Овај текст је објављен под насловом “Србија у оковима подобности” у листу “Сведок“ број 617, 20. маја 2008, на стр. 11., На сајту “Видовдан” је од 20. августа 2008.

12.08.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

СРБИЈА – ЗЕМЉА МЕНТАЛНИХ ПАТУЉАКА

„ВЕЛИКИ БРАТ” КАО ДА СЕ „ГУБИ” СВЕ ЧЕШЋЕ И ОЧИГЛЕДНИЈЕ ПРАВИ ПРОПУСТЕ, КОЈИ ЋЕ ГА ПОТПУНО РАЗГОЛИТИТИ И ОДУЗЕТИ МУ МАМОНИЗАЦИЈОМ СВЕТА СТВОРЕНУ МОЋ. ЊЕГОВИ СЛУЖБЕНИЦИ И СЛУГЕ У СРБИЈИ СРЉАЈУ, СУДАРАЈУ СЕ И ИЗГЛЕДАЈУ СМЕШНО, ПОКУШАВАЈУЋИ ДА ОД СРБИЈЕ НАПРАВЕ ДЕО „ИМПЕРИЈЕ УМА”, ШТО ЈЕ НЕМОГУЋЕ И ЗБОГ ИСТОРИЈЕ И ЗБОГ БЛИСКЕ БУДУЋНОСТИ. ВОЈСКА СРБИЈЕ ДОБИЛА ЈЕ У РАЗАРАЊУ СРБИЈЕ ОДГОВАРАЈУЋУ УЛОГУ.

ПИШЕ: Проф. др Светозар Радишић

Вероватно није цела истина да сви патуљци појма немају. Али у Србији, земљи у којој све подсећа на нежељену забаву, српски народ и сви који деле његову судбину (грађани) све више личе на руљу и делује све патуљастије и старије. Будући да мамонисти владају светом није ни чудно што се Србија стропоштава и у ратовима и после њих. Чини се да је сада најважнија продаја дедовине, ништа ново се не ствара, а сви су навикли да политичари (вође) могу бити баш сви и да не морају ништа да знају.

Најзанимљивије емисије на ТВ су преноси из Скупштине, где се лепо забављају и драме народни представници, који су се први сетили како то да постану, а потом како да себи изгласају (не)пристојне плате и уведу народу међународне прописе, које тај народ никад неће имати прилику да прочита, јер би због њиховог броја, требало да се бави само читањем нових прописа.

На основу скупштинских дискусија, Србија крајем 2007. године, на почетку 21. века, као да се удаљава од будућности, садржи зблануту руљу, којој ништа није јасно, а коју може да изведе на улице и посрами само „велики брат”. Чини се да никада у историји Србије нису владали људи који толико мало знају у односу на оне којима владају и да је власт свестрано превазишла свог узора Милоша Обреновића. Милош је ради опстанка народа сарађивао с османлијама, док су били на врхунцу моћи, а савремени владари су сарађивали с будућим окупаторима и саучествовали у псеудоеволуцији у којој је српску народ неправедно сатанизован.

Никада се није догађало да млади владају старијима, искуснијима и образованијима. Никада власт није отворено била против свега што је српско. Србима није додељена ниједна национална фреквенција на телевизији. Србе који се боре за опстанак српства нико не позива у радио и ТВ емисије на националним каналима, који прекривају целу територију Србије. Народу су универзалне петокотобарске незналице (новинари) ускратили прилику да се укључује у контакт програме, а камоли да у њима учествује. Србија није српска него наднационална, глобалистичка, физички полуокупирана а ментално потпуно, иако у њој највише живи Срба.

Ускоро у њој, због „беле куге” и твораца говора мржње неће бити Срба и биће логично да први пут у историји тај простор промени име. Такав крај Србије очекује се већ средином 21, века.
Одважнији политичари за говорницама и на трибинама наглашавају да обезбожени српски владари као да су негде (у глобалистичким радионицама и на курсевима) сазнали да нема Бога – те се понашају као да их нико моћан не посматра. Знају да им опљачкани, обесправљени, ракетирани, ошамућени народ ништа не може, јер су иза њих Нато, ЦИА, Оебс, ММФ, ЕУ и фантомска међународна заједница. Зато им не требају безбедносне и обавештајне службе, српска полиција и војска.  Под заштитом су најјачих сила света на чијим су крилима и стигли до својих позиција.

Да је председник Србије прочитао књигу генерала Алфреда Крауса Узроци нашег пораза никада не би изговорио ниједну пацифичку реч, нити би за своје помоћнике и саветнике бирао људе без искуства и са недовољно знања. Овако, изгледа да се са српском судбином не играју само вековни непријатељи и да су ефекти власти једнако погубни. Вишенаменски министри се ротирају и цео српски живот личи на позоришну представу, за коју нико не може да закључи да ли је реч о комедији, трагедији или трагикомедији. Једино се зна да је режисер „велики брат”, а да су Срби статисти и неми посматрачи свог живота већ дуже од једног века.

Како изгледа када деца комуниста нису била пажљива на часовима партизана, па сада, иако пролетерска, левичарска и интернационална у души, граде капитализам, против којег су њихови најрођенији пролевали крв, најбоље се види у Србији.

„Велики брат” се поиграо с децом партизана, упућеном у свет на школовање. Могао је то да учини будући да су им се очеви, после победе над фашизмом, распоредили на угледна, моћна, одлучујућа радна места. Зарађивали су и по 30 пута веће плате од сабораца (других пролетера) у земљи у којој је владала (самоуправљала) радничка класа. Отишли су њихови клинци (деца дипломата, директора и генерала) у „бели свет” на колеџе и вратили се у родну земљу да уз помоћ невладиних организација, које су дупке попунили, изграде још једно игралиште „великог брата”.

У исто време деца четника, десничарска, националистичка, ојачала су дијаспору, која се, углавном, састојала од прогнаних у претходним интернационалистичким хајкама. Још има наиваца који се чуде како то да у Србији, од Другог светског рата до 2007, српска дијаспора не може да се договори ниочему с владајућим гарнитурама, без обзира да ли је на челу власти Тито, Милошевић („и после Тита Тито”) , Ђинђић или Тадић. Они не виде да се ништа није променило и да је „црвена линија” доследно антисрпска, односно антинационална и да су мете свих власти биле и остале СПЦ и снаге које за себе кажу да су српске. За глобалисте националисти су аутоматски фашисти и ксенофоби, иако глобализам у себи крије процес који не може да добије име, јер оно што чине војне и друге глобалистичке снаге широм света надмашује идеје Хитлера и Менгелеа. Уосталом, председник САД, Бил Клинтон, извињавао се породицама чијим члановима је у експериментима убризгаван плутонијум, а јавна је тајна да се специјалне јединице, попут припадника „Делте”, микрочипују пред полазак у најважније операције.

ЈОШ МАЛО О СРБИЈИ

У Србији расту деца која никад неће заборавити звук сирена, шиштање ракета „томахавк”, убијене недужне људе, срушене мостове, разливене хемикалије, осиромашени уранијум… Никад неће заборавити ту „добру услугу” Запада. У Србији расту деца којој родитељи говоре да су те ракета стигле у Србију зато што савремени Запад није више имао стрпљења и начина да уразуми Србе да не чине свакојака злодела широм Балкана. Ови други уче своју децу да треба што пре да напусте бедну Србију у којој нема прогреса и перспективе и да оду што даље на Запад. Никако на Исток. Они, при том чине све да Србија остане у своме јаду, да се прода сваки српски камен, травка, ваздух, кап воде. Они уче своју децу да су Срби (народ којем биолошки припадају) на геноцид у Јасеновцу одговорили геноцидом у Сребреници и тако поништили сва српска историјска страдања. Није их брига што за наведени злочин постоји само један очевидно монтиран доказ и што о злочину у Сребреници неће да доставе доказе ЦИА, НАСА, НСА (над Босном је стално било пет до 12 обавештајних сателита), холандски батаљон, обавештајци убачени у тзв. заштићену зону у операцији „Падобран”, припадници прогнане муслиманске војне јединице из места страдања итд.

Српска деца Запада, то су она деца која су била на школовању на колеџима за време бомбардовања Алексинца, Ниша, Новог Сада, Београда… Српска деца вулгарис била су у рововима, подрумима, склоништима, на трговима и улицама, чекала графитне и касетне бомбе, осиромашени уранијум и звук сирена, присуствовала увежбавањима прецизних дејстава, вертикалним маневрима и променама климе.

Свако ко тврди да „постоје две Србије” једнако је у праву као онај који је тврдио „Коме је до морала нека иде у цркву”.  Уосталом, исту су школу о истини учили. Тачно је да се о моралу, истини, љубави, родољубљу, патриотизму, части, Богу…, говори још само у Цркви. У школи нема времена за приче о људским врлинама, јер да га има за то онда не би било времена да се говори о вредностима и предностима западне демократије, о стварању новца, о маркетингу, транспарентности, о хашкој правди и текућем међународном праву, о хуманости и хуманитарцима… Да, метафорично, постоје две Србије, али само ако се мисли да постоје две врсте људи у Србији, а можда и две врсте Срба. Проблем је што се ништа у Србији не догађа случајно – све је то давно написано у тајним и забрањеним рукописима сличним оним објављеним као Курилски рукописи.

Када човек гледа ТВ у Србији увек му се чини да се живот догађа негде другде. У Србији понеки мафијаш подбаци бомбу под аутомобил или направи „сачекушу”, има доста гангстерских организација, а власт се у недостатку доказа обрачунала само с једном од њих, све остало је везано за суђења претходницима и онима на које је прст уперио „велики брат”. У вестима су још продаје, страначки сукоби и понеки спорстки догађај. Све телевизије баве се забављањем народа (руље). Више није потребно ни обучавати нове режисере, све емисије су униформне – исте су у Грчкој, Хрватској, Босни и Херцеговини, Немачкој, Мађарској, САД и Аустралији.

„Велики брат” (Big brother) зна шта ради. Најзанимљивија емисија је „Велики брат”, па „Све за љубав”, „Пирамида”, „Мењам жену”, „Плешимо”, „Гледај мајку, бирај ћерку”, „Узми или остави”, „Моја мајка“… Квизови: „Милионер”, „Најслабија карика”, „Питања за шампиона”… Како се само бесрамно бизнисмени играју закулисним политичким играма онесвешћеном руљом, преко СМС порука? Колико драгоценог времена узимају народу који грца у сваколиком сиромаштву пред неизвесном будућношћу. Можда то није завера у којој се народу с „белом кугом” ускраћује размишљање о опстанку, али на заверу веома личи, те о томе треба да размисле српске вође. Уосталом, у Скупштини глобалисти отворено говоре да је народ глуп (осим пред изборе) и да му треба мењати свест. Највећи резултати у описмењавању и освешћавању српских незналица очекују се од примене Болоњске декларације и курсева и радионица које организује Европска унија. До успостављања новог школског система нове историје ће написати Хрвати, Црногорци, Муслимани, Албанци, а и српски глобалисти, којима смета да се говори оптужујуће и ружно о Натоу и недозвољавају да се агресија назива тако тешким и неприличним речима. Како нема производње, а стране фирме купују Србију и продају своју робу, у Србији још једнино имају успеха у раду они који пребирају по струнама виолина, играју се лоптама, плешу и певају. Они су српски брендови, јер више нема ни свиња ни шљива, ни кајмака, ни бакра, а камоли полупроизвода и производа. Сви су у Србији, наједном, постали свесни своје заосталости, а о уништеној инфраструктури у Срба не сме се ни размишљати. Срби су изазвали свет против себе, добили батине и сада треба да ћуте – то је балканска филозофија 21. века.

ВОЈСКА ЈЕ ПОСЕБНА ПРИЧА

Српска православна црква још делује стамено, поред свих очевидних глобалистичких подривања, преко покрета „Ново доба” и ватиканских смицалица, у којима „велики брат” има значајну улогу. Али Војска у Србији ништа није избегла. Та војска није била српска од краја Првог светског рата а није ни сада, иако се налази у Србији, а не више у Југославији. Није ни србијанска. Занимљиво је да је свима природно што Србијанци (Срби, Мађари, Русини, Румуни, Роми, Словаци… рођени у Србији) никад нису били у власти у другим републикама (садашњим „банана републикама”), на пример у Црној Гори, а у Србији се ретко догађало да први човек буде пореклом из Србије. (Било би занимљиво направити анализу не само за Србију који је проценат тзв. домородаца у власти и зашто је тако уређен „балкански свет”).
Но, тема је Војска. Догађало се и до сада да начелник генералштаба не буде баш најбољи међу најбољима, али први пут у историји мање зна од огромне већине генерала које је српска власт веома младе удаљила са дужности, због искуства у ратовима. Уосталом, последњи пут су се чинови добијали стриктно по прописима у ЈНА, испуњавањем бројних услова, али уз чувени „кључ”, који је привилеговао све осим Срба. Никада Србија није имала толико узастопних министара одбране (некада су се звали министри војни), који су без врхунског одбрамбеног образовања. Списак оних који формално и суштински знају више о одбрани, стратегијама и војним доктринама од министара одбране после 5. октобра 2000. је огроман. Као да се власт поиграла с организацијама које чине државу и као да јој није стало да држава има све неопходне институције са најбоље распоређеним најквалитетнијим кадровима.

Посматрано из аспекта теорије организације постоји сасвим извесна опасност да недовољно способни кадрови предлажу субоптималне одлуке и да се Србија поново изложи непотребним изазовима и опасностима, као што је то учинила више пута у историји. Опредељење за САД, Охајо и Нато значи деобу њихове судбине, а сасвим је сигурно да је њихова будућност све неизвеснија. Треба ли понављати шта и ко све прети Сједињеним Државама, колико је неумесно Србима само поменути Охајо и чији је Нато (да је реч о приватној војсци „великог брата”, а да је „велики брат” при крају своје планетарне мисије). Срби ће, према одлукама глобалиста, по свему судећи, ускоро, још једном бити тамо где се највише гине, ако до тада вође не прогледају.

Уз све реформске бесмислице засноване на идејама дојучерашњих непријатеља и снисходљивости службеника и слугу „великог брата” из српских редова, чија је највећа вредност познавање енглеског језика, најчудније су четири очигледне непромишљености, слабости и грешке.

Прво, поновљена парада пред Скупштином. Како само подсећа на време Тита. Али тада је ЈНА била Титова војска, снажна и омиљена у народу. Гламур без смисла и разлога. Ко га је платио? Да ли је то пут за враћање угледа, или само место за слање порука свету да је српска војска одлучна да не брани своју територију, кад већ има довољно снажну дипломатију? Ко је то добио сабље пред скупштином? Позадинци. У којој  су војсци на планети позадинци (службе) важнији од родоваца? Где су још на кугли земаљској војни кувари испред пилота, ракеташа и артиљераца? Зар није лакше добити оцену десет код интенданата него код противавионаца? Сви знају да јесте и да су се пред Скупштином поредиле вредности које се не пореде. Никада у Војсци, бар не у последњих 50 година, није обављено пондерисање којим би се одредио ранг школа. Цео 20. век пешадинци су водили јединице и када су у њима били много школованија и стручнија лица, као да се ништа није догађало у области технике и технологије. Једино је рат доводио до привремених отрежњења, па су поједине и пешадијске јединице водили абехајци и противавионци. Отуда је смешно и опасно када су два најбоља млада официра позадинци, а за њима следи пешадијски официр. Да су бар информатичари. А сабља? Ко се сабље сетио у 21. веку? Хоће ли у нанотехнолошкој ери, која је пред светом, додељивати испред строја копље и лук и стрелу? Да није сабља српски изум или симбол? Кажу, љубе је да је не ваде заџабе из корица, али то су чинили и њихови претходници најурени из војске.

Друго, бројно стање. Смешно иако логично за Србију у нестајању. Ретко ко је приметио да се до тог стања стигло постепено одлукама америчког Оебса. Још у време Кебса потписани су документи о обавези да све земље пријаве наоружање (од пиштоља до рекете), распоред јединица и имена командујућих лица. Једино САД немају исте обавезе. Затим је Оебс одредио димензије сваке војске на Балкану Дејтонскимг споразумом, који је потписала и Србија, јер је пристала на улогу потписнице „српске капитулације” у ратовима на просторима претходне Југославије. Тим споразумом српски народ је располућен реком (Дрина), као ретко који народ на свету. Коначно, према „Бечком документу”, уз помоћ бивших официра ЈНА, невладиних организација и политичара школованих на Западу, Војска се свела у оквире који нису јасни ни цивилима ни војним лицима. Једно је где ће Војска да се употреби а друго је њено бројно стање. Објављено је да Војска Србије располаже са 4.470 официра, 7.800 подофицира и 11.400 редовних војника и војника по уговору. Заборавили су војни званичници на најцивилизованије војнике – на служењу цивилног војног рока, или су и они ту негде. Дакле, однос оних који командују према онима којима се командује је 12.270: 11.400, што значи да скоро сви командири, команданти и начелници имају свог војника и да је без сопственог војника остало чак 870 официра и подофицира. Мада је пуковник Петар Ћорнаков објаснио јавности како ће обучавати војнике у некаквим центрима, најбоље је да сваки свога води са собом и пренесе му своје знање. У обуци на рачунарима и у учењу страних језика показало се да је најефикаснија обука један на један. Те услове су за своју децу имали у средњем веку феудалци а касније само мегакапиталисти. Успут војник може бити посилни и лично обезбеђење. Али ко ће чувати ту војску, када је очевидно да за стражарску службу, осим ако се не сместе у један објекат, нема довољно војника. Новозапослени цивили из службе сигурности? Они не би имали статус војника, али би имали пиштоље, а то и није неко оружје.

Треће, кадар. Војска се ослободила официра с ратним искуством. Сједњене Државе у својим редовима имају официре који преко 25 година прелазе с ратишта на ратиште и потом се враћају кући у заслужени кућни мир. Једини природан критеријум при избору кадрова за останак у Војсци требало је да буде – да остану најбољи. За то, ко колико вреди, постоје подаци (оцене из школа, јединица и са свих функција) у персоналним картонима. Такав избор није учињен. Могао је рачунар објективно да избаци податке, по задатим критеријумима, ко треба да остане. Очевидно је да су остали они који су на неки начин исказали своју приврженост тзв. реформама, остале нико ништа није питао.

Четврто, знање. Овој војсци није потребно њено знање. Добиће га на курсевима у процесу транзиције и уласка у евроатлантске институције. За свима који мисле о српској судбини остаје период када су истраживачи, војни стратези, стратегисти и доктринолози могли да предвиде следеће ратове и да предложе како се одбранити од непријатеља ма ко он био. Сада, када су пред светом нови хладни рат и нанотехнолошка ера, и када ће ратови бити све суптилнији и наносити све веће губитке нападнутој страни, у Србији не постоји институција која слободоумно истражује. Зато у стратегији одбране нема теза о неоружаним облицима агресије, метеоролошком, сеизмолошком, неокортикалном, електромагнетном, хакерском, мрежном и другим врстама ратова.

Можда је то што говоре на скупштинским седницама у Србији о Србији преоштра оцена, али Србија све мање личи и на „бонсаи државу”, насталу разбијањем СФРЈ, СРЈ и СЦГ, и делује, заједно са руљом, све патуљастије. Шта ако је истина да патуљци појма немају?