АУТОРИ

Драгомир Анђелковић: Косовско-метохијски лакмус тест патриотизма…


Драгомир Анђелковић: Косовско-метохијски лакмус тест патриотизма

24 септембар 2012 Драгомир Анђелковић
ВИДОВДАН.ОРГ

Србија се недавно суочила са немачком уценом која је преко ноћи изменила параметре српске политичке сцене. Из тога ће релативно брзо произаћи  важни одговори о карактеру нове власти.

Иако се неретко потпуно поистовећују, колаборационисти и квислинзи нису нужно исто. Први некада сарађују са моћним непријатељима своје земље, руковођен жељом да ублажи патње народа и колико је то могуће умање штету која држава трпи. Други су малигна подврста првих. Са агресорима, окупаторима или недобронамерним хегемонистичким силама, сарађује из жеље да дођу на власт или пак из идеолошких разлога (убеђења да се једино они боре за праве вредности, важније и од базичног националног интереса, које већина њихових сународника није у стању да схвати и усвоји). Ради власти или из идеолошког фанатизма, они ђаволу продају своју душу и националне интересе. Отуда, неизоставно су разорни фактор државности свог народа. Опет, добронамерни колаборационисти су често по нацију много кориснији од оних који су, по цену било какве штете за државу и народ, некритички спремни на отпор глобалним силницима. У околностима када се нација налази под великим притиском много моћнијих, мудро је тражити стазе спаса како би се сачували национални приоритети. Али њих нико нема право да жртвује. Ради њих је и тотални отпор, уз све ризике које са собом носи, неопходан онда када нема других могућности. То је тада рационална а не емотивна солуција.

ПРАВА МЕРА КОЛАБОРАЦИЈЕ

Како је с правом својевремено рекао један амерички политичар: „Једино ново на овом свету је историја коју не знамо“. О плодотворној колаборацији и, као контраст њој, слугеранском односу према страним моћницима (праћеном ниподаштавањем сопствене нације), те разлици мећу реченим, много тога можемо да научимо из државо-конструктивних и деструктивних дешавања широм нашег континента у доба освајачке епохе француског цара Наполеона I (1769-1821). У светлу тога потом ћемо се осврнути и на нашу (гео)политичку збиљу.

Бонапарта је током својих успешних похода од Атлантика до Средоземља, до 1812. године освојио већи део Европе западно од руских граница, те прекројио међе тамошњих држава, успоставио низ нових зависних творевина, и на чело већине подређених ентитета довео владаре из редова своје породице или француског војног врха. Наметнути краљеви су се ослањали на нову (грађанску) управљачку елиту из редова покорених народа, која се једним делом идеолошки идентификовала са доносиоцима бакље Француске револуције, док се другим делом понашала опортунистички (у дијапазону од колаборације ради заштите националних интереса до служења странцима из личних побуда).

У владама свих држава Наполеонове „заједнице народа“ било је и једних, и других, али у различитим пропорцијама. Међутим, без обзира на различите преовлађујуће мотиве колаборације – доминирали беневоленти колаборационисти или преовлађивали квислинзи –владе и краљеви марионетских држава неизбежно су се налазили између француског чекића и домаћег наковња. Ко год био у питању, ако су се поменути властодршци суштински опирали захтевима Наполеона (макар их и пасивно опструирали само зато што су увидели да ће неизбежно испровоцирати опасну реакцију поданика) озбиљно су рескирали да их император уклони са власти. Опет, ако су кротко извршавали налоге из Париза, постајали би убрзо врло непопуларни и међу оним својим поданицима који су делили либералне идеје те иницијално поздравили нови поредак. Тако су призивали побуне које су многе Наполеонове клијенте такође коштале власти или су њу убрзо свеле (и то номинално) на мањи део територије њихових краљевина, који су заправо контролисали послати француски интервенционистички контингенти.

ШВЕДСКЕ ПОУКЕ

Скоро сви Наполеонови „извозни“ краљеви као и њима блиске домаће политичке елите земаља које су им поверене на управу, на овај или онај начин, лоше су прошли. Изузетак је била Шведска, у којој је уз подршку Бонапарте на власт дошао његов, на бојном пољу не нарочито успешни маршал, Жан-Батиста Бернадот (1763-1844). Тај човек из царевог ужег круга брзо се показао много способнијим политичаром него што је био војник. Додуше, испољавању његове вештине маневрисања погодовала је специфичност Шведске. Та земља, за разлику од већине Наполеонових „савезница“, није била освојена већ се сама благовремено приклонила европској хегемонистичкој сили, како би избегла инвазију. Шведски парламент је 1810. године поменутог француског маршала изабрао за наследника краља Карла XIII, који није имао деце.

Жан-Батиста Бернадот је у почетку наступао као Наполеонов верни следбеник како би се на крилима његовог ауторитета и страха од његових бајонета, учврстио на шведском престолу. Када му је то пошло за руком постао је већи Швеђанин од многих правих Швеђана. Све више је инсистирао на заштити шведских државних интереса, чак и када је на основу тога његова политика долазила у колизију са појединим Наполеоновим захтевима. Ипак, осећајући шта је за императора приоритет, на тим пољима му је полетно излазио у сусрет док год то није представљало баш превелики терет за Шведску. На тај начин је, уз повремене тензије (које ипак нису прелазиле црвену линију), и француски вук био сит и шведске овце су остајале на броју.

Тако је било све док је Наполеон био у позицији да се лако обрачуна са Шведском. Чим су његова кола кренула низбрдо током похода на Русију (1812-13), Бернадот (тада већ под именом Карло XIV) отворено је стао на страну противника Француске (које је и пре тога неко време прикривено подржавао). Дочекавши повољне војно-политичке прилике, чак је и увео Шведску у рат против Наполеона, свестан да без радикалне промене геополитичког контекста његова земља неће уистину бити независна. Шведске трупе су одиграле не баш небитну улогу у поразу Бонапарте (иако Бернадот није дозволио да наставе операције пошто су савезничке трупе прешле границе земље његовог порекла – Француске). А некадашњи пулен француског цара остао је поносни краљ северне краљевине све до своје смрти, те га је национална историја оценила позитивно, односно династија коју је основао и данас влада Шведском.

СРПСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Толико о прошлости. Данашња Србија се на неки начин налази у сличном положају као Шведска почетком 19. века. Лоцирана је у зони доминације евроатлантских сила које реално прете да угрозе и оно што још контролишемо на КиМ-у (да не говоримо о штети која нам је већ нанета). Ипак, до краја нисмо покорени а налазимо се у зони која није баш толико далеко од „слободне европске територије“, где се све успешније одвијају интеграције око Русије у економском и војно-политичком успону. Такође, на штету евроатлантског блока мења се и глобална геополитичка и економска реалност. Док Запад слаби, Исток (и не само он) доследно јача.

Српска власт, ко год њу чинио, за сада још мора да балансира како би нашла неки начин да избегне ударе са Запада који могу озбиљно да угрозе и њу, и државу, али и већ сада дужна је да паралелно систематски ради у циљу дугорочног стварања што бољих основа да се наша земља у погодном моменту радикално окрене од оних који су јој много зла учинили, те продужење чије доминације представља препреку за реализацију наших националних претензија, односно озбиљна је претња и за нашу државност и виталне интересе.

Прошли режим је био доминантно квислиншки а не беневолентно колаборационистички. Трговао је националним интересима да би дошао на власт а тек после тога је (и то повремено) покушавао да нешто извуче и за земљу, како би избегао опасно прекомерно унутрашње незадовољство. Нова власт, без икаквих илузија да ће бити изразито национална (без обзира на такве појединце у њеним редовима), дочекана је са надом многих да ће Србију повести новим путем, тј. курсом национално конструктивне колаборације са Западом, те у реалним оквирима упоредном приближавању Русији и другим пријатељским државама. Неки досадашњи потези охрабрују да је тако (Николићева посета Русији, наговештаји нове културно-идентитетске политике). Други – као што је задржавање многих старих кадрова и фанатично понављање ЕУ мантри – изазивају зебњу да није тако, односно да се у Србији осим државног врха ништа суштински није променило. Но, прави тест патриотизма нове власти је већ почео.

ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Србији су у првој половини септембра дрско испоручени немачки услови за наставак ЕУ интеграција. Они подразумевају потпуну нормализацију односа Београда са Приштином и дизање руку Србије чак и од Срба на северу наше јужне покрајине. Национално одговорна власт ни по цену рата а камоли одрицања од (иначе врло проблематичног) кретања путем ка чланству у ЕУ, на тако нешто не би пристала. Једно је покушавати и даље да се са Немцима нађе неки модус вивенди (што сам већ јавно подржао), те на продуктиван начин склапање обострано корисних аранжмана са Берлином (који су могући и без ЕУ интеграција), а друго је неприхватљива (а сада од нас тражена) косовска капитулација.

Власт која директно или посредно препусти север Косова Приштини била би на најгори начин квислиншка чак и када не би формално признала независност лажне државе Косово (што ни за пуну нормализацију односа није неопходно). То би била и када би „непристрасно“ пустила грађане да се на референдуму – о коме се сада прича да ће бити одржан – изјасне да ли бирају ЕУ или КиМ, а да се при томе сама јасно и јавно не определи у прилог очувања територијалног интегритета државе. Државни врх је по Уставу дужан да брани сваки педаљ Србије, а не да лобира за улазак у Унију или ради њега под знак питања доводи очување територијалног интегритета.

Толико о конструктивној колаборацији, служењу интересима иностраних фактора, нијансама и границама између наведеног, и косовском лакмус папиру патриотизма, који ће нам пружити круцијални одговор о карактеру актуелне влати. Надам се да ће он бити позитиван по Србију, али тада више нема места за празне приче да смо дужни да испоштујемо баш све што је прихватила претходна власт. Тим пре што се ради о неформалним договорима а не обавезујућим споразумима. Уосталом, Устав Србије је и изнад њих, а оне који су их евентуално потписали треба санкционисати, а не њихове антидржавне поступке материјализовати. Њихова започета (не)дела не амнестирају оне који их окончају.

НАЦИОНAЛНИ ОДГОВОР

Српска патриотска јавност поново мора максимално да се активира у прилог заштите преосталих српских позиција на Косову и Метохији. Друштвена мобилизација у том правцу биће најбоља подршка патриотским елементима у власти, и упозорење онима који то нису, да мирно нећемо гледати ни на евентуалне манипулације са одбраном КиМ-а, а камоли на косовску капитулацију! Власт која настави по старом када се радио о Косову и другим важним државним питањима, за нас не сме да буде боља од претходног режима, и од њега не треба да прође боље и када се ради о суду народа, и о суду историје. „Медени месец“ је прошао са доласком хладног ветра из Берлина тек који дан после помпезног повратка наше делегације из Немачке, а да државни врх на одговарајући начин није реаговао. Срећни смо што смо се решили (неких) жутих, али сада је крајње време да видимо какви су стварно ови нови, и да ли негде из позадине поново не провејава нешто жуто?

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=34991:kosovsko-metohijski-lakmus-test-patriotizma&catid=38:aktuelno&Itemid=59