Света Новомученица Милица – жртва НАТО бомбардовања

НАТО ШКОЛИЦА

Међународна конференција „Србија, Западни Балкан и НАТО ка 2020., лекције научене, лекције које тек треба научити“ одржала се 26. и 27. октобра у Београду, у Аеро клубу.

Међу учесницима скупа који организују Центар за евроатлантске студије и НВО Фрактал су Џејми Шеј, портпарол НАТО у време бомбардовања СРЈ, Мери Ворлик, амбасадорка САД у Србији, Иван Вејвода, директор Балканског фонда за демократију, Ненад Чанак, Вук Драшковић, Чедомир Јовановић као и други представници парламентарних странака и државних институција Србије, експерти за безбедносна питања и интеграције, представници цивилног сектора, високи дипломатски представници земаља чланица НАТО, ЕУ…

Конференцију подржавају НАТО и немачки Маршал фонд.

Нато агресија (лажи и истине)

У селу Рачак на Косову и Метохији, прије 11 година пронађена су тијела 45 Албанаца, за чије убиство је мисија ОЕБС без доказа оптужила српске снаге безбједности, а овај догађај – иако никад није утврђено да се ради о масакру над цивилима – пресудно је утицао на доношење одлуке о бомбардовању СР Југославије.

Тек недавно, испоставило се и јавно да је случај Рачак исцениран, али то српске марионетске власти није мотивисало да покрену тужбу против НАТО.

Српска полиција сукобила се 15. јануара, 1999. са албанским екстремистима у селу Рачак, код Штимља, због чега је оптужена за “масакр недужних цивила”.

Сви извјештаји српске стране говорили су да су у Рачку погинули албански терористи, али на западу је тај догађај оквалификован као злочин над цивилима , који је послужио као изговор за НАТО бомбардовање које је почело марта 1999. године.

Шта се десило

Српске снаге безбједности су у ноћи између 14. и 15. јануара 1999. кренуле у акцију против припадника 121. бригаде ОВК Агим Целеј Цоли, односно батаљона “Садик Шаља”. Из Рачка су стално извођене терористичке акције, убијани су полицајци, киднаповани Роми или Албанци који нису сарађивали са ОВК.

Непосредан повод за акцију било је убиство полицајца Светислава Пешића. На његова кола пуцано је из засједе 10. јануара. О цијелој акцији обавјештени су посматрачи Европске уније који су са петнаестак џипова дошли на брдашце крај пута који од магистрале води до Рачка. Ту су биле и телевизијске екипе АП и Ројтерса.

Борбе су трајале до 16 часова тог дана, када је пуцњава престала. Специјална јединица полиције која је водила акцију повукла се, а на мјесту обрачуна је остао дио полиције и војске који је имао задатак да не дозволи приступ терористима. Из неког разлога, они су се повукли, а сутрадан је у село дошао Вилијам Вокер…

Почетак спиновања

Истина о Рачку остала је скривена од свјетске јавности прије свега зато што комплетан извештај експертског тима Европске уније, достављен њеном тадашњем предсједништву у Бону, никада није јавно објављен.

Разлог је, према оцјенама домаћих аналитичара, што истина о “случају Рачак” ни сада не иде у прилог циљевима западних влада које не одустају од политике одвајања Косова и Метохије од Србије.

Према ријечима истражног судије Данице Маринковић, која је својевремено обавила увиђај у Рачку, тада је утврђено да није било масакра и да погинули нису недужни албански цивили, већ припадници ОВК, а о томе постоји обиман доказни материјал са фотографијама, укључујући и гомилу оружја која је пронађена у селу.

“Случај Рачак” исфабрикован је у вријеме када су преговори у Рамбујеу запали у кризу, јер власти у Београду нису пристале на завођење једне врсте протектората западне војне алијансе над цијелом земљом.

У томе је кључну улогу одиграо тадашњи шеф верификатора мисије ОЕБС-а, амерички дипломата Вилијем Вокер који је, не чекајући извјештај истраге, ни тима финских патолога, пред камерама свјетских медија одмах оптужио српске снаге за “масакр” 45 недужних албанских цивила.

Циљ је био да се обезбиједи разумјевање свјетске јавности, а још неодлучне западне владе придобију за агресију на Југославију, која је почела 24. марта без одлуке Савета безбједности УН.

Загушена истина

Насупрот томе, три екипе форензичара – југословенска, бјелоруска и финска – утврдиле су да су на тијелима погинулих у селу Рачак пронађене само ране из ватреног оружја, и то из даљине. На шакама 37 од 40 тијела методом парафинске рукавице откривене су барутне честице, што је доказ да су погинули непосредно прије смрти руковали ватреним оружјем, односно да су учествовали у борби.

Шеф финског тима патолога генетичар Хелена Ранта је уочи бомбардовања подржала Вокерову верзију о “убиству цивила”уз ограду да износи лични став. На тој верзији се заснивао и дио оптужнице Хашког трибунала против оптужених званичника српске државе, војске и полиције.

Како је писала “Политика”, Ранта је претпрошле године, у аутобиографској књизи навела да је извјештај о том догађају писала под притиском тадашњег шефа мисије ОЕБС на Косову Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске.

У књизи је Ранта написала да је Вокер у зиму 1999. тражио од ње да у извјештају буде убједљивија о наводним српским злочинима у Рачку и да су тројица цивилних службеника финског министарства тражили “дубље закључке” у извјештају.

Како пише у књизи финске форензичарке, Вокер је преломио дрвену оловку напола и гађао је њеним деловима, јер није био задовољан њеним наводима у којима она није користила “довољно убједљив језик” када је ријеч о српским злочинима.

Послије изношења доказа Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом да су у Рачку вођене борбе против албанских терориста и да су погинули били припадници илегалне ОВК, из оптужбе против генерала Небојше Павковића, Владимира Лазаревића и осталих, овај случај је избрисан.

Има ли епилога?

Бомбардовање СР Југославије, које је трајало 78 дана, завршено је 10. јуна, усвајањемРезолуције 1244 СБ УН и потписивањем Кумановског споразума, којим је власт на Космету преузела међународна војна управа. У НАТО агресији убијено је неколико хиљада људи, већином цивила.

За напад на Југославију није постојало одобрење Савјета Безбједности, а у бомбардовању су кориштене касетне и бомбе са осиромашеним уранијумом, обе забрањене свим војним конвенцијама.

Тужба против земаља НАТО пакта, коју је Србија поднијела пред Међународним судом правде, повучена је за вријеме министровања Вука Драшковића под објашњењем да се то чини зарад гајења добросусједских односа.

Након тога упадљиво је непомињање Драшковићевог имена и учешћа у рату на територији бивше Југославије у Хашком Трибуналу.

Привремене власти у Покрајини, једнострано су прогласиле независност 17. фебруара 2008. године.

ПОГЛЕДАЈТЕ ФИЛМ РАЧАК (лажи и истине)