Српски Сабор Заветници:

Српски сабор Заветници позива српски народ да 4. августа 2012. у 11 часова дође у цркву Светог Марка на парастос жртвама злочиначке операције „Олуја“, која је за последицу имала убиство неколико хиљада српских цивила, протеривање неколико стотина хиљада људи, а Република Српска Крајина је од тада под окупацијом!

Покажимо да нисмо заборавили своје страдале и да се нисмо одрекли својих западних територија!!!

Нека је вечна слава и нека је хвала свим српским родољубима, који су дали живот за одбрану српства!!

У КРАЈИНИ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕЋЕ, НИКО НИКАД УГАСИТИ НЕЋЕ!

****

Српски Орлови Сербские Орлы:

Лето је… време одмора… Многи млади и не знају више а многи старији или се праве луди или су тотално заборавили… па иду код њих на летовање…

Иду они који нису ово осетили… Ми ово никад не можемо заборавити…

Много је крви пало и многа јада смо видели да би тек тако заборавили…

Имај мало поноса и части Србине…

Није то срамота волети своје – свака нација на овоме свету то чини…

Ако нас националисте и бивше борце мрзите и нама целу кривицу приписујете, сетите се барем јадне деце…

*****

Операција Олуја

Део Рата у Хрватској и Рата у Босни и Херцеговини
Операција Олуја
Време: 4. август – 9. август 1995. Локација: Република Српска Крајина Резултат: Победа Републике Хрватске Победа Републике Босне и Херцеговине Нестанак Републике Српске Крајине Нестанак Аутономне Покрајине Западне Босне Крај рата у Хрватској
Сукобљене стране
Хрватска Република Босна и Херцеговина НАТО	Република Српска Крајина Република Западна Босна
Заповедници
Звонимир Червенко Анте Готовина Атиф Дудаковић	Миле Мркшић Фикрет Абдић
Јачина
138.500 војника, 350 тенкова, 800 артиљеријског оружја, 30 авиона и хеликоптера	27.000 војника[1], 200 тенкова, 350 артиљеријског оружја
Губици
174 погинулих војника, 1.430 рањених [2]	(1) 500-700 војника и 500-677 убијених цивила 2.500 рањених 5.000 заробљених 90.000 избеглица[3] (хрватски извори) (2) 742 убијених војника, најмање 1.196 убијених цивила, 200.000[4]-250.000 избеглица (српски извори) 30.000 избеглица

Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове операције је био заузимање територије централне Хрватске које су биле под контролом српских снага. Операција је званично трајала 4 дана и завршила се падом Републике Српске Крајине.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију Олуја окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској.^[5][6][7]

Са територије РСК коју је заузела хрватска војска избегло је преко 250.000 Срба.^[8]

Претходна дешавања

У јануару 1992. године, договор је потписан од стране председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића за прекид ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској, које је подржавала Југословенска народна армија. Сукоб се одвијао у Крајини у којој су већину становништва чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.

Током следеће три године, хрватске војне операције у Крајини су углавном биле ограничене на проверавање способности српске одбране. Изузетак је била Операција Медачки џеп у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге сравниле три српска села у планинама у личком региону, што је изазвало међународни инцидент.

Хрватска армија је играла важнију улогу у западној БиХ где су се заједно са снагама босанских Хрвата борили против снага Војске Републике Српске.

Хронологија догађаја

Утицај НАТО акција

Након заустављања хрватско муслиманског сукоба и потписивања Вашингтонског споразума, почела се припремати Олуја. Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење Стејт дипартмента, потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ (енгл. MPRI – Military Professional Resources Incorporated).^[9][10]. Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту „Петар Зрињски“ у западном делу Загреба, као и у другим гарнизонима ^[11].

Група грађана из Чикага, под називом „Крајинске жртве геноцида“, тужила је суду у Илиноису компанију Л-3 Комуникејшнс јер је, како тврде, МПРИ (данас дио холдинга Л-3) обучавао и опремао хрватске снаге, као и учествовао у планирању и провођењу акције Олуја 1995. године ^{[12] [13][14][15][16] [17]}.

Пензионисани пуковник Хрватске, Анте Котромановић, је изјавио да су поред наведене фирме хрватској војсци у припреми акције „Олуја“ помогли француски војни стручњаци, који су у Шепуринама код Задра, оснивали подофицирску школа и оспособљавали официрски кадар ^[18][19].

^{[20] [21] [22] [23]}

Брионски записник

^{[24] [25] [26] [27] [28] [29][30] [31] [32] [33] [34] [35]}

Операције у јулу и августу 1995.

1995. године, војна ефективност крајишких Срба и Војске Републике Српске је значајно опала. На обе групе није утицао Београд, одбили су Милошевићеве покушаје да се заустави конфликт. Нису били способни да одржавају и обнављају залихе оружја. Морал и ефективност су били ниски, многе српске трупе су биле слабо обучаване. Такође су их разарали унутрашњи политички конфликти и лоше војно вођство.^{[тражи се извор од 06. 2010.]}

Војска Срба у Крајини (СВК) није имала довољно војника. Било је само око 55.000 војника на располагању да чува фронт који је био дугачак 600 km у Хрватској и још 100 km уз границу са Бихаћким регионом у Босни. 16.000 од ових војника су били стационирани у Источној Славонији, што је остављало само 39.000 војника да брани остатак РСК. Реално гледано, само око 30.000 је било способно мобилисати^{[тражи се извор од 06. 2010.]}.

Српске избеглице из Крајине

Насупрот српској војсци, хрватске и бошњачке армије су значајно ојачале. Имали су ново и модерније оружје и поред тога што је на снази био ембарго на оружје. Такође су имали стратешку предност, много су биле краће линије комуникације него код Срба.

У лето 1995. године, хрватске и муслиманске снаге су се удружиле и заузеле стратешки важне висококрајишке градове Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, као и доње Ливањско поље где су већинско становништво чинили Срби. Овај потез је пресекао линију снабдевања Срба у Хрватској и опколио град Книн са три стране. Велики број становништва са ових простора је морао да напусти своје домове и оде у Републику Српску и СРЈ.

4. август

Дана 4. августа у 4 часа после поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага крајишких Срба, само пар сати пре почетка операције „Олуја“. Овај чин је још више деморалисао Србе. У самој операцији је учествовало преко 138.500 хрватских војника. Иако су званично порицале умешаност у „Олуји“, америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења. Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација, тако да је командни сектор био потпуно одсечен. Акција је почела нападом на тзв. секторе „Север“ и „Југ“ на фронту дугом 700 километара. Хрватске снаге пробиле су прве линије одбране Срба на 30 тактичких смерова у бјеловарском, загребачком, карловачком, госпићком и сплитском подручју. Дубина продора хрватских оружаних снага тада је већ била од 5 до 15 километара. Хрватске Четврта и Седма бригада су пробиле кроз српски фронт и убрзо заузеле Книн и већи део Далмације 5. августа.

Као велики успех првог дана акције, хрватска страна забележила је заузимање Светога Рока. Книн је већ био у окружењу а хрватске јединице неколико километара пред градом. Срби одговарају нападима на Сисак, Шибеник, Оточац, Госпић, Огулин…

5. август

Мапа операције Олуја

Гранатирање Книна је био смишљени чин терора који је имао за циљ да поспеши одлазак преосталих Срба. Имали су „уличне чистаче“ чији задатак је био да уклоне све трагове убијања и вандализма пре него што су доводили камере које су снимале тријумфални улазак хрватских снага у Книн. Све је било пажљиво планирано.

Око поднева објављена је вест: хрватске јединице ушле су у Книн. На книнској средњовјековној тврђави постављена је огромна хрватска застава. Заузета су и околна места – Врлика, Кијево, Дрниш, Житнић, Бенковац, Грачац, Ловинац, Љубово али и Плашки, Примишље и Хрватска Дубица. До вечери је остварено 80 посто планираног а српски цивили напустили су заузета подручја преко Срба и Двора. Срби одговарају ракетним нападима из Босне на Жупању, из источне Славоније на Осијек, Винковце, Нуштар, с Кордуна на Карловац а из источне Херцеговине на дубровачко подручје.

6. август

До 6. августа, Прва хрватска бригада је пробила у територију око града Слуња (северно од Плитвица) и напредовала до границе са Босном и Херцеговином где су се састали са снагама Армије Републике БиХ на западу Босне. Једино је био снажан отпор у граду Глини (јужно од Сиска).

Хрватске снаге спојиле су се с Хрватским вијећем одбране (војском босанских Хрвата) и Петим корпусом Армије БиХ на граници БиХ, на реци Корани код Тржачких Раштела. Тиме је пресечен стратешки правац српског снабдевања Книн-Бихаћ. Послеподне у Книн долази и председник Хрватске Фрањо Туђман.

Крајина је поражена. Пале су Петриња, Слуњ, Костајница, Плитвичка језера, Обровац… Снаге Војске РСК су трећег дана акције „Олуја“ у расулу: 21 кордунски корпус, који се предао 8. августа, био је у окружењу, а 15. лички и 39. корпус пред разбијањем.

У недељу ујутро Хрватска војска је ушла у Петрињу, а око 23 сата у Глину ^[36].

7. август

Последњег дана „Олује“ пали су и Турањ и Тушиловић, па Војнић и Топуско, Горњи и Доњи Лапац… У 18 сати хрватски министар одбране Гојко Шушак објавио је да је акција „Олуја“ завршена с војног аспекта, јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Пар преосталих дивизија српске армије су се предали у року од следећих пар дана.

Последице операције

Након операције РСК више не постоји. Већина Срба – преко 250.000 људи^[37] – је била протерана.

У операцији „Олуја“ учествовало је 138.500 припадника Хрватске војске, МУП и Хрватског вијећа обране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 31.000 војника. Подручје захваћено хрватском офанзивом напустило је готово целокупно српско становништво. Колоне избелица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом Републике Српске у западној и северној Босни кренуле ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага. Власти у Србији, чији су медији готово потпуно игнорисали пад Крајине, избегличке колоне упућивале су у центре у унутрашњости земље, укључујући и покрајину Косово у којој већину чине косовски Албанци.

Након акције „Олуја“, хрватске власти затвориле су подручје бивше Крајине. Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, али и хрватским избеглицама из тог подручја. Тада је у Хрватској отпочело са темељним минирањем и рушењем празних српских кућа. После завршетка акције вршени су злочини над преосталим српским становништвом ^[36].

Командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 одсто уништених кућа ^[38].

Према неким подацима (прецизних података још нема), у акцији хрватске војске „Олуја“ нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло 677 цивила ^[39]. Тај одбор је у више наврата оптужио хрватске снаге да су током операције „Олуја“ починиле злочине над српским становништвом. Спаљено је преко 20.000 српских кућа, док су остале опљачкане и разорене ^[36].

Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

11. августа, Хрватско Министарство Здравља је издало званичне податке жртава са хрватске стране: 174 мртвих и 1430 рањених. 560 војника је погинуло са српске стране^{[тражи се извор од 06. 2010.]}.

Ратни злочини и етничко чишћење

Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за суделовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након „Олује“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине.^[40] Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва ^[41].

Током операције, убијено је око 2.650 цивила, а преко 340.000 је избегло^[42]. Српско становништво је убијано систематски, њихови домови су пљачкани а затим паљени, како би се избрисао траг о њиховом постојању на овим просторима. ^{[43][44][45][46][47][48]}

Јавно критикујући етничко чишћење, амерички војни планери су помогли Хрватској да изведе највеће етничко чишћење током тог рата. Пензионисани амерички генерал Чарлс Бојд, заменик команданта НАТО-а, потврдио је да су САД помагале при осмишљавању и спровођењу тог плана ^[49].

Канадски официр из састава УН је идентификовао албанског сепаратистичког лидера Агима Чекуа, одговорног за масакр над Србима. Ема Бонино, Европски комесар за избеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избеглица која је бежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама. Хелсиншка федерација за људска права саопштила је 21. августа 1995. године у Бечу да у Крајини постоје масовне гробнице убијених Срба. ^[50]