраобавјештајног канцеларије, ЦИА, Надзорни одбор, Одбор за унутрашње интерагенцијско обавјештавање и ПИАБ – Председников обавјештајни саветодавни одбор.

Портпарол министарства правосуђа, Деан Боид, потврдио је у јулу 2012 како истрага министарства о Викиликсу и даље траје.

Тако да је о свим лепим речима које је у говору на скупштини УН истакао Барак Обама, а било је много лепих речи, потребно рећи како се његова администрација на веб страницама кампање хвали како су криминализирали више слободе говора него сви досадашњи амерички председници заједно.

Подсетимо се фразе: „Смелост наде“ (оп.а. позната књига Барака Обаме издата за време кампање 2008).

Ко може рећи да амерички председник није одважан?

Зар није било одважно да америчка влада себи припише лавину прогреса који се десио задње две године?
Зар није било одважно када је Обама у УН рекао како је „САД подупирао снаге промене“ у склопу Арапског Пролећа?

Историја Туниса није почела у децембру 2010 и Мохаммед Боуазизи се није запалио зато да би Обама могао бити поново изабран. Његова смрт је окарактерисала живот под режимом Бена Алија.

Свет је сазнао, након што је ВикиЛеакс објавио, како је режим Бена Алија дуги низ година био толерисан, ако не и подупрт, од стране САД-а – чак и када су знали за све злочине.

Стога су становници Туниса вероватно били изненађени када САД говори да су подупирали промене у њиховој земљи.

Овај Обамин говор је велико изненађење и за тинејџере у Египту који су прали очи од америчког сузавца, када су јуче чули да је САД наводно подржавао промену у Египту.

А засигурно је и велико изненађење за све они који су добро чули како Хиллари Цлинтон инсистира да је Мубараков режим „стабилан“ чак и онда када је већ свима постало јасно да није, те касније како тражи да омражени шеф тајних служби, Суеилман, за кога су САД знали да је мучитељ, преузме власт.

Мора да је јучерашњи Обамин говор велико изненађење и за све Египћане који памте када је потпредсједник Јосепх Биден истакао да је „Хосни Мубарак демократ“, а Јулиан Ассанге „технолошки терориста“.

Ово је увреда за мртве и рањене у Бахраину, када САД тврде да су „подржали снаге промена“.
Ово је, заиста одважно.

Зар није одважно да овај председник, у настојању да изгледа као вођа, гледа натраг на све ове промене – народне промене – и сада их својата?

Но, ово очигледно значи да је и Бијела Кућа до сада схватила како је прогрес незаустављив. У овој „сезони прогреса“, председник је видио у којем смеру ветар дува те се сада мора претварати да је његова администрација тај исти ветар произвела.
Добро, и то је боље од алтернативе – да отплове у безначајност, док свет иде напред.

Морамо бити јасни овде. САД није непријатељ. Влада није хомогена. У неким случајевима добри људи у САД-у подупирали су позитивне промене, можда је и сам Барацк Обама лично један од њих.

Но други, масовно, су се опирали. То је сада већ ствар историје.
Стога није фер и није примерено да председник Обама настоји провести историјску ревизију која би користила његовим политичким амбицијама.

Заслуге би се требале давати онда када се заслуже, али када нису заслужене, требају бити одузете.

А што се тиче лепих речи.
То су само лепе речи.
Можемо их похвалити и сложити се с њима.

Слажемо се с изреченим да људи могу своје проблеме реше на миран начин. Слажемо се да дипломатија може деловати уместо рата. И слажемо се да је ово независан свет у којем смо сви битни.

Слажемо се да слобода и самоопредељење нису нужно само америчке или западне вредности, већ универзалне вредности. И слажемо се с председником када каже да морамо говорити искрено ако смо озбиљни по питању тих идеала.

Али лепе речи брзо се губе уколико се не предузимају и складне акције.
Председник Обама снажно је нагласио слободу говора. „Они који имају моћ“, рекао је, „морају се одупрети искушењу да угуше дисиденте“.

Но, постоји време за речи и постоји време за дела, време за речи је истекло.
Сада је време за дјела и време је да САД престане с прогоном ВикиЛеакса, да престане с прогоном наших људи и да престане с прогоном наших наводних извора.

Време је да председник Обама направи праву ствар, да се придружи снагама промене, не лепим речима, већ лепим делима. “

(део говора Јулиана Асанжа пред делегатима УН-а)