АУТОРИ

ВЕСНА ВЕИЗОВИЋ: КАКО СМО УБИЛИ СВОЈУ ПРОШЛОСТ И ПОЈЕЛИ БУДУЋНОСТ…


ВЕСНА ВЕИЗОВИЋ: КАКО СМО УБИЛИ СВОЈУ ПРОШЛОСТ И ПОЈЕЛИ БУДУЋНОСТ

 23.08. 2012  Српски културни клуб

Vlada banditi

На самој ивици могућности преживимо садашњост, остајемо ли заглављени између бриге о будућности и трагања за грешкама у прошлости?

Народу мојему чине силу деца,
и жене су им господари. Народе
мој који те воде, заводе те и кваре
пут хода твојега. Узећу вас из
народа, и покупићу вас из свих
земаља, и довешћу вас у вашу
земљу. И даћу вам ново срце, и
нов ћу дух метнути у вас, и извадићу
камено срце из тела ваших.
(Прор. Исаија. 3,12; Прор.Језек. 36,24-26)

Путујући равницом северне Србије, кроз отворен прозор аутомобила старијег од мене са ужасом и неодређеном зебњом посматрала сам пределе. Како је пут залазио у пределе Бачке, зебња се полако претварала у страх. Са једне стране пута, поља сасушеног сунцокрета, поцрнелог и тужног на сунцу. Са друге, поље кукуруза. Закржљао, са понеким клипом, остављен да лелуја на врелом поветарцу.

Пред таквим призорима егзистенцијалне страве, који доносе бригу, глад, па и смрт – човек, логично, поставља питања. Како је могуће да смо толико причали о Европској унији, а поља нам личе на слике стереотипа о Африци? Хоће ли ове јесени стотине хиљада наших сународника доживети глад? На самој ивици могућности преживимо садашњост, остајемо ли изгубљени и заглављени између бриге о будућности и трагања за грешкама у прошлости?

Код нас се будућност више не планира, од ње се стрепи. Такав однос према будућности јесте формула на којој настају заробљени, ускраћени за сопствени живот. И, управо тако, наш народ је заробљен, изгубљен и препуштен, без наде и решености да се препусти новом ишчекивању. Јер управо тежећи за тим грааалом „савремене Европе“ и њене културе, он је остао изгубљен као гуска у магли будућности.

Да ли је народ крив што је веровао пастиру? За шта је у томе крив, а за шта није? Када је постао крив? Да ли оног тренутка кад је у Првом светском рату жртвовао своје највиталније биолошке снаге? Да ли онда кад је под Николом Пашићем дозволио утапање у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца? Да ли у Другој Југославији, комунистичкој, која је била наставак Керберове игре, када су о његовој судбини одлучивали народи који су га напустили кад је дошао час и кад су узели све што им је требало? Да ли данас, кад Србијом из мрака влада нараштај потомака ових који су били, владали, узели и отишли?

Враћајући се у ту прошлост,и ону од пре 20, и ону од пре 40, и ону од пре 90 година, Србин је чекао – веровао је – заслужени рај, уљуљкиван речима својих власти и својих елита. Чекали су правду, чекали су рајско насеље из дела Марксових епигона. Потом су чекали Европу, стандард, културни и технолошки напредак, привреду и економију које ће да експлодирају од наглог развоја.

Народ у Србији је чекао, генерације су умирале у чекању, а онда су поново генерације страдале у ратовима, не дочекавши да проживе садашњост, да Србија, земља „идиота“, ступи у ред народа који од будућности не стрепе и не надају јој се, већ је планирају. Кулминација тог чекања догодила се за мандата протекле владе. Тада више нико и ништа није радио, живот се претворио у чекање а земља је пропадала, исто као они сунцокрети с почетка текста.

За то време влада је испуњавала захтеве тог великог стогодишњег чекања, повремено се жалећи на свој народ који не може мирно да чека, него хоће и да једе, хоће и да буде слободан, као да се може бити слободан чекајући нешто што ни мало не зависи од тебе. Повремено су се питали какав су то уопште народ наследили од својих очева у кожним капутима, кад не схвата да, ако само још мало буде стрпљив у свом чекању, све ће се решити, и то само од себе.

На самом крају њихове јалове владавине, узрок неуспеха нису више били њихови поступци, већ – веровали су – народ. Народ, који их води на дно путем који му је остао као наслеђе претходника. Чекајући и трпећи презир својих вођа, народ се није могао надати никаквом праву. Зато је сваки покушај изражавања народног незадовољства за прошле четири године био гушен, народ сиромашен, држава пустошена и пљачкана, привреда постојала само као мисаона именица за други „Дневник“. Та влада – закључујем – не само да није ништа учинила за своје грађане већ их је материјално докусурила а њихов дух покушала да сломи.

Зашто та власт није ништа учинила за народ Србије?

Одговор на ово питање је једноставан. Зато што је она дошла као израз казне за деценијске грешке и зато што челници Европске уније на свом списку захтева од Београда никад нису имали народ. Отуда је јасно да улазак у ЕУ никад и није био понуђен српском народу, већ његовим владарима. Зато су тражили да се фирме приватизују, и приватизоване су; тражили су да права мањина буду изнад права већине, и Роми су добили бесплатно школовање, а Србија још десетине хиљада емиграната; тражили су параду поноса, добили су је, тражили су Космет, добили су и то; тражили су главе српских генерала и сервиране су им на тацни.

Нама су оставили питање каква је то онда творевина цивлизованих земаља која не захтева од потенцијалне „заостале“ чланице да покаже способност за привредни развој, већ тражи – попут Вилија Вимера – да та земља остане изван сваког развоја и да народ буде понижен? Треба ли да наставимо тај пут, на чијем крају је нестала основна људскост, где мали постоје да би их појели велики? Треба ли да, угледајући се на њих, поједемо своју децу, чекајући свој ред.

Чекајући тај тренутак у коме почиње будућност, разумевамо – а то показују и последња истраживања о расположењу Срба према ЕУ – да живимо живот оних који чекају да постану оброк европских канибала. Док нас је власт најпре уверавала да је у томе наша срећа, сада нам каже да баш тако треба, јер смо гори од осталих Европљана, модерног и развијеног света.

На обалама Нила Египћани су узгајали своје културе пре више од два миленијума. На начин примитиван, какав је приличио том времену, успевали су да обезбеде за свој народ и више него довољно хране. Две хиљаде година касније, у Србији, ресурсима најбогатијој земљи у региону, гледамо како на обалама река пшеница сасушена лежи по земљи. Прескупо је да наводњавамо, и немамо пара да живимо нормално, уверава нас та власт, док нам се њени медији цинично смеју тврдећи како би било наводњавања само да је остала некадашња Југославија, родно место наше данашње трагедије.

Зато, затворени у паклени круг, немоћно гледамо према новим генерацијама, док прождиремо њихове још незачете животе – ми већ без прошлости, а они већ без будућности.

1 reply »