„Ако себи крава  један пут допусти да је змија посиса, онда она трчи сваки дан на одређено место, да је змија сиса. То је магија змије и болно задовољство краве. Што се змија више гоји то се крава више суши.
Ах болно задовољство краве, како ће се брзо претворити у бол без задовољства! Јер када се млеко у вимену исуши, мораће крава змију крвљу хранити. И ако се не одвикне од кобних састанака, змија ће јој посисати и месо и мозак.“

11.09.2012. ФБР аутор Весна Веизовић

Ако компаративно применимо ову алегоричну причицу светог владике Николаја на садашњу ситуацију у Србији, где је крава свеукупни српски народ, змија би била сва она неман која се као црни облаци надвила над нашу земљу, односно сви наши непријатељи, било да су то шиптарски сепаратисти или нека од чланица ЕУ, или пак масони и језуити, или нека групација новонасталих имагинарних нација, бивших Срба или у крајњем случају сви они који се издају за политичаре видевши у политици јединствену добит умножавајући бирократију и сишући Србију читавих 109 година. Јасно је да смо ми ослабљени народ,  да стога змији није тешко да над нама употребљава своју „магију“ и лако манипулише са нама, поред те слабости народне треба имати у виду и губитак наше нације, а без националне мисли и националног плана само чудо је потребно да се народ спасе од потпуне пропасти. Зато овде долазимо до потребе за трећим ликом, оним ко је требао да у народу подстакне рађање националне идеје и учврсти народну снагу, а који је у нашем случају кључни проблем недостатка  свега тога.
 „Изаћи ће домаћин да убије. Кога да убије: змију или краву?“
Овде владика Николај даје један логичан и здрав одговор, какав приличи сваком домаћину коме је пре свега стало до његове породице, оног што чини његово домаћинство, одговор храниоца породице и основе постојања домаћинства, односно краве:
„Наравно змију“.
Када резимирамо све написано намеће се кључно питање: Ако смо ту где јесмо, без основне националне идеје, чији савремени токови захтевају национално уобличење, уз сву дисперзивност, какво смо почели стварати десетлетјима пре 1903. (а очигледно је да змију нико не тера са прага) – Шта је у том случају наша влада, домаћин или подводач?
Западати у стање еуфорије и развијати неке илузије у виду наде у светлију будућност је, по питању садашње власти, чиста самообмана. Јер када спласне тај први утисак, уколико га је уопште и било, да је једна гарнитура гробара Србије напустила своја радна места, остаје нам само горак укус лажне победе. Суштински се ништа није променило, изузев једног, опет привидног стања, да садашњи више нису само једносмерни, већ су њихови погледи као разроког лешинара окренути и ка истоку и ка западу.
Када бисмо ту ситуацију пренели у поменуту причу – тај четврти лик – исток, био би један доктор који би за чашу млека лечио домаћинову болесну краву. Али овај домаћин није убио змију, већ од змије добија нешто што је само њему знано и потребно, а доктора подмукло лаже да не зна од чега крава болује. Међутим, схвативши да га домаћин обмањује, доктор одбија да даље лечи краву и одлази, дижући руке и од краве и од млека.
Зато лешинари, подводачи илити лажни домаћини, могу једно извесно време да седе на две столице (са нама као мостом између истока и запада). Нећемо издржати, након тога можемо само спустити завесу и рећи – представа је готова. Сличних сценарија је до сада већ било неколико пута, али треба имати у виду да до сада ниједна влада није била истог расположења и према истоку и западу, и према својој болести и према оном ко лечи ту болест.
Можда је чак и могуће, мада ја искрено не верујем у то, да је сама власт потпуно несвесна пута којим се креће и да ће то бити последњи чин за њу, што апсолутно није никаква штета јер такав домаћин не заслужује опстанак. Суштински проблем је што ће све нас повући за собом, стога опет смо на месту „бити или не бити“, постојати или нестати.
Сада је све на крави! Али како је крава неразумно биће, даље ћу је називати народ, мада са друге стране, народ као наш, уплашен али и несвестан своје судбине, без колективне свести као заједнице, без заједничке националне мисли и поврх свега тога ослабљен и оболео, може се рећи да је његова свест равна крави.
Ми као држава представљамо један својеврстан пример цивилизацијског назадовања, услед  економског и привредног колапса, сваки грађанин се враћа свом првобитном стању неусмерености и изгубљене „овце“. Не мало пута је свако чуо да је „рад створио човека“ што не треба давринистички схватити, да је човек евоулирао од мајмуна радом, већ опет кроз једну метафору. Рад је човеку пре свега испунио време које би он иначе као и сваки залудан човек употпунио неком, да се најпростије изразим – глупошћу. Рад му је обезбедио опстанак кроз зараду, самим тим човек осећа да је потребан заједници и да је продуктиван, а затим и довољно вредан да своје способности може уновчити. Рад га је усмеравао и кроз рад човек учи. Без рада човек полако почиње да губи људске особине и постаје животиња која мора да лови да би преживела. Губи своју свест о неким вишим циљевима попут свеукупног добра целе заједнице, идеје о нацији, његово расуђивање у тој трци за егзистенцијом полако ишчезава  и са таквим народом је врло лако манипулисати.
Зато је данас важно услед свих тих дешавања код народа отворити врата идеје о нацији, јер само национално јака држава може заменити места које имају крава и домаћин, другим речима – само народ код кога је јасно изражена национална свест неће посрнути и изгубити и државу и народ и у том случају се може спасити безумне трке за основним животињским потребама , већ ће задржавајући своје достојанство мирним путем моћи стећи све оно што му припада.
Зар је потребно сумњати у свест србинског бића, тако створеног као јединственог у целом свету, да се може одупрети старим стегама истрошених људи, већ видим да народ осећа како никакве битне промене није било. Ништа ново није ова „промена донела“, а ни ново не мора одмах значити боље исто као што се ни „ново вино не сипа у старе мешине“. Не бих могла да кудим народ, јер из свега изнесеног очигледно је да је народ само жртва искривљених система и истих људи и њихових потомака („никад није сврака родила сокола“) и само онај ко мрзи свој народ може сваљивати кривицу намерних лоших одлука на исти.
Питање је тренутка када ће она златна струна која је у сваком србинском бићу усађена осетити зов онога који ће неприметно и тихо као вода ући, тада ће народ знати и осетити, јер та златна нит се не одазива на шкрипу демократских лонаца нити на социјалистичке букаче, нити напредњачку демагогију, већ на одговорност и љубав према свом народу.
И упорно Нам се те старе мешине нуде уместо да у нове учинковите, пријемиве облике улијемо народну снагу, које има, јер да је није било и да та снага и сада не дејствује у србинскоме бићу не бисмо ни опстали и постојали након прохујалог пакленог столетја за Нама.

Свевлад  Спаја  Све Србе