Е. С. ХЕРМАН: Сребренички “крунски сведок“- Поражавајућа истина о карактеру Хашког Трибунала!


Сребренички “крунски сведок“- Поражавајућа  истина о карактеру Хашког Трибунала!

Професор Едвард С. Херман

Global Research, January 10, 2011

Превод: Миодраг Новаковић

Анализа књиге о Сребреници, Герминала Чивикова (оригинал на немачком: “Der Kronzeuge“, 2009, превод Џона Лофланда): „Кључни Сведок- поражавајуће чињенице о Међународном кривичном суду за бившу Југославију“:

 

Ова књига доказује „да Трибунал не поступа у складу са традиционалним међународним правом“—то је пре свега политичка, а не правна институција, која има своју зацртану политичку улогу. То није први стручни рад који се обрачунава са Трибуналом- Лофландова властита књига „Травести“ у издању „Плутоа“, 2006, и књига Мајкла Мандела „Како је Америка прошла некажњено са убијањем“, у издању „Плутоа“, 2004, су веома снажне критике Трибунала.

Али Чивикова књига је уникатна у свом веома интензивом и веома ефикасном фокусу на само једног сведока, Дражена Ердемовића, као и на хашке тужиоце и судије који су се бавили овим сведоком. Ердемовић је био кључни сведок тужилаштва, једини у свим суђењима разним Српским војним и цивилним актерима конфликта, који је у ствари „својевољно“  тврдио своје учешће у масакрима босанских муслиманских заробљеника.

Због тога је од великог значаја и интереса то што је Чивиков био у стању да докаже веома убедљиво да је овај „кључни“ сведок обичан шарлатан, лажов и плаћеник, и да су хашки тужиоци и судије ефективно учествовали у завери, тако што су дозволили да екстремно дубиозни и контрадикторни наводи овог „сведока“, буду прихваћени у суду без верификације, и поштеног и неутралног унакрсног испитивања.

 

Ердемовић је био члан јединице „Десети диверзантски одред“ босанских Срба, тима од осам људи, за који је тврдио да је стрељао 1,200 босанских муслиманских заробљеника на газдинству Брањево северно од Сребренице, у Босни, 16-ог Јула 1995.

Ердемовић је признао да је лично убио између 70-100 заробљеника. Иницијално је био ухапшен од стране Југословенских власти 3-ег Марта 1996, и одмах оптужен за ратне злочине,  да би под притиском Америке био испоручен Хашком трибуналу, по тадашњој тврдњи хашких званичника- само привремено, а у ствари је „задржан“ за стално.

 

Након тога је био оптужен, процесиран и осуђен на три и по године затвора за своје злочине. То је била необично блага казна за некога ко је сам признао убиство  „стотињак“ људи, али много оштрија него што је он сам очекивао када је пристао да сведочи у Хагу- очекујући комплетан имунитет, што произилази и његовог интервјуа новинару „Ле Фигара“ Реноу Жирарду („Босна: Признање ратног злочинца“, „Ле Фигаро“ 8 Март 1996). Он је тврдио да је имао споразум са Хашким трибуналом да ће му- „…за узврат за сведочење бити омогућено да се усели у неку од западних земаља са својом породицом; И да ће наступити као сведок, а не као оптужени, и да ће на тај начин избећи било какву казну!“

Но, због његовог „јавног“ хапшења, веома озбиљне оптужнице, и створеног публицитета у Југославији, било је потребно осудити га на „неку“ казну да би се „сачувао“ кредибилитет Хашког трибунала. По одслужењу своје казне, завршио је на непознатој локацији као „заштићени сведок“ Хашког трибунала.

Али, чак и пре завршетка свог суђења и пресуде од 3,5 године, он је кренуо са својом улогом „кључног сведока“  у Хашким (Америчким и НАТО) процесима над оптуженим Србима. Појавио се на пет таквих суђења, и од самог почетка су његове изјаве биле прихваћене као „абсолутна истина“ од стране тужиоца, судија и водећих западних медија.

 

Једна од најупечатљивијих карактеристика Ердемовићевог случаја је чињеница, да иако је именовао седам особа које су извршавале убиства заједно са њим, као и два претпостављена у ланцу команде, који су или наређивали, или пропуштали да спрече извршење злочина, нико од њих није никада приведен у Хаг као оптужени за та убиства, или да посведоче о Ердемовићевим наводима. Ти „саучесници- убице“ су наставили да живе мирно, на дохват руке Хашког трибунала и у оквиру „његове“ јурисдикције, али потпуно неузнемиравани од те институције, или било какве друге правне јурисдикције или „примене владавине права“,  како би то било нормално за очекивати у овако „озбиљном случају“. 

 

Командант његове јединице, Милорад Пелемиш, за кога Ердемовић тврди да је издавао наређења за убиства,  јасно је ставио до знања, у свом интервјуу београдским новинама у Новембру 2005, да хашки истражитељи никада нису направили покушај да га саслушају. Он сам, никада није осетио потребу да се сакрива, већ је живео неузнемиравано нормалан породичан живот са својом женом и децом, у Београду.

…Нити су хашки истражитељи „губили време“ око Бране Гојковића, војника у том тиму убица, за кога је Ердемовић тврдио да је био следећи до Пелемиша у ланцу команде (тврдња која је званично ушла у судске документе, а да је нико није додатно образложио или доказао-  нити Ердемовић, нити тужиоци, нити судије!?).

Чивиков овде указује, да су у току  ових пет различитих судских процеса у којима је сведочио „кључни сведок“ Ердемовић, судије само једном упитале тужиоце да ли су икада повели истрагу против ових других, јавно именованих „убица“.

Тада су хашки тужиоци уверавали судије (још давне 1996), да су и други били „предмет истраге“, да би ето након 14 година сазнали да канцеларија хашког тужилаштва, још увек није саслушала ниједног- јединог од њих!? И од те 1996 године, хашки судије се више никад нису враћали на ту „тему“.

 

Ако су тих седам убица ликвидирали стотине људи, према Ердемовићевом сведочанству, а знамо да су тужиоци и судије то сведочанство прихватили као истинито, зашто су онда те убице све до сада остали ван домета правде?  Овде једна ствар постаје одмах кристално јасна, а то је да Хашки трибунал није основан да би делио непристрасну правду- да би таква „непристрасност“ ишла чак до таквих есктрема- избегавања хапшења „свих“ убица босанских муслимана- у једном овако озбиљном случају који је сам Хашки трибунал назвао „геноцидом“.

Дакле, „игнорисање“ саучесника „у злочину“ (њихово неизвођење пред суд) у овом случају, снажно сугерише да су хашки тужиоци и судије били ангажовани у политичком пројекту: Заштите сведока- који је био спреман „да каже све оно што Хашки трибунал буде захтевао од њега да каже; Као и у обструкцији или спречавању изношења било каквих доказа који би могли да угрозе кредибилитет овог „кључног сведока“.

Чивиков овде указује, да је Ердемовић једини пут био изложен озбиљном унакрсном испитивању, када је био саслушаван од стране председника Милошевића, у току његовог (Милошевићевог) маратонског суђења. И Чивиков успешно доказује, да је председавајући у том случају- Ричард Меј, чинио све у својој (неограниченој) моћи да спречи Милошевића да раскринка Ердемовића и јавно оспори његов (непостојећи) кредибилитет.

 

У Априлу 2004, босански хрват Марко Бошкић је ухапшен у Пибодију, држава Масачеутс, САД, због саобраћајног удеса у пијаном стању. Америчка полиција је убрзо открила у својим досијеима да је Бошкић био члан Ердемовићевог „тима убица“ на локацији газдинства Брањево, што је он сам и признао у току истраге у Америци; Али оно што је било чудно, и што су открили новинари при Хашком трибуналу, јесте да трибунал није имао намере да захтева екстрадицију тог осумњиченог ратног злочинца и убице по властитом признању. Представник за штампу Хашког тужилаштва је изјавио у Августу 2004, да тужиоц неће захтевати екстрадицију Бошкића, зато што има обавезу да се бави „крупнијом рибом“.

Дакле, убиство стотина људи, као део „удруженог злочиначког подухвата“ (у убиству 1,200 људи), не указује Хашком трибуналу на „крупнију рибу“. То је уствари велика и ноторна лаж, када знамо за десетине случајева против Срба- за убиства у много мањој размери, или чак: и само због обичног пребијања; и да  се Хашки трибунал већ годинама „храни“ само „ситном рибом“ из редова Срба…

У стварности, први случај који је „дошао“ у Хаг, је био против Србина Душка Тадића 1996, који је био оптужен за десетине „убистава“; тај случај је евентуално био окончан због недостатка доказа, ослободивши Тадића свих оптужби за убиства, да би га судије потом осудили на 20 година робије због „пребијања“ заточеника!?

И други већи број Срба је добијао вишегодишње затворске казне, не због убијања људи, већ због физичког малтретирања, или једино због „пасивности“, или због пропуштања употребе командног ауторитета у спречавању кривичних дела (на пример: Драголић Прчак, 5 година; Милојица Кос, 6 година; Млађо Радић, 20 година… између осталих). Хашки досије са тим „ситним рибама“ (Србима) је огроман.

 

Из тог разлога, Бошкићев случај не може да се сврста у категорију не-интересантних  „ситних риба“.  Пре ће бити, да се перфектно уклапа у патерн „пропуста“, да се пред суд изведе Пелемиш или било који други од седам јавно идентификованих учесника у масакру над муслиманским заточеницима.

Чивикова веома убедљива хипотеза, јесте да је то само још једна манифестација „заштите“ „кључног сведока“,  чије (политички) веома „подобно“ сведочење, Хашки трибунал жели да заштити од било каквих јавних изазова у судници. За њих „ситна риба“ попут Бошкића има потенцијал да угрози сребренички „политички пројекат .“

Чивиков овде наглашава упадљиви контраст- између веома алармирајуће и агресивне акције Хашког трибунала и америчких власти у екстрадицији и трансферу Ердемовића у Хаг, у Марту 1996- и ове веома упадљиве „стидљивости“  да се Ердемовићеви саучесници у убиствима, чак и (једино) саслушају. Очигледно, да је он (Ердемовић) био виђен као човек кога могу да искористе као средство за постизање циља (не правног, већ политичког), и од тада- па све до сада, Хашком трибуналу ништа више није било „свето“!

 

Још једна упадљива карактеристика „хашке употребе“ Ердемовића, је његово коришћење као „кључног сведока“, чак и када је био проглашен ментално неурачунљивим, и непосредно уочи изрицања његове пресуде.

Одмах након његовог првог признања кривице 31-ог Маја 1996, Ердемовић је, 27-ог Јуна 1996, оглашен од стране судија неспособним за саслушање у току процеса изрицања пресуде, због тога што су га психијатри дијагнозовали са „пост-трауматским менталним обољењем“, те су доктори инсистирали да се он поново прегледа за 6 до 9 месеци, пре било каквог наставка процеса.

Али већ 5-ог Јула, једва недељу дана након тог лекарског закључка, Ердемовић је изведен као „кључни сведок“ у прелиминарном јавном процесу, да би „публицирао“ и „учврстио“ постојеће оптужбе против Радована Караџића и Ратка Младића.

 

Тај судски процес је био права „циркуска представа“. Два главна хашка бегунца су још увек били на слободи, тако да нису могли да представљају сами себе, нити су тамо били присутни њихови адвокати. Једини присутни, „радећи“ пуном паром, су били хашки тужиоци и судије- Исти они судије који су Ердемовића прогласили ментално неурачунљивим за било какво сведочење, сада су га „гурали“ на клупу за сведоке, без икакве медицинске документације која би легално оправдала такав поступак!? Врхунац цинизма и судске нелегалности се огледао у чину- када је, приликом тог „циркуског поступка“, председавајући судија Клод Џорда објаснио да је Ердемовићев властити судски поступак изрицања пресуде одложен због тога- и то по његовим речима: „… што смо захтевали додатну медицинску документацију,“- сакривајући од јавности чињеницу да је Ердемовић од стране доктора оглашен ментално неурачунљивим за било какво сведочење (не само у свом поступку)! Али Џордина послушничка улога у том политичком пројекту иде много „дубље“- он не само да је дозволио Тужиоцу да изведе пре суд особу, управо декларисану ментално неурачунљивом (читају лудака- примедба преводиоца), већ то чини непосредно, пре него што је том (по властитом признању) масовном убици, изречена пресуда у властитом суђењу- Џорда је овде отишао чак и „корак даље“: „стављајући до знања Ердемовићу, да ће му приликом изрицања казне у властитом поступку, бити узето у обзир то, како је овде сведочио у улози „врхунског сведока“.“ Дакле цео тај судски поступак се базирао на основу непотврђеног и непровереног (и непроверљивог) сведочанства једног болесног човека и масовног убице, кога је очекивао властити судски поступак и изрицање казне (није чудо да је Ердемовић у таквој „хашкој трговини“ добио три и по године за убиство стотину људи, док је Србин Душко Тадић добио 20 година робије за „обично пребијање“ заточеника- примедба преводиоца)- да би непосредно након тог „судског циркуса“ били издати налози за хапшење Караџића и Младића.

 

Оно за шта су овде  „припремали“ Ердемовића, да би спровео политички програм Хашког трибунала, је било то- да им помогне да исконструишу „случај“ који би доказао линију команде између њега и његових саучесника у убиству на газдинству Брањево и врховне команде босанских Срба, на пример: Караџића и Младића, и пожељно Милошевића. Он (Ердемовић) је ту за њих (Хашки трибунал)  обавио веома „траљав посао“, не успевши да докаже непосредно учешће тих лидера, или чак да су имали било каква сазнања, о(у) тој „казненој (убилачкој) експедицији“, једино што је успео је било то да „понавља“ да су локални команданти били под директном контролом централне команде босанских Срба. Тврдио је, да је непосредну команду приликом операције масовног убиства, имао обичан војник Бране Гојковић, уз напомену да је у „тиму“ био и један поручник, да би потом убацио у сведочанство мистериозног и безименог потпуковника, који је по њему одвео јединицу на место извршења „масовног злочина“, и потом их напустио!? Ердемовић није сигуран да ли је стрељање наредио Пелемиш или тај безимени потпуковник. Потом је тврдио да је Пуковник Петар Шалпура, обавештајни официр армије босанских Срба, имао директну одговорност за тај масакр. Он се колебао око праве улоге и ауторитета Гојковића, понекад га називајући „командантом“ са великим овлашћењима, понекад само обичним „посредником“. Ердемовић је за себе тврдио да није имао никаква овлашћења и да је био присиљен да учествује у убиствима, али Чивиков овде веома успешно доказује, да је у то време Ердемовић био у чину заставника, и да се у ту јединицу укључио добровољно; Да би упркост томе тврдио да је над њиме и поручником Францом Косом „шефовао“ обичан војник Гојковић, у време овог „крвавог бизниса“. Таква „линија команде“ је просто невероватна!

 

Чивиков доказује да су тужилаштво и судије ишли до екстрема (и у томе били веома успешни) да би спречили било какво негирање и преиспитивање Ердемовићевих невероватних, контрадикторних и веома често очигледно лажних тврдњи о „ланцу команде“. Овде је најважније навести њихово (Хашког трибунала) одбијање да пред судско веће позову бар једну од тих „ситних риба“- саучесника у масовном убиству и „надређених“ команданата, који су могли да разјасне неке „чињенице“. Уместо да на „клупу за сведоке“ изведу његовог –„шефа“, поручника Пелемиша, или Пелемишевог „шефа“, пуковника Петра Шалпуру, Хашки трибунал је био задовољан да се „заустави“ на ментално неурачунљивом, и демоболисаном заставнику, који је веома невешто покушавао да „повеже конце“-  онако како је то ишло у прилог политичког пројекта Хашког трибунала.

 

Ердемовић и већи број његових колега из „Десетог диверзантског одреда“ су очигледно били плаћеници, да би након окончања балканских ратова служили под Французима у Африци. Сам Ердемовић је једно време служио у босанској муслиманској армији, потом је прешао у хрватску војску, да би евентуално приступио војсци босанских Срба. Оригинално је школован као бравар, али у тој професији није никада радио. За њега је војна плаћеничка служба, а посебно (професионална) улога „врхунског хашког сведока“ очигледно била много више исплатива- док је истовремено сво време понављао за себе, током суђења у Хашком трибуналу, да је био добар човек, да је мрзео рат, и да је био натеран противно својој вољи да учествује у масовном убиству на газдинству Брањево, и да је признао те злочине због гриже своје савести… И хашки судије су му „поверовали“, никада у њему нису видели ратног плаћеника- убицу, упркос томе што је служио  у свим трим зараћеним  босанским армијама- и не само то, Хашки трибунал се „надљудским напорима“ потрудио да елиминише било ког другог сведока, који би могао да евентуално демаскира „врхунског сведока“ Ердемовића.

Ипак нису успели да избегну пар „неугодних“ сведока у овом поступку: пуковник Шалпура, сведок одбране у процесу Благовићу и Јокићу, је негирао  да је имао било какав ауторитет и команду над „Десетим диверзантским одредом“, и пре  судом је изнео убедљив доказ да је овај „тим убица“ био на „допусту“ 16-ог Јула 1995;

Драган Тодоровић, сведок тужилаштва у поступку против Поповића, и официр Дринског Корпуса армије босанских Срба, је такође потврдио да је овај „тим убица“ био на званичном допусту у време убистава, и да је поручник Кос, а не војник Гојковић задужио убице са наоружањем које је коришћено за извршење злочина, и да се тада Ердемовић добровољно придружио тој јединици, и да га нико није на то присиљавао. Са изузетком тих „неугодних сведока“ , тужиоци и судије су успели да избаце из судских списа (читај: фалсификују доказе- примедба преводиоца) да је Ердемовићева јединица у време када је извршила злочин на газдинству Брањево, била на званичном службеном допусту у трајању од 10 дана, дакле није била у редовној служби. Хашки тужиоци и судије су такође успешно прикрили чињеницу, која је била заведена у судске списе током иницијалних саслушања Ердемовића, да су он и његови колеге за своју улогу на том ратишту, примили велику количину злата, око 12 килограма- „за своју лојалну службу“. Та исплата, која сугерише „плаћеничку службу“, а не редовну плату од стране армије босанских Срба, никада није истраживана од стране тужилаштва или судија, ни у једном поступку у коме је учествовао Ердемвић, и једино је био предмет пропитивања (покушаја) од стране Милошевића, који је у том покушају био сурово лимитиран од стране од стране судије Ричарда Меја.

Чињенице: да су чланови овог одреда били на службеном одсуству у време извршења злочина 16-ог Јула 1995, као и каснији налази Француске тајне службе о вези између Пелемиша и неколико његових колега из „Десетог диверзантског одреда“ са сабсеквентним регрутовањем за плаћеничку војну службу у Заиру да би се тамо борили у рату на страни Мобутуовог режима- су веома сугестивне! Такође је веома сугестивна чињеница: да је ово масовно убиство заробљеника било веома штетно за

ратне циљеве босанских Срба, али је било екстремно корисно за, у то време прикривене, НАТО планове. Овде је очигледно да је Хашки трибунал, који је у служби НАТО земаља, намерно избегавао да истражи ова легитимна питања и све релевантне везе, у току овог (фантомског) процеса.

 

Оваква „заштита“ Ердемовића, и веома очигледан успех Хашког трибунала и НАТО-а, да се овакво проблематично сведочанство прихвати у пет различитих судских процеса против Срба, је у великој мери заслуга медија, који су у САД и Великој Британији прихватали овај „фантомски“ процес „здраво за готово“, слепо пратећи „партијску линију“ (за додатно истраживање овог случаја, погледајте: Едвард С. Херман и Дејвид Петерсон, „Марлиз Симонс о Југословенском трибуналу: Студија тоталног пропагандног сервиса“, ЗНЕТ, 2004). То није био случај не само са водећим медијима, већ и са такозваним левичарским и дисидентским медијима, са изузетком „З Магазина“ у САД који је објављивао редовне критичке анализе рада Хашког трибунала (посебно издвајамо ауторе: Мандела, Лофланда и Џонстона).

 

Герминал Чивиков овде посебно указује на једну „аномалију“ која је уведена у званична хашка документа, а то је: да је наводно Ердмовићев тим ликвидирао 1,200 људи, и то у групама од по десет, у временском термину од пет сати, што би практично значило да за је за ликвидацију сваке групе било дозвољено мање од три минута- укључујући  њихово извођење из аутобуса, одвођење на место стрељања, њихово стрељање, проверу да ли су ликвидирани и уклањање лешева (једном речју „научна фантастика“). Такође постоје сведочанства, да је током извршења тих радњи било (на страни оптуженог и његових саучесника) конзумирања алкохола, свађе и „пијаног тетурања“. Како то да онда тужиоци и судије нису никада поставили питање  временског оквира у коме је наводно извршен овај масовни злочин? Зашто на моменте тужиоци говоре само о „стотинама“ убијених на газдинству Брањево? Да ли то има везе са чињеницом да је на том локалитету откривено само 200 тела, док не постоји ( нити је направљен покушај да се начини) ваздушни снимак (еријални фото са циљем откривања „масовних гробница“ или доказа откопавања и уклањања лешева, са тог локалитета?

Чивиков каже следеће: „Дакле, убијених негде између 100 и 900? Тај недостатак сазнања, инцидентно, неће касније спречити судије, да неколико месеци касније надувају ту цифру на 1,200, у свом напрасном „расуђивању“, без обзира што нису постојали никакви докази за то- нити у то време, нити у садашње- чак и у супротности са исказима њиховог „врхунског сведока“ Ердемовића.“

Треба поново да се запитамо, зашто онда нису позвали или привели било ког другог учесника у тим злочинима, да би пред судом дискутовали и разјаснили те цифре?

 

Било би веома интересантно сазнати, шта су хашки тужиоци и судије, дискутовали иза затворених врата, конфронтирани и збуњени  Ердемовићевим фантомским бројевима, ланцем командовања, улогама, лажима и контрадикцијама. Вероватно су хашки „учесници“ дискутовали те небулозне податке, да би се потом и они и медији заједно, пре очима јавности правили „лудим“ на све то.

Овде нам је данас потребнији, него икада пре, неки нови „Викиликс“, да би се бавио овом Ердемовићевом пародијом- и обелоданио истину, „Викиликс“ који би изазвао хаос и ломњаву на Караџићевом процесу, као и у процесу потраге за Младићем.

 

Али то ће учинити и овај Чивиков „Сребренички крунски сведок“ само ако добије, у медијима и код шире јавности, заслужену пажњу.

 

 

 

Извор:http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22727

Advertisements

One comment

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s