*Говори како треба, да би могао да пишеш као што говориш…

ПАР РЕЧИ О СРБСТВУ И СИМВОЛУ

Свe чeшћe сe y штaмпи, кao и y рaзнoj литeрaтyри, срeћемo сa изрaзимa “срБски”, a дa рeткo кo пoкyшa дa oбjaсни тy пojaвy. Нa oвoм мeстy ћeмo пaжњy пoсвeтити yпрaвo oвoм питaњy, a зa примeр ћeмo yзeти гoрe пoмињaнe рeчи: срБски.

25.03.2012. извор: jezik.rs.sr, за ФБР приредила Б.Диковић

Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв “српски” нaписaн y oбликy “србски” првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају Б прeлaзи y П. Пa сe чeстo чyje и примeдбa: “Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa”.

Нo, дa ли je зaистa тaкo? Oблик “србски” кoристe yглaвнoм oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa oвим прaвилoм, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њeгa. Mнoги сe изнeнaдe кaдa чyjy дa je и сaм Вyк Стeфaнoвић Kaрaџић кoристиo oблик сa слoвoм Б. Нaимe, нe сaмo штo je први рeчник штaмпaн кao “срБски” нeгo и сaм Вyк o oвoм питaњy кoрeспoндирa сa Владиком Лукијаном Myшицким, кaдa мy y свoм писмy нaвoди: “…y Рjeчникy ћe србскoм бити oписaни гoтoвo сви oбичajи србски.” Нa oвaj дeo Myшицки oдгoвaрa y свoм слeдeћeм писмy Kaрaџићy рeчимa: “…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.” Сa oвaквим стaвoм, вeрyjeмo, слoжиo би сe и нaш пoзнaти пeсник Пaвлe Пoпoвић Шaбчaнин, a нaрoчитo Mилицa Стojaдинoвић Србкињa. У тo врeмe je нaшa нajвeћa пeсникињa билa нa врхyнцy eврoпскe слaвe, a свoм je имeнy сaмa дoдaлa нaстaвaк “Србкињa”. Вyк je с њoм биo y врлo дoбрим oднoсимa и ниje зaбeлeжeнo дa je oн, или билo кo дрyги, пригoвaрao кaкo jeднa oд нajпoзнaтиjих пoeтa y oндaшњoj Eврoпи нe знa дa сe пoтпишe. Нa крajy крajeвa, тy сy и oндaшњe “Нoвинe Србскe” да пазе на језик. Дaклe, oблик “србски” je дoминирao y дрyгoj пoлoвини XIX вeкa, jeднaкo кao штo je y првoj дoминирao oблик “сeрбски”, кojи сe изгoвaрao кao “сjeрбски”.

Стaндaрдизaциjoм jeзикa “Maтицa Српскa” yсвojилa je oблик “српски”, штo никaкo ниje спoрнo. Meђyтим, нeки нaши дaнaшњи лингвисти нaвoдe врлo рaзyмљивe aргyмeнтe y oдбaрнy oбликa “србски”. Пa тaкo прoф. др. Љyбoмир T. Грyjић кaжe: “Пoглeдajмo примeр сa извeдeницaмa oд рeчи ГРБ. Придeв oд њeгa je грБски, a нe грПски. Зaштo тy ниje примeњeнo прaвилo o jeднaчeњy пo звyчнoсти? Пoгoтoвo штo je ГРБ влaститa имeницa. Дрyгo прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe, y извeдeнoj рeчи, кao штo сy Србкињa, Србствo, србски извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ.”

Интeрeсaнтнo je и кaкo смo дoшли дo oбликa срПски, jeр aкo пoглeдaмo нeкe дрyгe jeзикe видимo дa je свyдa y yпoтрeби oригинaлни oблик, сa слoвoм Б. Taкo je нaш jeзик кoд Слoвeнaцa и дaнaс “србски”, кoд Рyсa “сeрбски”, кoд Eнглeзa “Serbian” итд. Нигдe “српскoг”, “сeрпскoг” нити “Serpian”.

Дaклe, кaкo и зaштo смo ми Срби прoмeнили имe сoпствeнoм jeзикy? Oпeт сe врaћaмo нa Вyкa Стeфaнoвићa Kaрaџићa и њeгoвy рeфoрмy. Oпштe je пoзнaтo дa je Вyк живeo и рaдиo y Бeчy. У тo врeмe je Tyрскa импeриja билa вeћ y стaњy рaспaдaњa (нeкoликo дeцeниja кaсниje сe кoнaчнo и рaспaлa) a зa прeвлaст нa Бaлкaнy бoрилa сy сe двa цaрствa, Ayстрoyгaрскa и Рyсиja. Бaлкaн je тaдa биo y гeoпoлитичкoм пoглeдy нajбитниja тaчкa y свeтy, jeр би oнa силa кoja кoнтрoлишe Бaлкaн, кoнтрoлисaлa и кoридoр Истoк-Зaпaд. To ривaлствo Рyсиje и Ayстрoyгaрскe, oкo кoнтрoлe Бaлкaнa, дoвeлo je и дo Првoг свeтскoг рaтa, y кoмe сy нeстaлa oбa цaрствa. Срби сy тaдa били нajбрojниjи и нajснaжниjи нaрoд нa Бaлкaнy, a кao Слoвeни, и тo Прaвoслaвни Слoвeни, били сy врлo блиски Рyсимa. Бeч je тy вeзy пoкyшaвao дa yблaжи штo je мoгyћe вишe, пa je из тoг рaзлoгa финaнсирao и Вyкoвy рeфoрмy, кoja je y тaдaшњoj Србиjи, Црнoj Гoри, кao и Вojвoдствy Србиjи дoчeкaнa “нa нoж”. Измeђy oстaлoгa дoшлo je и дo инициjaтивe дa сe “срБски” мeњa y “срПски” jeр Нeмци нисy мoгли дрyкчиje дa изгoвoрe. O свeмy oвoмe мнoгo дeтaљниje пишe Mилoслaв Сaмaрџић y свojoj књизи »Tajнe “Вyкoвe Рeфoрмe”«, кojy прeпoрyчyjeмo oнимa кojи жeлe пoдрoбниje дa сe инфoрмишy.

Овај примeрa гoвoрe o стрaнoм yтицajy и дa сe своди нa “oдрoђaвaњe” Србa oд Прaвoслaвних слoвeнских нaрoдa. Moждa je нajoчиглeдниjи дoкaз зa oвaквy тврдњy oфaнзивa нa ћирилицy, кoja сe нeмилoсрднo прoгoни из Србиje. Ниje стрaшнo штo Срби пишy српским jeзикoм, a нe србским, aкo знajy штa пишy тим jeзикoм и кaквe и чиje симбoлe (и y кaквe сврхe) кoристe. Aли стрaшнo je aкo тoгa нисy свeсни, пa им сe сyтрa дeси дa сe ћирилицa пoтпyнo yкинe, a вeзe сa нaшим кoрeнимa пoтпyнo зaтрy. У тoм слyчajy нeћe бити изнeнaђeњe дa зa пoлa вeкa, или вeк, нa Бaлкaнy живи мaлo плeмe Српa, yниjaтa, кojи пишy Гajeвoм лaтиницoм и свoje кoрeнe трaжe y Зaгрeбy, Бeчy и Вaтикaнy.

Немања С. Мрђеновић

Србуљаши против срписта

Ко су србуљаши?

Србуља јесте древна књига Србскога народа још од искона писана словима наше старе азбуке СРБИЦЕ (буквице или познатије као ћирилица и глагољица). Замешатељство око имена писма, именаслова и историје наше писмености најзад треба да се разреши то јест одврзе. Ми који радимо на одврзивању разних замешатељства кроз векове, проучавањем србуља, старих записа и натписа, називамо се србуљашима. Проучавајући старосрбско слово и србуље, из љубави према слову и нашим прапретцима, писцима и преписивачима дошли смо до духовности која је дар Духа Светога, Богу хвала и слава!

Ко су срписти?

То су они који не разликују срп од СРБА. Наши стари су писали од Светога Саве првог архиепископа србског од када је наша Црква постала самостална (аутокефална) 1219 г. Србски, а понекад и сербски, писало се све до 1868 г. када се прелази на српски правопис који је подстакнут 1818 г. објављивањем „Српског рјечника“ који је потписао Вук Караџић. Највеће замешатељство се догодило током 19. века. Али, хвала Богу научили смо се од Константина Философа да се гршке поправљају онако како су и настале, писањем.

Говор је дар Божји. Разумете ли говор ових слова? Ова слова нам нешто слове – говоре тј. глагољају:

ИСКОНИ БИ СЛОВО И СЛОВО БИ К БОГУ И БОГ БИ СЛОВО

Како су изговарали наши прапрeтци ова слова и како је то звучало ми то не знамо и не чујемо, али зато веома добро можемо да видимо и разумемо како су словили: ришући у камену и глини или клешући у стенама и шарајући по зидовима, дељући у дрвету, писајући у књигама од пергамента или штампајући на папиру. Као што се ми данас користимо умреженим рачунарима да бисмо пренели неку поруку, мисао или осећање, на електронски начин, тако су и они имали потребу, у своје време, да нам кажу све то на неки од њима распосоживих и приступачних начина. Говор се преноси са генерације на генерацију и чува тајну дуже него папир који лако изгори или стена која се распадне или дрво које сатруне. Живо предање и наше просвећење откривају нам тајне света и писма. Светци, светитељи они који виде целину то јест све то (све-то) су пример и главни оријентир у нашем раду је Свето Писмо. Као првога споменућемо Светога Николаја Жичког, новог Златоустог, 77. Србина светитеља као и многе друге просвећене и продуховљене Србе: П.П. Његоша, државнике и краљеве Милутина, Драгутина, Лазара, цара Душана са титулом на латинском Rex Rasie Stefan Imperator Romanie (Краљ Рашке Стефан Цар Византије) по све до Светога Саве (Растка Немањића) првог архиепископа Србског,  и још даље до равноапостолних светоучитеља Кирила и Методиа. Па још дубље у прошлост све до античких срба Илира и Трачана ( Illyrer Thraker) то јест Рашана или Етрашана (Etrusker) – Пелазга који су оставили своје писане трагове. Поменимо и Лепенски вир, Винчу, Бањицу и остала археолошка налазишта која су повезана у винчанску културу, винчанским писмом, СРБИЦОМ.

Ако се деси да се само нешто заборави или погрешно протумачи било случајно или злонамерно онда генерације наслеђују и уграђену грешку, а као прву гршку навешћемо пример у следећем тексту из прошлог броја „Права на реч“ са насловом СРБ или СРП.

[1] ЈАЗУ (Југославенска Академија Знаности и Умјетности) која данас 2004. г. не постоји под овим именом, основана је у Загребу 1866. г. уз новчани дар од 50.000 форинти бискупа Јосипа Штросмајера. Привремено укинута од усташких власти 12.07.1941. обновљена 1946-47. Поред низа издања из области историје и књижевности и др., већ од 1878. започиње Ђуро Даничић (срписта) рад на Рјечнику хрватског или српског језика, који је настављен у каснијим годинама комунистичке диктатуре и лажног братства (српова и кравата), а како се завршило видимо сада: размножио се на неке „нове“ језике. Ми србуљаши тврдимo да је увек био само  Србски. А што су се хрвати одрекли свога и примили наш то је већ њихов проблем. Они сада покушавају да кваре помало не би ли изгледало мало другачије али словокрадице остају то шта јесу: кривотворци. ЈАЗУ је променила име 1991 г. у ХАЗУ (Хрватска Академија Знаности и Умјетности) Ако би смо сада тумачили Даничића значило би и да је Хрватска и Српска то јест Хрватска или Српска, значи Српска Академија Знаности и Умјетности! Ако они могу да замене југославенску за хрватску онда по том принципу и ми можемо с правом је звати хрватскосрпска или српскохрватска то јест српска.

СРБ или СРП

Српски језик је веома оштар језик јер се користи при жетви. Да би срп био оштар потребно га је исковати. Како и зашто је искован српски језик? Одговор ћете можда пронаћи у овом запису господина Србенде Теодулића.

Одакле то да Б пређе у П? Како је Буки постало Покој?, када у стросрбском писму није било никакве забуне: Срби слове србски док се српом и српским језиком жање жито али и коров. Срп је једно старинско оруђе, земљорадничка алатка, која се скоро више и не користи, али пре око 200 година у време реформисања нашег писма,  направљена је велика заврзлама и замешатељство испод које се потписао неуки Вук Караџић.

Доказ и Извор: Сабрана дела Вук Стеф. Караџић књига  „СРПСКИ РЈЕЧНИК ” у издању ПРОСВЕТА-НОЛИТ. Наводимo цитатат из поговора који је написао Др. Павле Ивић стр.38 и 39:  „Вуково знање како немачког, тако и латинског језика било је непотпуно (он је латински управо учио у Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак  тако мало урадио – није имао времена. Сав посао остао је Копитару. „Ја сам Вама казао ”, писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја”.”.

Обратите пажњу да и сам Вук користи Б када када слови око Србског Рјечника. Тек под Копитаревим утицајем прелази на П. Зашто? Ко је? И шта је био Копитар?

Извор и одговор: Мала енциклопедија ПРОСВЕТА  стр. 862.:  „КОПИТАР Јернеј-Бартол (1780 – 1844) славист (Словенија); цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе; један од оснивача славистике; учитељ, помагач и заштитник В. Караџића. Бавио се проучавањем свих,  нарочито словенских  језика. Написао (1808 – 09) прву научну граматику словеначког језика (Grammatik der slavischen Sprache  in  Krain, Karnthen und Steiermark); био је за народни језик у књижевности, иако сам није писао словеначки, и за један упрошћен правопис; те своје идеје пренео је на Вука; од њега је Вук научио каква треба да буде азбука за један језик. Подстакао је Вука да скупља народне умотворине и упутио га да напише српску граматику и речник. Први је издао Брижинске споменике (1836), и у вези с њима поставио тзв. Панонску теорију о пореклу старословенског језика. Био је аустрофил и одушевљени јозефинист.”

С. Теодулић одговара: име СРБ је исправно јер то значи: СловоРециБог, док је кривао сечиво СРП са значењем: СловоРециПокој.

Образложење:

СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати само се наставци могу мењати. Ако се измени корен мења се и смисао.

Свети САВА први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!

Србски је исправно – српскочекићарски није

Богу хвала и слава +

**************************

КАО КОМЕНТАР на овај текст који смо пренели на тему србски или српски, добили смо више текстова, један од њих је овај:

Име нашег народа је – Серби

Наш народ се на Хелму (Балкану), у периоду пре језичке и правописне реформе Вука Стефановића Караџића(1787-1864) звао Серби, а готово никада Срби (како нас често кроз новију историју зову Чеси, а такође данас тако зову и њима суседне Лужичке Сербе).
Наша држава се увек кроз историју звала Сербија, а језик сербски.

Зашто су СЕРБИ променили своје име у СРБИ, које до тада никада нису користили.
Лужички Срби себе зову и даље Серби, а званична Немачка перфидном пропагандом покушава да пласира приче да то нису исти Серби као и они на југу Европе, који себе називају Срби!?
Језик Лужичких Серба, близак је пољском и чешком језику, а Јужни Серби (са Хелма/Балкана) га такође добро разумеју.
Ова блискост лужичких Серба са Чесима и Пољацима није резултат само географске и генетске блискости, пошто су они заједничка пра-сербска грана нашег народа, која своје корене има овде на Хелму, а до севера Европе су дошли најпре миграцијама ка Азији (на исток и североисток), па потом враћањем на запад, односно на север Европе, а касније и на њен запад.
Ово је потврдио и амерички универзитет Харвард (енг. Harvard University) у својој великој студији из 2008. године.
Најдаље на запад отишло је сербско племе – Љутићи (Вилци) .
Серби на Југу Европе и дан-данас умеју да кажу, „Шта вилениш, шта си повиленио?“, тј. „Шта се љутиш, шта си се наљутио?“.
Заједно са осталим народима потеклим из сербског етничког корпуса, мало по мало …модификовали су свој језик у оно што данас називамо западно словенска група језика (пољски, чешки, лужичко-сербски и словачки).
Као што већ рекох, Лужичани сами себе називају Серби (доњелужички: Serby   или Сербја; горњелужички: Serbja), а Немци их зову Венди/Винди (нем. Wenden или Winden) или Сорби (нем. Sorben).
http://en.wikipedia.org/wiki/Sorbs

Срамота је за сербску нацију што се са њене стране користе погрешни називи Срби, Србија, србски или српски.
Исправан назив за наш народ је Серби и сербски, тј. у овом оригиналном имену нашег народа нема потребе за убацивањем слова „п“, као замене за нефлудно „б“ у случају дегенеративног израза „србски“, тј. како је данас раширено српски.

Серби са југа Европе, једини су народ на Свету, који се одрекао свог сопственог ИМЕНА!?

А како нас Сербе зову странци и како зову нашу државу Сербију, односно како зову наш сербски језик…погледајте у тексту који следи.

Странци (име народа) – назив за наш народ / назив за нашу државу / назив за наш језик
Немци – Serben / Serbien / Serbische Sprache
Енглези – Serbs / Serbia / Serbian language
Мађари – Szerbek / Szerbia / Szerb nyelv
Румуни – Sârbi / Serbia / Limba sârbă
Французи – Serbes / Serbie / Langue serbe
Шпанци – Serbios / Serbia / Idioma serbio
Белоруси – Се́рбія / Сербія / Сербская мова
Руси – Сербы / Сербии / Сербский язык
Пољаци – Serbowie / Serbia / Język serbski
Грци – Σέρβοι / Σερβία / Σερβική γλώσσα
Естонци – Serblased / Serbia / Serbia keel
Литванци – Serbai / Serbija / Serbų kalba
Летонци – Serbi / Serbija / Serbu valoda
Италијани – Serbi / Serbia / Lingua serba
Холанђани – Serviërs / Servië / Servisch taal
Норвешка – Serbere / Serbia / Serbisk språk
Шведска – Serber / Serbien / Serbiska språket
Португалија – Sârbii / Sérvia / Língua sérvia
Украјина – Серби / Сербія / Сербська мова
Татари – Серблар / Сербия / Серб теле
Албанци – Serbët / Serbia / Gjuha serbe

Једино су Чеси Сербе кроз историју називали Срби!

Ево и листе европских народа, који Сербе зову другачијим именом.

Странци (име народа) – назив за наш народ / назив за нашу државу / назив за наш језик
Чеси – Srbové / Srbsko / Srbský jazyk (скр. Srbština)
Бугари – Сърби / Сърбия / Сръбски език
Хрвати – Srbi / Srbija / Srpski jezik
Тзв. Македонци – Срби / Србија / Српски јазик

За Хрвате и становнике данашње Бивше југословенске републике Македонце се зна да су раније користили називе Серби, Сербија и сербски језик, а после Вукове реформе српског језика прихватили су промену изговора и писања појмова везаних за сербску нацију.

Ево и примера како је некада било:
Danicza horvatzka, slavonzka y dalmatinzka (Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska), Volumes 10-12, аутор и издавач: Хрват Ljudevit Gaj (1809-1872), Загреб.
Број 16, од 25. априла 1835. године:
http://books.google.com/books?id=6bPsAAAAMAAJ&pg=PA61&dq=horvatzka+serbski&hl=en#v=onepage&q&f=false

Danicza horvatzka, slavonzka y dalmatinzka (Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska), Volumes 10-12, аутор и издавач: Хрват Ljudevit Gaj (1809-1872), Загреб.
Број 50, од 19. децембра 1835. године:
http://books.google.com/books?id=6bPsAAAAMAAJ&pg=PA301&dq=Serbia+Ljudevit+Gaj&hl=en#v=onepage&q&f=false

Zora dalmatinska, Број 44 (Задар: Erasmus naklada – 1847):
http://books.google.com/books?id=KXJXAAAAMAAJ&pg=PA225&dq=serbski&hl=en#v=onepage&q=serbski&f=false

Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska (Danica ilirska, Volumes 13-15)
Број 40, од 2. октобра 1847. године, аутор Хрват Ljudevit Gay (1809-1872) – Загреб, штампао Хрват Franjo Župan (1784-1847):
http://books.google.com/books?id=zeAYAAAAMAAJ&pg=PA160&dq=Serbia+Ljudevit+Gaj&hl=en#v=onepage&q=Serbia%20Ljudevit%20Gaj&f=false

Словенци су такође име Серби користили као назив за данашње Србе.
Novice: gospodarske, obrtniške in narodne (Volumes 18-19), од 1860. године, аутор Словенац Janez Bleiweis(1808-1881), Ljubljana, штампао Словенац Jozef Blaznik (1800-1872):
http://books.google.com/books?id=goZEAAAAIAAJ&pg=RA1-PA95&dq=Serbi&hl=en#v=onepage&q=Serbi&f=false

Не треба заборавити да је Аустрија, тј. од 1867. године, Аустро-Угарска, помагала Великобугарску идеју, јер је желела да спречи излазак Србије на Егејско море.

Измишљање нових имена за Сербе, је манир Германа, а који су Серби прихватали веома наивно.
Па тако данас имамо називе за исти народ Серби (оригинално, изворно име), те Сорби, Венди (Винди), Рашани(Раци), Срби, Хрвати, а потом и модерне називе који су рођени крајем 17., током 18., 19. и почетком 20. векаТотови (Серби на територији краљевине Мађарске), Шокци (још у 19. веку себе су у пописима називали Сербикатолици) и Буњевци (у прво време се зову Серби католици), да би нас сустигли и неки новокомпонованиМакедонци (1945), Црногорци (1945), Муслимани (после 1882., званично од 1961., и 1970.), тј. исти мењају име у Бошњаци (1993-1995), под притиском (1993) Американаца (CIА: U.S. Interagency Balkan Task Force), да морају коначно да престану да мешају …„вреско“ …и …„(ново)национално“ …опредељење.
Америчка Central Intelligence Аgency (CIА), је цео проблем око националне припадности Муслимана (Серба, исламског верског опредељења), решила увођењем (нимало случајно) територијалног термина „Бошњак“, …јер тиме Сербе и „Хрвате у Босни“, (покатоличене Сербе) дугорочно гледано проглашава (у очима спољног Света) …националним мањинама!
Тако, уз помоћ CIА, тзв. „Бошњаци“, постају следбеници изворних становника средњовековне Босне, а Свет добија једну нову (до тада непознату) четврту нацију (после Хрвата, Црногораца и Македонаца) насталу …одСерба, …тзв. „Бошњаке“.
За ове циљеве кориштени су опробани методи Ватикана (лат. Status Civitatis Vaticanae) форсирање развоја локализама, тачније дељење сербског етноса по територијалној основи, затим верску подељеност, а потом и економску развијеност.
Ове активности трају и дан-данас, само што је све увијено кроз развој регина, ради очувања неких посебности, које су се јавиле у претхоном веку.

Све горе наведено је смишљено да би се поцепао сербски етнички корпус, по верској и регионалној однови, због језичких локализама, по нивоу развијености, те на крају и по свом ИМЕНУ!
Најпре је Германима био циљ да религијски поделе Сербе хришћане на оне католике, на оне православце и на оне протестанте.
Потом је требало мешати верско и национално опредељење, што иначе не постоји код других народа.
Следећа подела је је била на Сербе који су прихватили ислам, од њих покушавају крајем 19. века да створе нацију.
Следи измишљање нових нација (у 20. веку) од Сербе чиме покушавају ове још више да уситне и ослабе.
Косово и Метохија се албанизује (уз подршку Аустро-Угарске и Немачке) крајем 19., а нарочито средином 20 века.
На крају на ред долази северна сербска покрајина Војводина, коју ће по НОВОМ рецепту у 21. веку да ампутирају од Сербије, али овај пут преко самих Серба, тј. преко оних њихових политичара у Београду, јер су схватили колико су нам владе јефтине, тј. водеће политичке странке.
Тактика се своди на постепено давање оних надлежности Војводини, које имају државе.
То се чини већ пар година, а све је кренуло од 2000. године, одмах после пада комунистичког режимаСлободана Милошевића (1941-2006).
А све је почело са одвајањем Барање од Војводине, те припајање Хрватској овог дела серпског етничког простора.
Ево како је изгледало Сербско војводство и Тамишки банат (1848-1860)
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/c/cf/Vojvodina03.png
Сербско Војводство је обухватало Срем, Банат, Бачку и Барању.
Барања никада до 1945. године, тј. до одлуке Милована Ђиласа (1911-1995) није била у саставу никакве Хрватске државе.
Или да будем јаснији када су 1945. године, утврђиване границе између република, одлуком Комисије Политбироа ЦК КПЈ, која је утврђивала границе између Хрватске и Србије и коју су сачињавали Милован Ђилас у име Србије и Vicko Krstulović (1905-1988) у име Хрватске, Барања је припојена Републици Хрватској.

Ево неких примера како је наш народ сам себе некада називао, …пре него што је аустријски двор из Беча, умешао своје прсте и успео оно НЕМОГУЋЕ, …да наведе један народ да се одрекне свог сопственог ИМЕНА!

Аутор: Србин Захарије Стефановић Орфелин (1726-1785)
Назив дела: СЛАВЕНО-СЕРБСКIЙ МАГАЗИНЪ, то естъ СОБРАНIЕ Разныхъ Сочиненїй и Преводовъ, къ пользѣ и увеселенїю служащхъ.
ТОМЬ ПЕРВЫЙ, ЧАСТЬ I
Место штампања: Venezia
Издавач: Грк Dimitrios Theodosios (17??-17??), тј. грч. Δημήτριος Θεοδοσίου
Година издања: 1768
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scc.digital.nb.rs/document/S-II-0886

Аутор: Србин Стефан Новаковић (17??-18??)
Назив дела: СЛАВЕННО-СЕРБСКIЯ ВѢДОМОСТИ
Место штампања: Wien
Издавач: Србин Стефан Новаковић (17??-18??)
Година издања: 1792
Језик: сербски
Место чувања: Матица Српска (Нови Сад, Србија)
http://imageshack.us/f/134/magazinisecakke8.png/

Аутор: Србин Јован Рајић (1726-1801)
Назив дела: ИСТОРI Я РАЗН ЫХЪ СЛАВЕНСКИХЪ НАРОДОВЪ наипаче БОЛГАРЪ, ХОРВАТОВЪ и СЕРБОВЪ ИЗЪ ТМЫ ЗАБВЕНIЯ ИЗЯТАЯ и ВО СВѢТЪ ИСТОРИЧЕСКIИ произведениая IОАННОМЪ РАИЧЕМЪ АРХИМАНДРИТОМЪ ВО СВЯТО АРХАГГЕЛСКОМЪ МОНАСТЫРѢ Ковилѣ
ЧАСТЬ ПЕРВАЯ
Место штампања: Wien
Издавач: Србин Стефан Новаковић (17??-18??)
Година издања: 1794
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scr.digital.nb.rs/document/BS-S-II-0008

Аутор: Србин Димитрије Доситеј Обрадовић (1739-1811)
Назив дела: ИЗБРАНЕ БАСНЕ СЪ РАЗЛИЧНЫ ЕЗЫКА НА СЕРБСКIЙ ЕЗЫКЪ ПРЕВЕДЕНЕ И СЪ НАРАВОУЧИТЕЛНЫМИ ИЗАСМЕНЇЯМИ И НАСТАВЛЕНЇЯМИ ОБОГАТѢЕНЕ
Место штампања: Buda
Издавач: Печатано писмены Славено-Сербскїя Печатни Кралевскаго Всеучилища Пештанского
Година издања: 1800
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scc.digital.nb.rs/document/S-I-0343
Аутор: Србин Атанасије Стојковић (1773-1832)
Назив дела: КАНДОРЪ ИЛИ ОТКРОВЕНЇЕ ЕГVПЕТСКИХЪ ТАИНЪ ОТЪ АѲАНАСIА СТОЙКОВИЧА
Место штампања: Buda
Издавач: Печатано писмены Славено-Сербскїя Печатни Кралевскаго Всеучилища Пештанского
Година издања: 1800
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scc.digital.nb.rs/document/S-II-1236

Принцип „пиши као што говориш“ Вук Стефановић Караџић (1787-1864) је преузео од немачког филологаJohann Christoph Adelung-а (1732-1806).
Српски филолог Сава Мркаљ (1783 – 1833), написао је и у Будиму издао (1810) књигу о српској азбуци „САЛО ДЕБЕЛОГА ЄРА ЛИБО АЗБУКОПРОТРЕС“ (http://upload.wikimedia.org/wikipedia/b … g_jera.jpg), у којој се залагао за реформу језика и правописа.
Ово дело утицало је на целокупни даљи рад (на реформи сербског језика и писма) Вука Караџића.
Вук је у српску ћирилицу увео слова: Ј, Ћ, Ђ, Џ, Љ, Њ, а 1836. године, у цетињском издању књиге „Народне српске пословице и друге различне: као оне у обичај узете ријечи“ (http://books.google.rs/books?id=-m8WAAAAYAAJ&printsec=frontcover&dq=%D0%9D%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B5+%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5+%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5&hl=en&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false) уводи глас Х преузет из говор Дубровника.
Током 1839. године, Вук Караџић коначно решава питање јата (избацивши из азбуке слова
Ѣ, ѣ), одустаје од јекавског јотовања сугласника Д и Т, те тиме и завршава своју реформу књижевног сербског језика и правописа.

Аутор: Срби Димитрије Давидовић (1789-1838) и Димитрије Фрушић (1790-1838)
Назив дела: НОВИНЕ СЕРБСКЕ ИЗЪ ЦАРСТВУЮЩЕГА ГРАДА ВIЕННЕ
Место штампања: Wien
Издавач: Аустријски Јевреј Johann Schnirer (17??-18??)
Година издања: 1813, 1814, 1815, 1816, 1817 и 1818
Језик: сербски
Место чувања: Народна библиотека Србије (Београд, Србија)
http://scr.digital.nb.rs/collection/novine-serbske

…….даље можете читати на сајту: http://www.serbijana.com