Распето Косово

Цвеће које плаче

У ПРОЛЕЋЕ 1905. песник Милан Ракић је као дипломирани правник са Сорбоне могао да бира шта ће радити у родном Београду. Уместо грађења изгледне каријере у неком од министарстава Краљевине Србије, песник је решио да српску метрополу замени провинцијом и да пође тамо где је његовим сународницима тада било најтеже. Пошао је на Космет, који је још био под турском влашћу, где ће годинама представљати раме за плакање преосталим обесправљеним Србима у овим крајевима.
Већ први утисци новог српског конзула у Приштини као да су одсликавали све контрасте живота у овој српској области:
– Нигде ваљда нису животне прилике тако бедне а живот без дражи као овде. Па ипак нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде – писао је Ракић свом пријатељу, дипломати Јовану Јовановићу Пижону.
Слично је ову жилу куцавицу српске средњовековне државе доживео и песник и правник Војислав Илић, који је Косово поредио са ”цвећем које плаче”.
Чим је стигао у Приштину Ракићу су се његови косметски сународници практично сваког дана жалили на зулуме исламизираних Албанаца, који су имали повлашћени положај код турске окупационе власти. Танана песничка душа је сваку њихову муку одболовала и о свему што је видела и чула непрестано извештавала Министарство спољних послова у Београду.

ПОСЛЕ шест година проведених у долини плача Ракић се 1911. враћа у Београд, да преузме Конзуларно одељење Министарства иностраних дела, али се на том високом дипломатском положају веома кратко задржава. С јесени 1912, кад је најзад дошло време да се Космет ослободи од Турака, песник одлази у шуму и прикључује се добровољцима војводе Вука, односно потпуковника Војина Поповића, који се већ прочуо по борбама с Турцима у Македонији. Неколико дана касније војвода Вук ће се, гонећи турску војску, својим војницима на Косову пољу обратити речима:
– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

Сви су га нетремице гледали:
– Овде, где ми сада стојимо – наставио је он – на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара. То је Газиместан, на коме је Обилић…
У строју његових бораца био је и Милан Ракић, који је за историју посведочио о ономе што се тог тренутка десило:
– Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу!

МИТОМ Косова, које су Срби сањали више од пет векова, били су опседнути и неки други јужнословенски народи, о чему сведочи и једно писмо великог хрватског кипара Ивана Мештровића. Писмо је писано 1913, поводом кампање коју су те године неки аустријски листови водили за припајање Косова и Метохије тек створеној држави Албанији, којом је управљао аустријски гроф Вилхелм Видо. Пошто је бечки ”Ди цајт” одбио да штампа његов текст, Мештровић га је 14. јануара 1913. објавио у сплитској ”Слободи”. ”Слобода” је због тога одмах била забрањена, па је велики кипар четири дана касније овај свој рад као отворено писмо штампао у листу ”Дубровник”:
„Да би се то поље (Косово) ослободило плакале су пет стотина година наше мајке, и ми сви смо њиховим сузама били задојени са млијеком, завјетујући се да ћемо хисторијски пораз својом крвљу осветити. Па тако се, ево, сад и десило, и то нам је Поље зато одвећ скупо да бисмо га ма коме могли да уступимо“.
Мештровић је био категоричан:
– Хтио бих први прије да умрем за ту светињу мог народа, него да јој допустим обесвјећење; јер моје штатуе, које су се у Бечу гледале, из тога су Поља изникле.

ТРИДЕСЕТАК година касније, за време Другог светског рата, клима за припајање Косова и Метохије Албанији ипак ће се, бар накратко, променити. Косметски Албанци, који су се тада Шиптарима звали, дочекаће 1941. италијанске фашисте и немачке нацисте раширених руку, а кад су им Хитлер и Мусолини омогућили да припајањем ове српске области Албанији створе Велику Албанију њиховој срећи није било краја.
– У највећем дијелу Космета шиптарске масе фашистичке окупаторе, а нарочито Немце, сматрају ослободиоцима и највећим пријатељима – извештавао је 31. јануара 1944. са лица места Титов Централни комитет, његов повереник у овом делу окупиране Србије и Југославије Павле Јовићевић.

Објаснио је и порекло те љубави:
– Окупатори су им дали право на ношење оружја, дозволили им пљачку, исељавање и убијање свих оних који нису Шиптари.
Тако ће за време окупације са Косова и Метохије бити протерано неколико хиљада Срба који су се после повлачења Турака из ових крајева вратили и населили у овај део Србије.
Због тога љубав између косметских Албанаца и немачких нациста није копнила чак ни пред саму Хитлерову пропаст:
– Албански живаљ на Космету стоји и даље уз окупатора – јављао је лета 1944. Титу лично његов изасланик у Албанији Душан Мугоша.
Овај човек је Титу јављао је да међу косметским Албанцима постоје три струје и да се ”све три боре за одбрану граница Велике Албаније.”

ЖАЛ ЗА НАЦИСТИМА

ДЕСЕТИНЕ хиљада острашћених косметских Албанаца неће моћи да прежале ни распад Велике Албаније, ни Хитлеров слом у Србији крајем 1944. Борећи се против враћања Космета у састав Србије и Југославије њихове вође ће тада организовати масовну оружану побуну, коју су Титове јединице угушиле после вишемесечних борби, заводећи накратко и војну управу у овој области.
Хиљаде Срба које су албански сепаратисти током рата протерали са Косова и Метохије ни после савладавања ове побуне нису имали прилике да се врате на своја огњишта и да, као њихови преци 1912, још једанпут пољубе косметску земљу. Тек успостављена Титова власт им је, на захтев албанских политичких првака, марта 1945. забранила повратак у овај део Србије.
Ова велика неправда учињена је да би се, како је речено, ”једном за свагда” зауставио ”међусобни раздор и борба између Срба и Шиптара”.
Непуних месец дана касније политички лидери косметских Албанаца и Срба ће доћи у Београд да би ”изразили жељу да се и ми, народи Косова и Метохије, присајединимо федералној, братској Србији”

ВРЕМЕ ДОБРИХ ОДНОСА

ИСТОРИЈА памти и периоде добрих односа Срба и Албанаца.
Тако је, рецимо, Димитрије Дукађин, син албанског великаша Леке Дукађинија, био ожењен Комненијом, ћерком Стефана Првовенчаног, унуком Стефана Немање.
Једна од најзначајнијих личности албанске прошлости, Скендер-бег, био је син црногорског господара Ивана Црнојевића и звао се Станиша. Три албанска католичка племена Кастрати, Шаље и Берише, сматрају се крвним сродницима црногорског племена Кучи. И једно од најранијих помињања Албанаца односно Арбанаса, како су се тада звали, везано је за титулу Стефана Душана, који се средином 14. века титулисао као ”цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом”.
Једном приликом је Доситеј Обрадовић припаднике албанског племена Хормовита, с којима је 1768/1769 живео више од годину, питао зашто они једно своје поље зову Лепажита, кад је то српска реч. ”Море калуђеру”, одговорили су му, ”не чуди се томе. Ми смо са Сербљи један род и племе у старо време били.”

ИМЕ И – ЗНАЧЕЊЕ

ИМЕ Шиптар, како су се косметски Албанци називали све до седамдесетих година прошлог века, потиче од албанске речи Шљипној, која значи разумем. При том се мисли на језик, па се може рећи да ”они себе називају људима који разумеју свој језик”, пише један од највећих етимолога бивше Југославије, професор Загребачког свеучилишта Петар Скок.
(Наставља се)

НОВА КЊИГА О КОСОВУ

ОВАЈ ексклузивни фељтон направљен је на основу књиге нашег новинара Пере Симића „Косово – клонирање прошлости“, која ће се у издању ”Народне књиге” и ”Новости” за десетак дана појавити на киосцима широм Србије, Црне Горе и Републике Српске. У овој документарној, богато илустрованој књизи, јавности се, поред низа мало познатих, први пут предочава и више од 30 досад непознатих докумената, који осветљавају корене албанског сепаратизма на Косову и Метохији у последњих шездесетак година. Највећи број ових докумената, које ни домаћи ни страни истраживачи до сада нису користили, аутор је у последње три године открио и истражио у Титовом архиву у Београду и у Дипломатском архиву Министарства спољних послова СЦГ.

Хоџа кличе „живела Србија!“

17. фебруар 2006

ЧИМ је у пролеће 1945. угушена оружана побуна шиптарских екстремиста на Косову и Метохији, ова област се поново вратила у састав Србије. Борци Велике Албаније, који су за време окупације Југославије масовно протеривали Србе из ових крајева и верно служили Хитлеру и Мусолинију, били су најзад поражени. На власт су долазили локални српски и шиптарски антифашисти, који су марта 1945. једногласно решили да у Београд упуте двојицу својих изасланика.
Тако ће се 7. априла 1945. на првом заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије наћи и Душан Мугоша и Мехмед Хоџа. Учесницима овог скупа први се обратио Душан Мугоша, који је за време Другог светског рата био и један од организатора антифашистичког покрета у Албанији:
– Данас када се приближава дан када ће сва наша земља бити слободна, изражавам жељу Народноослободилачког одбора за Косово и Метохију да се и ми, народи Косова и Метохије, присајединимо федералној Србији.
– Изражавајући ову вољу Обласног народноослободилачког одбора – нагласио је он – изражавам жељу народа Косова и Метохије, шиптарског народа, црногорског и српског народа.
Мугоша је присутне подсетио да народи Космета у борби против окупатора ”нису дали онолико колико су дали остали народи”, али то, како је рекао, ”не значи да је данас касно”.

У ИМЕ Шиптара Косова и Метохије Антифашистичкој скупштини народног ослобођења посебно се обратио Мехмед Хоџа. Говорио је на матерњем језику, а његов говор је на српскохрватски преводио Душан Мугоша.
– Осећам се врло срећним што ми се указала прилика да учествујем у раду ове скупштине – рекао је он, признајући да је шиптарски живаљ Косова и Метохије
у тек минулом рату ”мало дао”, јер је био под утицајем сопствене реакције која се ставила у службу окупатора.
– Циљ реакције – прецизирао је Хоџа – био је да на Косову и Метохији створи касапницу, где ће се шиптарски народ борити против Срба и Црногораца, и она је у томе донекле и успела.
– Један број омладинаца Шиптара са Косова и Метохије сада се – истиче Хоџа – у заједници са браћом Србима и Црногорцима бори против окупатора, а то доказује да су Шиптари кренули правим путем и да су за зближење народа Косова и Метохије.
Хоџа је био изричит:
– Присаједињење Косова и Метохије Србији не плаши шиптарски народ Косова и Метохије, него га учвршћује и даје му сигурност да ће имати иста права са осталим народима Косова и Метохије.
Обећавајући да ће Шиптари ”сада да сносе највећи терет у борби против фашизма”, Хоџа је на крају ускликнуо:
– Ја желим овој историјској Скупштини највећи успех и честитам јој рад. Живела Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије!

ТРИ месеца касније, 10. јула 1945, Обласна народна скупштина Косова и Метохије у Призрену, уз сагласност свих присутних, доноси Резолуцију о приступању Косовскометохијске области федералној Србији.
Већ у првој реченици овог документа косметска Скупштина ”утврђује радосну чињеницу да су се прилике у области средиле и нормализовале”, а да „најсветлију чињеницу у данашњем животу у области представља темељна измена настала у односима између становништва шиптарске народности и Срба и Црногораца”.

– Учињен је једном засвагда крај политици развијања међусобног разодра и борбе Срба и Шиптара – истиче се у Резолуцији и додаје:
– Данас шиптарско становништво ужива стварну равноправност у области, што се, како се каже, види и по ”равноправности шиптарског језика у државној администрацији” и отварању школа ”са шиптарским наставним језиком”.
Кључна реченица овог документа овако је формулисана:
– Обласна народна скупштина даје израза жељи целокупног становништва области да ова буде прикључена федералној Србији као њен саставни део.

НЕПУНИХ месец дана касније, 7. августа 1945. Председништво Антифашистичке скупштине народног ослобођења Југославије је одобрило Резолуцију Обласне скупштине Косова и Метохије ”којом се територија Косова и Метохије прикључује федералној Србији”. Истог дана, на првој седници трећег заседања, то је, уз аплауз својих већника, учинила и Антифашистичка скупштина народног ослобођења Југославије, која је, уз повећање броја посланика, проглашена Привременом народном скупштином Југославије.
Месец дана касније, Председништво Народне скупштине Србије на основу ове одлуке Привремене народне скупштине Југославије доноси Закон о установљењу и устројству Аутономне Косовскометохијске области. Према члану овог закона ову аутономну област, која ”чини саставни део Србије”, сачињава 15 срезова. Седиште подгорског је било у Драгашу, подгорског у Сувој Реци, шарпланинског у Призрену, ђаковичког у Ђаковици, подримског у Ораховцу, пећког у Пећи, источког у Истоку, звечанског у Митровици, вучитрнског у Вучитрну, лабског у Подујеву, дреничког у Србици, неродимског у Урошевцу, грачаничког у Приштини, качаничког у Качанику и гњиланског у Гњилану.
Установљено је да Шиптари, Срби и Црногорци на Косову и Метохији ”уживају једнака права и имају једнаке дужности”, а законом је утврђен и текст заклетве:
– Заклињем се својом чашћу и чашћу свога народа да ћу увек заступати и бранити демократска права и слободу народа Аутономне Косовскометохијске области у саставу Народне Републике Србије…

ШКОЛЕ И ЂАЦИ

ШКОЛСКЕ 1945/1946. године основне школе и гимназије на шиптарском језику на Косову и Метохији похађало је 23.615 ученика, а три године касније било их је 65.000.
Пре Другог светског рата на Космету практично није било шиптарских школа и наставника, већ је њихову децу писмености учило шест локалних студената и десет учитеља из Албаније.

ЦЕЛИНА ТЕК 1945.

ЗАКОНОМ о установљењу и устројству Косовскометохијске области из 1945. ови крајеви су први пут постали јединствена административно-географска целина.
Пре доношења овог закона Косово и Метохија су фигурирали као јединствен административно-географски појам само у појединим прогласима и у организационом устројству Комунистичке партије Југославије. Занимљиво је, међутим, да је то устројство за КПЈ било само формално, јер је у пролеће 1944. из ЦК КПЈ комунистичким функционерима на Космету изричито написано: ”Ваш крај није нека посебно компактна област.”

Чувајте се, ви Срби!

18. фебруар 2006

ЗА првих 20 година од повратка у састав Србије Космет је доживео највећи препород од доласка Шиптара у ове крајеве. За непуне две деценије, од 1947. до 1965, национални доходак је повећан три пута, број ђака за 7,3 пута. Отворено је девет виших и високих школа и 65.000 радних места. Смртност беба је готово преполовљена, број болесничких постеља повећан је осам, број лекара 13 пута.
Без обзира на све, већ 1965. у овој српској области је дошло до првих сепаратистичких инцидената шиптарских екстремиста.
На зборници Гимназије у Истоку 16. децембра те године осванула је парола, исписана на шиптарском језику: ”Живела Албанија са Енвер Хоџом на челу”, ортодоксним комунистичким диктатором ове суседне земље.
Парола је остала нетакнута целог дана, нико од наставника и из руководства школе није нашао за потребно да је уклони са врата зборнице.

Сутрадан, 17. децембра, парола је преко ноћи добила додатак. Уместо ”са Енвер Хоџом на челу”, освануло је ”са братом Енвером Хоџом на челу”. Поред ње овог пута је била истакнута и једна нова, још злослутнија парола: ”Чувајте се, ви Срби, јер ће доћи дан!”

ЦЕНТРАЛНИ комитет Савеза комуниста Србије и Главни одбор Социјалистичког савеза Србије информисали су о свему овоме руководство Социјалистичког савеза Југославије, које је тек 11 дана од ове сепаратистичке провокације припремило информацију број 16. У њој се спора реакција на ово оглашавање шиптарских сепаратиста камуфлира тврдњом да је Општински комитет СК Истока ”одмах по исписивању ових парола предузео потребне мере”, да је ”обављен разговор са групом комуниста из Гимназије” и да је ”захваљујући доброј организацији и акцији комуниста откривено лице које је писало и истакло поменуте пароле”.

– То је – како се каже у овој информацији – ученик другог разреда Гимназије, родом из села Томанце, који је ове школске године дошао из Пећке гимназије.
Без откривања имена овог ученика у информацији се саопштава да је он и у Пећкој гимназији ”слично деловао”, да је испитивање надлежних органа о ономе што се десило у Гимназији у Истоку ”у току” и да је село Томанце било познато по ”сличним националистичким појавама”.
„У току је“, констатује се на крају овог документа “ даља политичка активност у коју ће се у првом реду укључити наставничко веће и ученици Гимназије“.

ПОРЕД најистакнутијих функционера Социјалистичког савеза Југославије,
главног уредника Тањуга Леа Матеса и директора и главног уредника ”Борбе” Лазара Мојсова, ова информација је упућена и у Титов кабинет у Београду.
Информација број 16 ту је стајала три дана, да би неко од сарадника Титовог кабинета у горњем десном углу латиницом исписао следеће: ”Видио (небих слао), 31. ХИИ 65.”
Неправилно исписана напомена ”небих слао” вероватно се односила на самог Тита.
Шест и по месеци касније, 15. јуна 1966, када се низом закулисних потеза већ увелико припремало смењивање водећег српског политичара, потпредседника Александра Ранковића, Титу се преко његовог генералног секретара Богдана Црнобрње, из Приштине јавља председник Покрајинског комитета СК Вели Дева:

”Друже Тито,

Ми смо и раније изражавали жељу да Те непосредно известимо о напорима које радни људи Косова и Метохије улажу, резултатима који се постижу и проблемима са којим се сусрећемо у борби за друштвено-економски преображај Покрајине.
Приликом боравка у Београду поводом 25. маја и Твог рођендана, ми смо друга Црнобрњу још једном замолили да Те обавести о нашој жељи.
Слободни смо да Ти се обратимо са молбом да ових дана примиш једну делегацију Косова и Метохије на разговор о питањима које сматрамо значајним за даљи развој Покрајине.

Ми смо свесни Твоје заузетости и преоптерећености, али оцењујемо да ће нам разговор с Тобом помоћи у даљим напорима за доследно спровођење у дело одлука Осмог конгреса СКЈ и мера привредне и друштвене реформе.
За Покрајински комитет СК Србије за Косово и Метохију политички секретар Вели Дева.”

ДВА дана касније, 17. јуна 1966, када исконструисане оптужбе о томе да је Ранковић прислушкивао Тита и припремао заверу против њега улазе у завршну фазу, шеф Кабинета Председника Републике Мирко Милутиновић уз Девино писмо шаље Титу следећу белешку:

„Прилажемо писмо политичког секретара Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију друга Вели Деве, који моли да друг председник прими делегацију Косова и Метохије на разговор о питањима значајним за даљи развој Покрајине. Молимо друга председника за одлуку.“
У левом доњем углу ове белешке исписан је Титов одговор: ”Примићу њих
23. ВИ.”
У прегледу пријема које је за Тита 22. јуна припремио његов протокол, уписано је да ће он наредног дана, 23. јуна, у 10.30, примити у опроштајну посету индијског амбасадора у Југославији Р. С. Маниа, а да је пријем делегације Космета предвиђен у 11 часова.

ДЕЛЕГАЦИЈУ Космета требало је да сачињавају: председник Покрајинске скупштине Станоје Аксић, председник Покрајинског комитета СК Вели Дева, председник Покрајинског извршног већа Али Шукрија, директор издавачког предузећа ”Рилиндја” Синан Хасани и председник Покрајинског одбора Социјалистичког савеза Бранко Шкембаревић. Разговору ове делегације са Титом планирано је да присуствују и председник ЦК СК Србије Јован Веселинов, генерални секретар председника Републике Богдан Црнобрња и сарадница у Титовом кабинету Љубица Михић, али је то накнадно промењено. Љубица Михић је изостављена са списка присутних, а уместо Веселинова уписано је име Драгог Стаменковића, председника Извршног већа Србије.
У последњем тренутку, вероватно због дискреције, промењено је не само време, већ и место овог сусрета. Уместо 23. у 11.00, Тито је одлучио да делегацију ове српске покрајине прими наредног дана на Брионима.
Три дана касније, 27. јуна 1966, Титова војно-техничка комисија, која је утврђивала истинитост његових сумњи на рачун Ранковића, признаје да није успела да докаже Ранковићеву кривицу. Без обзира на то, четири дана касније, 1. јула 1966, Титов ЦК из врха Југославије елиминише водећег српског политичара Александра Ранковића, о коме се већ увелико говорило као о Титовом наследнику на челу југословенске федерације. Тринаест дана касније, 13. јула 1966, Љубица Михић у службену белешку о овом Титовом разговору са делегацијом Косова и Метохије уписује податак за историју: ”Стенографске белешке нису вођене!”

НАРОДНОСТ УМЕСТО МАЊИНЕ

ДО 1963. овај део Србије се званично звао Косовско-метојиска област, а Уставом СФРЈ донетим те године назив је промењен у Аутономну Покрајину Косово и Метохију.
Тим Уставом и термин националних мањина, уобичајен у целом савременом свету, замењен је термином ”народност”. Термин националне мањине је, како је саопштено приликом усвајања Устава, замењен због тога што ”потиче из старе Југославије”!

РАЗГОВОР – СНИМЉЕН

НА једној фотографији са Титовог сусрета са делегацијом Косова и Метохије, до којег је дошло 24. јуна 1966. на Брионима, седам дана пре смене водећег српског политичара Александра Ранковића, види се микрофон. Ова слика, коју је аутор овог фељтона недавно открио у Титовом архиву у Београду, показује да је овај разговор ипак снимљен, али садржај тог разговора из необјашњивих разлога ни до данас није доступан, чак ни најужем руководству Србије и Црне Горе.

Сеоба Срба под цензуром

19. фебруар 2006

ЧИМ је са свих функција смењен најистакнутији српски политичар потпредседник СФРЈ Александар Ранковић, Срби су се почели селити са Косова и Метохије. О томе је једним писмом из Вучитрна 30. септембра 1966. обавештен и маршал Тито.
„И поред Вашег великог рада“, писао му је човек који се потписао као „В. Петр.“, „приморани смо да Вам и ми мало досадимо. Али верујемо да ћете нас разумети“.
„Као прво“, пише у овом писму „велика је сеоба Срба са Космета. Не
знам да ли сте упознати. А може се проверити“.
В. Петр. наводи и доказе:
„Прво, околина Вучитрна, село Краљица. То су били све Црногорци, од целог села само је остала једна кућа која још није иселила, а која мора сада да и она исели…“

КАО други пример, помињу се становници села Гојбуље који су колективно дошли у зграду Скупштине општине Вучитрн да се жале на комшије Шиптаре због којих не могу више да остану у свом селу, јер им Шиптари ”усред дана стоку терају из авлије”.
„Верујте да је велика жалост, а Ви сигурно нисте упознати“, каже В. Петр., који верује да Тито о свему овоме ”сигурно није упознат”, па га моли да ово што он тврди провери, али га упозорава да буде опрезан, јер ”органи то мало крију”.
Ако се на овај начин настави ”видећете брзо шта ће све бити”, каже В. Петр. и
додаје:
„Ово је горе него за време окупатора. Само што мора да трпимо све“.
Аутор овог писма поручује Титу да не сме да напише своју тачну адресу, али је сигуран да људи ”у селу знају ко може ово да пише”.
„Жао ми је што не смем до вас да дођем, јер после би свакако био прогоњен“ каже он, наглашавајући да је иста ситуација и у селу Свраћак:

„Људи масовно одлазе, јер видимо шта ће брзо са Србима бити на Космету само ако се овако продужи“.
Писац овог писма је на крају поручивао:
„Молимо вас да ово размотрите а можда ћу касније доћи и до Вас, па макар ме одмах убили“.
Тако је писао В. Петр., али његово писмо су Титови сарадници, пре него што су га проследили свом шефу, озбиљно цензурисали.
Уместо ”велика је сеоба Срба са Космета”, у верзији писма која је дата Титу писало је ”Срби се исељавају са Космета”. Према овој ублаженој варијанти писма В. Петр. није писао да она једина преостала црногорска породица из села Краљице ”мора сада да се и она исели”, већ се та породица ”припрема за исељавање”…
У горњем, левом углу оригинала овог писма у Титовом кабинету је исписана ознака ”Пов(ерљиво) 1550/66”, а у доњем, левом углу је напомена да копију овог писма треба послати Централном комитету СКЈ, новом потпредседнику СФРЈ Кочи Поповићу и генералном секретару председника Републике Богдану Црнобрњи. На својој, преправљеној верзији писма Тито је у горњем левом углу с висине својеручно исписао директиву Добривоју Радосављевићу, председнику Централног комитета СК Србије: ”Треба видјети шта се то тамо догађа.”

МЕСЕЦ и по дана касније, 19. новембра 1966, Титу се из Приштине обраћа Вели Дева, председник Покрајинског комитета СК Косова и Метохије. Не помиње никакво исељавање Срба и Црногораца са Космета, већ еуфорично говори о ”живој политичкој активности” коју организације и руководство СК на Космету воде ”на спровођењу одлука историјске брионске седнице ЦК СКЈ”, на којој је без убедљивих чињеничних доказа елиминисан Титов потенцијални наследник, водећи српски политичар Александар Ранковић.

– У овој активности – каже Дева – у целости су потврђене оцене и одлуке Четврте (брионске) седнице ЦК СКЈ и изражена је безрезервна подршка комуниста и других радних људи Косова и Метохије одлукама, Централном комитету и посебно Теби, друже Тито.
О одлукама Тита и његовог ЦК које ”безрезервно подржавају” не само комунисти, већ и ”радни људи Косова и Метохије” који немају никакве везе са Титовим СКЈ, Дева више не говори, али зато тврди да су он и његови сарадници у међувремену открили да је Ранковић направио праву пустош на Космету.

– Жеља нам је, друже Тито – моли Дева – да Те лично упознамо са стањем и задацима са којима се Савез комуниста бори у садашњој ситуацији. Зато Те молимо да примиш на разговор групу чланова Покрајинског комитета СК. Непосредми контакти с Тобом, као и увек, и овом приликом ће нам помоћи у даљој борби за остваривање одлука Осмог конгреса СКЈ.

ДО новог сусрета између Тита и политичких вођа са Космета дошло је 23. фебруара 1967. у Београду. У строго поверљивом записнику са разговора који је тад вођен пише да се није радило о сусрету ”с групом чланова Покрајинског комитета СК”, како је Дева тражио, већ да је Тито тог дана ”примио делегацију Косова и Метохије”. Поред Вели Деве присутни су били председник Покрајинског извршног већа Али Шукрија, секретар Извршног комитета ПК СК Илија Вакић, члан Председништва ЦК СКЈ Фадиљ Хоџа, председник Савеза сидниката Космета Кадри Реуфи и члан Председништва ПК СК Лука Влаховић.
Извињавајући се гостима што их због заузетости није примио раније, Тито је изјавио да је после смене Ранковића ”веома заинтересован како се све то у нашој земљи одвија”:
– Па, како је код вас? Причајте ми!
– Не знамо колико времена можемо да Ти узмемо – приметио је Дева.
– Када сте дошли код мене, немојте водити рачуна о времену! – каваљерски је одговорио Тито.

ДВА ГОВОРА

НА почетку разговора вођених 23. фебруара 1967. Дева је изјавио да није случајно Тита питао ”колико времена можемо да Ти узмемо”. Учинио је то због тога што је за овај сусрет био припремио ”два концепта, један краћи и један дужи”.
– Тако ми је – објаснио је – рекао Фадиљ Хоџа.

БАКАРИЋ О РАНКОВИЋУ

НЕКЕ основне мотиве за изненадно уклањање Александра Ранковића и слабљење утицаја Србије у врху Југославије, само три месеца после овог догађаја, открио је водећи хрватски политичар Владимир Бакарић. Потврђујући да се тада уопште није радило о жељи најужег југословенског руководства да отклони деформације Службе државне безбедности, које су се везивале за Ранковића, он је тада на питање какав је утицај СДБ имала у Хрватској, изјавио:
– Ја бих окренуо ствар мало другачије, то питање је како смо ми као Савез комуниста Хрватске утицали на развој догађаја на Четвртом пленуму, на оно што се догодило на Четвртом пленуму.

Тито даје крила сепаратистима

20. фебруар 2006

ОСАМ месеци после смене Титовог потенцијалног наследника, секретара ЦК СКЈ и потпредседника СФРЈ Александра Ранковића, вођа косметских комуниста Вели Дева је првом човеку Југославије причао само оно што му је одговарало и што је његов домаћин желео да чује.
У разговору, вођеном у Београду 23. фебруара 1967, рекао му је да је Четврти пленум ЦК СКЈ, на којем је изненада смењен Ранковић, ”имао врло широк одјек у нашој покрајини, како у Савезу комуниста тако и масама свих националности”. Да би појачао утисак додао је: ”У градовима, код свих слојева становника, и на селу.”
Истакао је да су се косметски Шиптари, независно од тога да ли су или нису чланови Титовог СКЈ, посебно обрадовали неочекиваном уклањању са политичке сцене најутицајнијег српског политичара, а самим тим и слабљењу Србије у југословенској федерацији. Њихово задовољство је толико велико да га, практично, подједнако деле Шиптари свих политичких убеђења.

– Створено је – говорио је Дева – једно опште поверење шиптарске народности према Савезу комуниста, нашем систему, Централном комитету и другу Титу.
У истом стилу је и наставио:
– Повећало се осећање сигурности шиптарске народности у наша кретања у перспективи, у наш даљи друштвени и економски развитак.

ПОСЛЕ ове увертире први комуниста Косова и Метохије нашао је за потребно да каже како и међу Шиптарима постоје реакционарне и екстремистичке снаге које ”не треба изгубити из вида”:
– У вези с тим хтео бих да кажем да смо протеклих седам-осам година имали редовно истицање заставе (суседне Албаније) на више места (на Космету) на дан албанске независности, 28. новембра – изјавио је он, при чему је мислио на независност Албаније.
Скренуо је пажњу како је то било ”дело реакције на Космету, али понекад и других”, али није објаснио на које је ”друге” мислио, већ је направио велики обрт:
– Међутим – нагласио је са задовољством – прошлог 28. новембра (1966) одмах изјутра тражио сам телефонске везе са свим местима (на Косову и Метохији), јер ме је јако интересовало хоће ли то и сада да се понови.
У истом тону Дева је саопштио и резултате ове анкете:
– Питам Приштину – нема ништа. Затим Пећ, Ђаковицу, Призрен такође нема ништа.

Уследила је и поента која је најављивала могућност да се албански комунисти ставе на чело националне хомогенизацију својих сународника на Косову и Метохији:

– Сужава се простор свим деловањима која би могла да ставарају негативне последице међу Шиптарима.

НА шта је све мислио, није објаснио, али догађаји који су убрзо уследили показали су да лидери шиптарских комуниста у покрајини све више преузимају иницијативу од шиптарских екстремиста на Косову и Метохији. Непуних годину дана после изражавања Девиног задовољства што се они више не оглашавају истицањем државне заставе Албаније на Космету, руководство ове покрајине са Велијем Девом на челу ће тражити да застава ове ортодоксне комунистичке земље званично буде проглашена заставом не само припадника шиптарске мањине у овом делу Србије, већ и целе ове покрајине.
Пошто је нешто више од два месеца пре овог сусрета с делегацијом Косова и Метохије Тито одустао од најављеног судског гоњења Ранковића, Дева је сматрао да је потребно да у наставку овог разговора каже:
– Посебно напомињем да је после аболиције Ранковића дошло до неког општег страха (међу косметским Шиптарима) и неизвесности шта ће сада бити. Неки су говорили да је, ето, друг Тито опростио Ранковићу.

– Нисам ја опростио Ранковћу – прекинуо га је Тито. – Ту су посреди многи разлози, и спољнополитички, и други.

Дева се није збунио:
– Код нас је та аболиција неке забринула – дозирао је он – причајући како је један од таквих и неки неидентификовани старац, који уопште није био члан СКЈ, али је ”на једној конференцији” после смене Ранковића клицао: „Живио Тито, Живио Централни комитет!”

КАД је видео да је ђаво однео шалу, Тито је отворио карте до краја:
– Ранковић се сада све мање помиње, и то је тежа ликвидација него да је затворен.
Потом је био директнији:
– Аболиција је дошла због тога што ја не знам шта би се све пред судом тражило!
Па још директнији, истичући оно што га је у случају његовог потенцијалног конкурента за власт вероватно највише интересовало:
– Он је политички мртав – нагласио је Тито, хвалећи ЦК СК Србије што је показао ”пуно разумевање” за његове захтеве за елиминисање Ранковића.

На то је члан косметске делегације Фадиљ Хоџа изјавио:
– Народ (шиптарски) је јако загрејан за ову данашњу линију и политику, тако да можемо рачунати да ћемо са успехом извршити своје задатке.
У овом сусрету Тито је после свега шиптарским функционерима са Космета дао једно специјално обећање:
– Ви ћете имати сва права, не само материјална, већ и политичка, грађанска и друга.
Додао је ”која вам припадају”, али с обзиром на контекст овог разговора и све што је овом приликом, што директно, што индиректно речено, порука је била јасна: Тито ће подржати што веће удаљавање ове српске покрајине од Републике Србије.
Није требало дуго чекати да би се то и голим оком видело.

ОПТУЖБЕ БЕЗ ДОКАЗА

ПРАВИ разлог за аболицију Ранковића и његово ослобађање од судске одговорности није се крио у Титовом милосрђу, већ у недостатку доказа за његову кривицу. То се најбоље види из ”измена и допуна”, које је почетком децембра 1966. Савезно извршно веће накнадно поднело на сопствени ”Извештај о противуставној делатности групе око Александра Ранковића и о злоупотребљавању Службе државне безбедности у политичке сврхе”.
– У тексту извештаја – пише у овом документу – што мање спомињати име Ранковића.
Скачући сам себи у уста, СИВ тражи да се каже како је Ранковић остваривао ”утицај на органе државне власти, што је у крајњој линији идентично и са политичком завером”.
Очигледне штете које је он својом антиуставном делатношћу, по налазу Брионског пленума ЦК СКЈ, несумњиво нанео земљи овим документом су напрасно преформлисане у „извесне штете“.

КАКО ЈЕ КОД ВАС?

ОВАЈ сусрет са делегацијом Косова и Метохије Тито је почео помало неочекиваним извињењем својим гостима:
– Драго ми је што сте дошли, али морам да се извиним што тако дуго нисам могао да вас примим. Ви сте тражили пријем већ одавно, но мислим да и сада можемо да разговарамо о свим питањима због којих сте хтели да дођете код мене.
Објаснио је да је био толико заузет да је морао да одложи „и посету Јапану“, а онда се косметским вођама обратио бираним речима:
– Ја сам веома заинтересован како се све то (после смене Ранковића) у нашој земљи одвија. Па, како је код вас? Причајте ми!

Хоће државу у држави

21. фебруар 2006

ГОДИНУ дана после Титовог обећања лидерима косметских Шиптара да ће им дати ”сва права”, у Приштини је припремљен документ о што већем осамостаљивању ове покрајине од Србије.
Цео пројекат је почивао на апсолутизацији начела о равноправности српског и шиптарског језика у овој покрајини и на вулгаризацији политичке пароле о равноправности југословенских народа и националних мањина, које су се овде народностима звале.

Идеја је била да се на основу буквално схваћене равноправности језика и ”народа и народности” цела ова српска покрајина – у којој живе не само Срби и Црногорци, већ и Турци, муслимани, Цигани и друге етничке заједнице – идентификује само са Шиптарима као најбројнијом ентичком заједницом. У крајњој линији да се ”равноправност народа и народности” суспендује у међуетничким односима на Космету, а да се управо на основу те комунистичке кованице у односима и везама покрајине са Србијом, за Шиптаре обезбеди она врста ”равноправности” коју ти исти Шиптари као народност нису дозвољавали српском и црногорском народу на Косову и Метохији, а камоли тамошњим националним мањинама.

НА тим премисама вође косметских Шиптара су априла 1968. од Београда званично тражиле:
– Да смернице Извршног већа Србије и упутства републичких органа управе више не буду обавезни за органе управе ове покрајине.
– Да покрајински органи управе врше све послове који су савезним прописима стављени у надлежност републичких органа, осим оних послова који су републичким законом задржани за искључиву надлежност републичких органа.
– Да се покрајини обезеди судска аутономија, да Космет добије самостални врховни суд, самостално јавно тужилаштво, привредни суд и јавно правобранилаштво.
Вели Дева, Фадиљ Хоџа и други шиптарски функционери отворено су захтевали:
– У области организовања правосуђа сматрамо да аутономна покрајина треба да има сва права која сада имају републике!

Апетити су били све већи и већи: захтевали су да се највиши правни акт покрајине више не зове статут, већ ”покрајински устав”, а да Покрајинска скупштина уместо одлука може да доноси законе.

ОСОКОЉЕНИ Титовом подршком ишли су и даље: да би покрајину што више удаљили од Србије одлучили су да појам Метохије, која је својим називом подсећала на српски карактер ових крајева, по сваку цену, избаце из назива ове покрајине.
– Појам Метохије – писао је шиптарски врх Космета – ни у ком случају не обухвата шире подручје од слива (речица) Пећке и Дечанске Бистрице. А сви релевантни домаћи и страни извори говоре да Метохија обухвата неколико десетина пута већу територију која се протеже од Мокре горе на северу до Шар-планине на југу и од Дечанских планина на истоку до Проклетија, Паштрика и Коритника на западу. И да запрема више од 4.300 квадратних километара.

Позивајући се чак и на Константина Јиречека и његову ”Историју Срба” тврде да је област Косова ”обједињавала у саобраћајном погледу веома широке територије у својој околини”, а тај исти Јиречек је писао да је у 14. веку главно место Косова ”Приштина само село”, а да су у Метохији ”врвели далматински, грчки и домаћи (српски) трговци”.

ФАВОРИЗУЈУЋИ Косово, а анатемишући појам Метохије, цитирали су и друге историјске изворе, а ти исти извори су говорили да је пре најезде Турака Метохија имала знатно већи значај од Косова и у саобраћајном и у трговачком погледу, јер су у Призрену Дубровчани, уз Грке, најпознатији трговци овог дела Европе, још у 14. веку имали своје трговачку колонију и конзула.

Противречности у овом документу је било на претек.

Позивали су се и на турски лист ”Призрен”, који је седамдесетих година 19. века у овом метохијском граду излазио на турском и српском језику, што значи да су и саме Османлије уважавале и српски карактер и значај овог краја.
– Косово је историјски најстарија административно-територијална целина – писали су они превиђајући да је Косовски вилајет у другој половини 19. века створила турска окупаторска власт, да је он само делимично обухватао територију овог краја, а да су Косово и Метохија први пут постали ”административно-територијална целина” Законом о установљењу и устројству Аутономне косовскометохијске области. Тај закон је донело Председништво Народне скупштине Србије, а ступио је на снагу 9. септембра 1945.
Понесени Титовим обећањем да ће им дати ”сва права”, комунистички лидери косметских Шиптара демонстрирали су и немалу острашћеност.

Наводили су да је ”територија која се данас назива Метохија позната под именом Дукађин” и да би ”било правилније, уколико жели да се задржи комбиновани назив, да се покрајина назива Аутономна Покрајина Косово и Дукађин”, а добро су знали да Метохија и Дукађин нису синоними за исто. Да је Дукађин област на северу Албаније, а да Метохију крсте Дукађином само они Шиптари који тиме показују територијалне претензије Албаније према овом делу Србије.
Дали су одушка и сопственом цинизму:
– Призренци, Подримљани, Горани, Ђаковчани и слични (грађани Метохије) могу у регионалном смислу да се осећају и сматрају Косовцима, исто као што Аранђеловчани или Тополци могу да се сматрају и осећају Шумадинцима, али не и Крагујевчанима.
На крају документа следио је и закључак:
– На основу свега изложеног, у погледу назива Аутономне Покрајине Косово и Метохија, предлаже се следеће: Да назив Аутономне Покрајине буде Косово, што је адекватнији назив за територију ове покрајине.
У јесен 1968. делегација ове покрајине са овим идејама долази у Београд на свој трећи састанак са маршалом Титом.

ПРАВИ РАЗЛОГ

ПРЕМА сведочењу Кадрија Реуфија, који је 1968. био потпредседник Скупштине Косова и Метохије, име Метохије је из назива ове покрајине избачено ”поред осталог, и због тога што Албанија тако (само као Косово) назива нашу покрајину”.
– Тамо, у Албанији – објашњавао је он – Метохија се не помиње, они тај део називају Дукађин.

БЕЖИМО ОД СВЕТА

ИДЕЈУ о тоталној равноправности Шиптара односно Албанаца са Косова и Метохије не само са косметским Србима, већ и са већинским народом Србије, први је 25. септембра 1968. лансирао председник Покрајинске скупштине Фадиљ Хоџа. Он ће тог дана на заједничкој седници Покрајинског и Организационо-политичког већа Покрајинске скупштине захтевати ”равноправност Албанаца са свим НАРОДИМА” у Србији и Југославији.
Подржавајући преседане које је Титов режим правио са националним мањинама, он ће тада, алудирајући на непринципијелна решења којих нема ни у једној цивилизованој земљи света, изјавити:
– Треба да бежимо што даље од страних модела.

ИГРА РЕЧИ

ТРАЖЕЋИ да ова покрајина добије свој врховни суд, шиптарске вође Космета су се позивале на „осећај народа“ који живи у аутономној покрајини“, а када су помислили да је то довољна аргументација за оно што траже, евентуално будуће стање су претворили у садашње и у истом овом документу писали:
– Постојање Врховног суда Косова и Метохије условљава одговарајуће организације и других правосудних органа на нивоу Покрајине – јавно тужилаштво, привредни суд, јавно правобранилаштво итд.

Србија између две ватре

22. фебруар 2006

ЈОШ пре него што су водећи функционери косметских Шиптара октобра 1968. дошли у Београд на своје треће званичне разговоре са Титом у последње две године, његово обећање, дато фебруара 1967, да ће им дати „сва права“, већ је, бар у принципу, било испуњено. Посебно оно најважније, да ће Косово и Метохија истовремено имати своје директно изабране представнике и у властима Србије и у органима југословенске федерације.
Очигледном подршком коју је Тито дао осамостаљивању Космета од Србије, то ће већ у старту постати клацкалица за најразноврсније, често и веома непринципијелне притиске на ову републику. И са Космета и из врха Југославије, што ће Србију, чији је утицај после смене Ранковића и иначе ослабљен, чинити још рањивијом и у суштини неравноправном у односу на све друге југословенске републике које у свом саставу нису имале ниједну покрајину.

ИЗМЕЂУ другог и трећег сусрета са њиховим вођама, Тито ће први пут да посети Косово и Метохију, што ће руководство ове покрајине охрабрити да радикализују своје захтеве. И да за њих, што изричито, што прећутно, снагом Титовог ауторитета, унапред добију подршку и наклоност центара моћи у земљи, а да Србија у таквој ситуацији буде доведена пред свршен чин.
Зато је списак жеља вођа ове националне мањине из дана у дан бивао све већи. Од тога да добију пуну судску аутономију, да сами формирају свој врховни суд и самостално доносе своје законе, до тога да заставу суседне Албаније истичу не само као симбол своје етничке заједнице, већ и целог Космета. Сви ти захтеви били су априорно прихваћени, чак и онај да се из назива ове покрајине избаци појам Метохије, који је сведочио о српском пореклу у карактеру ове покрајине.
– Нама је остављено да сами о томе одлучимо – саопштено је у извештају Комисије за промену Статута Косова и Метохије, поднетом Покрајинској скупштини 16. септембра 1968.

У том часу, кад су видели да им се испуњава, практично, све што траже, шиптарски лидери решавају да промене и своје име и да и на тај начин се што више одвоје од Србије, а приближе Албанији. И то, како кажу, због језичких разлога:
– Постигнуто је потпуно јединство мишљења – каже се у овом документу – да је језички адекватније употребљавати ”Албанац”, а не ”Шиптар”.

У ТАКВОЈ атмосфери лидер шиптарских комуниста Вели Дева 1. октобра 1968. писмено моли Тита да ”испита могућност да што пре прими у посету једну делегацију Покрајинског комитета СК”.
Тито молбу прихвата, и тако 24. октобра те године долази до трећег његовог официјелног састанка са комунистичким првацима ове покрајине.

Вели Дева свом домаћину реферише да је ”у шиптарским масама у порасту углед СКЈ и друга Тита”, да из њихових редова све више ”расту прогресивне снаге, радничка класа и напредна интелигенција”, да је ”основно расположење у шиптарским масама добро и здраво”.
Као узгредно примећује да ”одређене снаге” међу припадницима ове националне мањине траже да Космет добије статус републике и да се, самим тим, одвоји од Србије, али не помиње да се међу тим ”одређеним снагама” налазе и неки од најистакнутијих званичника ове српске покрајине.
Додаје да је тим поводом било чак и јавних демонстрација на Косову и Метохији, али ублажавајући ове инциденте одмах истиче како су пароле ”Хоћемо Републику” биле пропраћене ”социјалистичким паролама: „Братство и јединство“, „Живио СК“, „Живио Тито“.

ИЗУЗЕВ једне краће упадице, у којој се сложио са Девиним ставом да ће против ових појава ”бити потребне и одређене административне мере”, Тито ове отворене захтеве за нарушавање територијалног интегритета Србије и Југославије уопште није коментарисао. Чак је шиптарске лидере ове покрајине потпуно амнестирао од одговорности за избијање ових сепаратистичких нереда, тврдећи да је све ово дело ”непријатеља Југославије који споља роваре против наших интереса”.
Враћајући се у средишњем делу овог разговора на одвајање Косова и Метохије од Србије и претварање ове покрајине у републику, Тито ће овај захтев одбити, али, по свему судећи, не из неких начелних већ сасвим прагматичних разлога:
– Са стварањем републике Космета створио би се преседан и за Војводину, а можда би се још неко нашао ко би такође тражио статус републике.

– Решење је – нагласио је он – у садржајном обогаћивању улоге, места, права и статуса Аутономне Покрајине Космета. Реч је о таквом садржајном обогаћивању Аутономне Покрајине које ће обезбедити пуну равноправност.
Тито је од Србије тражио не само разумевање за ово ”обогаћивање”, већ и издвајање ”још више” материјалне помоћи за покрајину која је тежила да се одвоји од ње. Улогу свог председника Централног комитета СК Србије, који је присуствовао овом састанку, Тито је свео на најниже гране – после обећања која је дао својим гостима питао га је ”да ли жели нешто да каже”.

СТАМБОЛИЋ је желео, па је Тита и делегацију Косова и Метохије упозорио да покрајински јавни тужилац Резак Шаља и председник Врховног суда ове покрајине иако ”испољавају националистичке тенденције остају на својим дужностима”.
Фадиљ Хоџа је ове проскрибоване личности узео у заштиту, а Тито се у све то уопште није мешао, као да га се то и не тиче.
Стамболић је приметио да се и сам Хоџа у два своја чланка у ”Политици” залагао за давање југословенским националним мањинама права на самоопредељење, ”што је дало основ за покретање идеје о стварању Републике Косова и Метохије”, али Тито ни ово није коментарисао.
Реаговао је само кад је Стамболић изјавио да се на Космету поставља питање да и Југославија, односно сам Тито, сноси део одговорности за лоше односе са Албанијом.
– На страни Југославије – рекао је – нема никакве кривице за слабе односе са Албанијом.
Обавезе Косова и Метохије према Србији и Југославији није помињао, а што се тиче обавеза Београда према Приштини, поновио је да се ”морају наћи средства за убрзање привредног развоја на Космету”.

ЋУТАЊЕ

КОЛИКО је Србија те 1968. била у инферирном положају понајбоље се види по томе што се поводом избацивања Метохије из назива њене јужне покрајине није огласио ниједан припадник њене политичке елите, чак ни њени интелектуалци.
Упорно су ћутали, као да су сви знали да иза свега овога стоји Тито лично.

МИТРАЉЕЗИ И – ТОПОВИ

ЗА националну хомогенизацију својих сународника и ширење мржње према Србима и Србији, шиптарски екстремисти, а све више и званичници, највише су користили кампању коју је југословенска полиција 1955/1956. водила у овом делу Србије за скупљање нелегалног оружја, које су у највећем броју случајева крили косметски Шиптари.
Злоупотребљавајући чињеницу да је ову легитимну акцију одобрио Србин Александар Ранковић, а превиђајући околност да се она одвијала уз изричито Титово одобрење, многи шиптарски предводници су овај потез југословенске власти после смене Ранковића годинама представљали као класичан пример српског терора на Космету.
Ранковић није могао да се брани од ових неистина, Тито је о свему овоме упорно ћутао, а анетема над бившим потпредседником СФРЈ је била таква да се нико није усуђивао да саопшти праву истину о свему овоме. Она је предочена у Ранковићевим ”Дневничким забелешкама”, објављеним тек десетак година после његове и Титове смрти. Тек тада је јавност сазнала да је на Косову и Метохији 1955/1956 пронађено ”у добро очуваном и исправном стању око 26.000 комада разних врста оружја”, од пиштоља и бомби до митраљеза и топова, а да је Тито својевремено ”оштро замерио што се ово оружје није још раније одузело”.

ПРЕСЕДАН

УЗ обавештење да Вели Дева „сматра за потребно и корисно да друга Тита информише о неким актуелним питањима из политичког и друштвеног живота у АП Косово и Метохији“ доживотном председнику СФРЈ су његови сарадници скренули пажњу и на један преседан:
„Напомињемо исто тако“, пише у белешци Групе за друштвено-политичка питања Кабинета председника Републике, „да је овај захтев дошао директно из Покрајинског комитета СК и да ми о њему нисмо консултовали Централни комитет СК Србије“.
Тито је прешао преко овог упозорења и испод овог упозорења својеручно написао: „Примити ћу ту делегацију кад се (с Бриона) вратим у Београд. Т. „

Прозивка Љубише Живковића

23. фебруар 2006

Само тридесетак дана после Титове изјаве шиптарским вођама Косова и Метохије да ову покрајину не може издвојити из Србије и дати јој статус републике, већ да је ”решење у садржајном обогаћивању” њене улоге, широм Космета избиле су масовне сепаратистичке демонстрације њихових сународника.
Шеф југословенске државе и њене владајуће партије са лица места је добијао извештаје агената своје војне и цивилне тајне полиције, али и од обичних грађана, узнемирених безобзирношћу шиптарских екстремиста, који су рушили све пред собом.
Најодважнији извештај написао му је, одмах по избијању демонстрација, Љубиша Живковић из Приштине, који је у десном горњем углу свог потресног писма уписао не само датум, већ и сат свог обраћања Титу – „27. новембар 1968. у 19 часова“.

ОСЛОВЉАВАЈУЋИ га са ”Друже Тито”, Живковић у свом писму, писаном руком, ћирилицом, каже:
„Верујем да си обавештен, али ја као грађанин ове земље не могу да вам не пишем. Ми грађани Приштине данас, 27. ЏИ од 14 часова доживљавамо катастрофу, уместо радост за дочек празника (Дан Републике Југославије), а ми гледамо непријатеље како манифестују са паролама живела Албанија, Енвер Хоџи (њеном вођи), а ми скрштених руку посматрамо како разбијају излоге, преврћу кола путничка, ударају невине људе на улици.“
„Молим вас“, пише овај човек“, како ви имате образа као државник да хладнокрвно слушате обавештења од Вели Деве, (Рамадана) Вранића, Џавида (Ниманија) и свих осталих партијских руководилаца који су лично криви за све. Жалосно је да после 20 година социјалистичког друштва, проливене крви за слободу, за стварање нове Југославије, дозвољавамо да се тражи отцепљење, комадање наше земље, и то да тражи народ који је од кад се памти увек наносио многа зла српском народу. Уосталом, пустимо историју, али садашње стање на територији Космета је неподношљиво. Шта ви мислите, може ли једног дана доћи до крвопролића, кад ми и наша деца изгубе главу не треба нам онда никаква власт која би доводила ред, јер кад би погинули на фронту не би нам било жао, знамо да смо се борили са непријатељем, а ово гледамо од куће, а они све разбијају оно што смо за 20 година стекли.

„ЗАМИСЛИТЕ, молим вас“, наставља Живковић, „да руља прави лом на улицама, а Вранић, Дева и сви остали руководиоци партиски и руководиоци власти одржавају састанак и не дозвољавају да се ништа противу њих предузме, већ да се преговара са њима.“
„Молим вас“, пита Живковић, „зар не може да се сумња на њих лично, зар се према непријатељу тако поступа?! Гледам телевизор, а спикер у дневнику износи о припреми за Дан Републике (Југославије), а ми затварамо се по кућама, а када изађемо у град имамо шта да видимо, крш, ломљења, паљења, на шта вам ово личи, ми који доживљавамо ове догађаје (сматрамо) на хаос, на издају, и за овакво стање највећу кривицу сваљујемо на вас, друже Тито. Изгледа да ви можда нисте обавештени правилно, али ви не верујете ниједном руководиоцу Србину, а Шиптару верујете.“
Уследило је и питање:
„Мислите ли ви и на превару од стране неких руководиоца Шиптара који вам се удварају, улизују са једном добро смишљеном рачуницом и једним дугорочним планом за рачун само шиптарског живља.“
„Уосталом“, истиче Живковић, „овај случај и ове догађаје велики је минус за наше друштво које испољава трулост и разједињеност. Мислите ли ви да ће неко од српског живља да испали метак против агресора, било ко да је, Руси или Американци, нама је ово дошло до врха и само се очекује да кипи услед узаврелости.“

ОВАЈ храбри човек, који је вероватно био војно лице, имао је толико куражи да Титу отворено каже:
„Мислите ли ви да ће официри да се боре против онако како се од њих очекује? Јер замислите да потпоручник, командир вода има плату од 110 нових динара, а учитељ треба у 1969. години према предлогу да има 110 нових динара, а професор 130 нових динара, па вас питам јел то стимуланс за рад. Ми односно друштво вата на свест, може ли једног дана да превагне преко свест, па да испадне обрнуто за ово овакво друштво, онак ко има велике плате тај нека брани, а ми немамо зашто?“

Последња реченица Љубише Живковића испод које је ставио потпис била је још провокативнија:
„Ја као грађанин предлажем вам да се спустите мало доле и ствари боље сагледате, па да стање средите, иначе овакво какво је сада родиће се нешто горе јер народ овог краја није дорастао за овакву демократију.“
Други житељ Косова и Метохије, који се првих дана децембра 1968. обратио Титу, није имао куражи да потпише своје драматично интонирано писмо:
„Нисам мого а да ти се још одмах по доласку из Приштине не пожалим, јер је ово теже од окупације, а вјерујте да су то све криви они који су на положајима, а који су 1941. године окупатора са пљескањем дочекали и тражили фашистичку Албанију.“
„То је, друже Тито, истина“, пише у овом писму, „они су данас у влади а они данас подржавају потпуно оне полуинтелектуалце да тебе називају и нашу домовину свим погрдама, а верујте да ови другови овде не могу ништа јер имају подршку од виших.“
„Ја и моја породица“, жали се овај човек, „живимо у страху и сви поштени и борци ове револуције осећају се небезбедни, па те молим јер у тебе једино имамо пуно поверење и спас наших живота и будућности.“

НАРЕДНА реченица још боље осликава драму овог човека:
„Мој син је дао свој живот за данашњу слободу, ето то је мој удио, најдражи, а ја данас страхујем за остале чланове. Теби једино вјерујем да нас спасиш и много те молим да предузмеш и нама за још ово живота учиниш да без страха проживимо“, пише на крају овог писма.
Аутор трећег писма, које је доживотни председник СФРЈ тих дана добио са Косова и Метохије, представио се Титу као ”један обичан грађанин, искрени поборник свих ваших идеја за које се борите” каже:
„Као обичан грађанин наше социјалистичке земље“, пише он, „веома сам забринут једном чињеницом која ме је пренеразила и дала на размишљање. У немилим догађајима који су се одиграли у Приштини, центру и срцу Покрајине, у првим редовима међу демонстрантима била су деца највиших руководиоца Покрајине албанске народности, па се поставља питање како је могуће тако нешто да се збије.“
„Или су деца“, закључује овај човек, „ван домашаја својих родитеља, заведена, што не би смело да се деси, или се игра на две карте: ти се тата бори и брани ове позиције, а ја ћу се придружити овој другој групи и линији, ако се супротно деси од онога за шта се боримо, ти ћеш мене поштедети ако буде вруће и обратно: ако тебе треба штитити ту сам ја.“
Писац овог писма описује и један тежак инцидент сина водећег шиптарског комунисте Фадиља Хоџе, који је у хотелу ”Божур” у Приштини тражио од конобара да га послуже са једном српском главом! Питајући се ”чему нас то води”, писац овог писма на крају каже:
„Осећам неки бол у души па сам желео да на овај начин и Вас упознам а ради олакшања.“

ТИТО АМНЕСТИРА СЕПАРАТИСТЕ!

ВЕЛИКЕ сепаратистичке демонстрације на Косову и Метохији, прве од његовог доласка на власт, Тита су затекле у Јајцу, где је дошао на прославу 25-годишњице Другог заседања АВНОЈ-а.
Његова реакција на оно што се дешавало на улицама многих косметских градова, на којима су сепаратисти ломили све на шта су наишли, била је веома млака:
– Ријеч је о једној групи, која је нахушкала један мањи дио омладине и студената, који су разбијали излоге, као што то чине на Западу, или у готово свим земљама – рекао је Тито 30. новембра 1968. на конференцији за новинаре у Јајцу.
– Мало ко – истакао је он – нема таквих ствари. Шта сада ту треба драматизирати?!

Застава само почетак

24. фебруар 2006

НИЈЕ честито прошло ни двадесетак дана од Титове млаке реакције на масовне антисрпске и антијугословенске демонстрације на Косову и Метохији (”тога има у готово свим земљама”), а лидери косметских Шиптара, који су почели Албанцима да се називају, проширили су свој сепаратистички вирус и на Македонију и југ централне Србије.
Њихови сународници су се најпре огласили у Тетову, 22. децембра 1968, а непосредан повод за нереде на улицама овог града било је истицање заставе државе Албаније на радњи неког тетовског Албанца, коју је, наводно, скинуо један Македонац.
У демонстрацијама су, како се каже у информацији Секретаријата Централног комитета СК Македоније упућеној Титу, учествовали ”углавном просветни радници, лекари, ученици и неки други интелектуалци – Албанци”. После интервенције политичких функционера, демонстранти су се разишли, али сутрадан је дошло до нових, још масовнијих демонстрација у којима је ”учествовало неколико стотина припадника албанске народности”.
„Они су се“, каже се у овом документу, „кретали улицама града, упали су у неке јавне институције и нанели материјалну штету. Упали су у Општински комитет СК Тетова, у банку, гимназију и у једну осмогодишњу школу.

У ИНФОРМАЦИЈИ се даје и конкретнији опис онога што се десило:
„Цени се да је у овим демонстрацијама било око 300 букача који су се нарочито упадљиво истицали на градском тргу у маси пасивних посматрача. Запажено је да је више њих који су раније били осуђивани на више година робије због непријатељске делатности, као и известан број интелектуалаца – просветних радника и лекара – затим известан број емисара из других крајева и више досељеника са Косова, који су овде насељени последње две-три године.“
Уследила је и кључна реченица која показује како су вође албанских сепаратиста реаговале на одлуку југословенских власти да југословенским Албанцима дозволе да заставу суседне Албаније употребљавају као најважнији симбол своје идентификације:

„Треба истаћи као карактеристичне коментаре демонстраната“, истиче се у овом документу, да је “добијање заставе само почетак”, да “битку тек треба извојевати” и да “кад постоје две Немачке и две Кореје, могу постојати и две Албаније”.
Титу је саопштен и податак да су се демонстранти ”разишли тек после енергичније интервенције органа милиције, нешто око 18 часова”.

Месец дана касније, јануара 1969, руководствима Титове партије у Србији су се на дивљање албанских сепаратиста жалили и становници села Буштрање у прешевској општини. Њихово писмо, које су потписала 42 житеља овог села, било је драматично интонирано.
„Драга браћо, помозите нам“, апелују они већ на почетку свог обраћања руководствима СК централне Србије.
„Село Буштрања је“, представљају они своје место, „дало неколико првобораца и бораца Народноослободилачког рата, да их не наводимо по имену – сви су Срби. Наше село је двонационално – у њему живе Срби и Албанци. У току рата дали смо велике жртве. Остало је много жена без мужева и мајки без деце, деца без једног или оба родитеља, брат без брата и сестра без брата.

УЗ ПОДСЕЋАЊЕ да су у рату клицали Титу и партији, а да су највише страдали од Немаца, Бугара, ”али, руку на срце, и од Албанаца”, мештани овог села кажу:
„Било како било, све је то прошло и веровали смо да је исковано братство и јединство и да је оно трајно решено. После 25 година видимо колико је “сковано”. Данас се осећамо као да смо потчињени – и јесте тако – као да су једнака права само сан, као да живимо у времену од пре сто година, као да је поново (као за време Турака) повучена граница преко Ристовца.“

„Стање се“, додају они, „посебно погоршало после сепаратистичких демонстрација на Космету, новембра 1968. Ситуација је таква да својина није више сигурна. Дешава се неретко да у својој сопственој њиви Србин буде претучен само зато што опомене Албанца речима: “Зар ово није срамота што чиниш, зашто ми правиш штету?” На ове речи Албанац је у стању да одмах кидише на власника њиве ножем или тојагом – испребија човека, и ником ништа. Таквих је случајева код нас у селу било за кратко време шест, а било би их и више да се Срби нису склањали“.

МЕШТАНИ овог села не знају шта им је чинити:
„Једноставно нас мрзе“, пишу они и скрећу пажњу и на чудно понашање начелника војног одсека прешевске општине Саћипија Ајрулу:
„На једној седници Скупштине општине Ајрула је одредио радна места која ће заузимати Албанци а која Срби. Изнео је и да број милиционера треба да буде 9:2 у корист Албанаца, да Србе директоре треба сменити, а на њихова места поставити одмах Албанце. На примедбу одборника да тај предлог није добар, Ајрула заповеднички каже: “Коме се не свиђа, ено му Шумадија!”“
„Осећамо се као да живимо у правој Албанији“, жале се мештани Буштрање, и као пример наводе како је уочи дочека Нове 1969. председник општине Прешево два пута долазио у једно суседно село да би интервенисао да се у центру села залепрша застава Албаније, а када је неко скинуо југословенску заставу из села Буштрање, комшије Албанци су им одговорили: ”Дали сте вику низашта, застава је срушена од ветра!”
„Ми добро знамо“, поручују на крају житељи овог села, „да се за ту југословенску заставу они нису борили. Они се сада боре за своју, и праве Албанију у Србији. Тада нису имали времена, јер су били против нас заједно са Немцима“!

СВЕ СЕ ЗНАЛО

О ОРГАНИЗОВАЊУ масовних сепаратистичких демонстрација на Косову и Метохији новембра 1968. Служба државне безбедности Србије је знала месец дана раније. Прве информације о томе је прикупио Мехмет Шоши, шеф СДБ на Космету, и истог часа проследио их начелнику СДБ Србије Рајку Ђаковићу.
Ђаковић је, како је сам сведочио, одмах отишао у Приштину и у присуству Шошија о свему овоме обавестио председника Покрајинског комитета СК Велија Деву.
– Шта је, Рајко – питао је Дева – јеси ли и ти насео Шошиним информацијама, као да ради стара (Ранковићева) УДБ-а!

ПРОТЕРИВАЊЕ УЧИТЕЉА

МЕШТАНИ Буштрање упознали су Тита и о томе како су Албанци из овог села протерали локалног учитеља српске деце.
Уз школу коју су својевремено у селу заједно подигли Срби и Албанци направљени су и станови за учитеље. Улаз једног стана је погрешно постављен, па је учитеља и његову породицу могао да узнемирава свако ко је хтео.
„Омладинци албанске народности су то“, пишу мештани Буштрање „и чинили, а кад је учитељ опоменуо родитеље Албанце, они су постали још насртљивији. Удружили су се против учитеља и почели да лансирају разне клевете о њему“.
Да би се избегао конфликт, мештани Буштрање су решили да прошире учитељев стан како би избили врата на другу страну с које нико не би могао да га узнемирава.
„Кад смо то учинили“, „настављају мештани Буштрање „тек онда су за учитеља и све нас настале велике муке. Чим је стан проширен, Албанци су се договорили да га преко ноћи поруше, а на једном збору тражили су да учитељ напусти село“.
Под фирмом смиривања духова у томе их је подржао и председник СО Прешево и тако је учитељ овог села, ни крив ни дужан, морао да се одсели из Буштрање.

Нацисти коло воде

25. фебруар 2006

ПОСЛЕ драматичних апела који су му поводом дивљања албанских сепаратиста стигли од многих обичних људи, Титу су на ове појаве 1969. скренули пажњу и ратни шеф његове комунистичке организације на Косову и Метохији Павле Јовићевић, и централа Службе државне безбедности Југославије.
Јовићевић је нашао за потребно да Тита посебно упозори на оживљавање активности балиста, припадника пронацистичког квислиншког покрета који је током Другог светског рата деловао и у Албанији и на Косову и Метохији.

„Добар део комуниста на Космету“, тврди он, „није са свом озбиљношћу схватио опасност од балиста, јер против њих не води непомирљиву борбу. Заборавља се да је управо због балиста и њиховог утицаја, својевремено (почетком 1945) била заведена војна управа на Косову и Метохији.“
„Не без горчине“, наставља Јовићевић, „истичем да су разни балисти, иредентисти и слични које су наши судови осудили на дугогодишње казне затвора дигли главе и сада врло активно учествују у политичком животу Покрајине, а да се противу њих не води одлучна борба. Далеко би ме одвело када бих вам овде износио конкретне примере, јер су они многобројни, неке ћу ипак, само примера ради, навести.“

ВЕЋ први пример био је веома упечатљив:
„Некада је“, пише у овом писму, „на Косову и Метохији постојала илегална организација “Национални покрет за прикључење Косова и Метохије Албанији” и била разбијена, а само најистакнутији руководиоци осуђени на робију. Пошто су изишли из затвора они су се поново организовали и сада роваре против наше земље.“
„И не само то“, истиче ратни секретар Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. „Они се сада и физички свете људима који су учествовали у откривању и онемогућавању њиховог рада и борби против бандитизма, а да за то практично не одговарају.“
Као илустрацију, Јовићевић наводи једно убиство и рањавање у Пећи и напад на милицонера у Дечанима, али и чињеницу да се окорели екстремиста Шефћет Дечани, који је својеремено осуђен на девет година робије ”данас креће у друштву наших активиста у Пећи и активно на њих делује”.

„Илегални саобраћај преко југословенско-албанске границе готово нико не контролише“, каже Јовићевић, обавештавајући Тита да је руководство Космета новембра 1968. ”петнаестак дана раније знало да се припремају демонстрације а да ништа није предузето против оних који их организују”.
Јовићевић предочава Титу и тактику албанских сепаратиста на Косову и Метохији:
„Све што се може легално извојевати, треба извојевати, а остало ће се постићи оружаном борбом.“
Доводећи у везу сепаратистичке демонстрације у овој покрајини са изјавама неких од највиших косметских функционера о наводном праву националних мањина Југославије на самоопредељење и претварање Косова и Метохије у посебну републику, Јовићевић резигнирано каже:
„Носиоци таквих, најблаже речено, нездравих дискусија су само формално осуђени и на томе се стало. Још је на својој дужности покрајински јавни тужилац, један од носилаца таквих дискусија, и тај човек сада треба да покреће кривични поступак противу непријатељских елемената који су организовали демонстрације у Приштини и низу других места под паролама које су блиске његовом, тужиочевом мишљењу. Поред њега, у правосудним органима се налази низ људи сличних схватања.“

Слика Космета коју Јовићевић представља Титу није нимало ружичаста:

„Велико је неспокојство у овој покрајини. Непријатељски елементи врше притисак на Србе и Црногорце да се исељавају са Косова и Метохије. Припадници свих националности на Космету се наоружавају“, истиче Јовићевић, изражавајући спремност да Титу о свему овоме, ако га интересује, ”изнесе и врло конкретне податке”.

Нема доказа да је Тито прихвато ову понуду, па се албански сепаратизам у овој покрајини и даље несметано ширио, о чему сведочи и строго поверљива информација коју је му је 24. новембра 1969. упутио врх СДБ Југославије:
„У току јучерашњег дана, рано ујутро, у месту Исток растуран је летак изразито непријатељске садржине са насловом: “Позив Косова” и потписом: “Прваци револуције”. До сада су пронађена три летка (на згради Општинског комитета СК, основне школе и оближњег хотела). Није искључено да је летак написан у већем броју примерака, па се претпоставља да се може појавити и у неким другим местима.“

Текст летка, писаног поводом 27. новембра, државног празника суседне Албаније, којом је владао изразито стаљинистички режим, био је овако срочен:
„Позив Косова – еј, синови, будите се, устаните, преплавите улице, чујте јецаје моје. Солидаришите са прославом 27. новембра, даном када се потреса свет ревизионизма. Устајте јер и даље нас убија неверна сенка издајника. Преплавите улице и покажите да сте Албанци.
„Не ћутимо, јер нам је свугде забијен нож у погурена леђа од тешког ропства. Не трпите ропство, црног непријатеља да истребимо, истерајмо га из наших огњишта, јер нам слободу осакати, немамо зашто да умремо, јер не бојмо се смрти, умримо како умиру хероји. Земљу ћемо украсити крвљу до коначне слободе. Одјек наших високих идеала ће се одазвати историји. Напустите наставу, рад, дижите глас за 27. новембар, за истребљење непријатеља.

„Све снаге за национално ослобођење и територијално уједињење. Живео 27. новембар, ватрени дан за национално ослобођење и територијално уједињење. Живео Мурат Мемети, херој бескомпромисне борбе. С дубоким братским поздравом, Прваци револуције.“
„Један од аутора летка, студент Филозофског факултета у Приштини Мемет Џомбољај, ухапшен је“, каже се у овој информацији и додаје:
„Са њим је сарађивао и Међид Мехмети, студент из Приштине, који је после хапшења Џомбољаја побегао у Прешево. Отац Међида је за време рата био припадник СС трупа.“

ТАЈНА ВЕЗА

ДОК су косметски политичари све више удаљавали Косово и Метохију од Србије, шеф српске полиције Славко Зечевић је, судећи по једном тек откривеном документу, одржавао и специјалне везе са Титом и код њега слабио позиције тадашњег руководства Србије! То показује писмо које је Титу 23. августа 1970. упутио генерал-потпуковник Иван Мишковић, начелник Управе безбедности ЈНА.

„Како се, изгледа, другови из руководства СР Србије припремају да, по Вашем доласку у Београд, а прије Вашег пута у Лусаку, траже пријем код Вас, а на бази наводно ранијих договора са Вама, било би веома корисно да друга Зечевића примите прије тога. Но, и неовисно од тога. Зато предлажем да ја дођем са њим из Београда у Валбадоне ради организације доласка на Вангу, а у духу одлуке коју сте донели, а и потребе да Вам и сам неке ствари реферишем. Ми би, кад Вам време одговара, могли доћи авионом кад год Ви то одлучите“, каже се у овом писму.

ОДБАЧЕН ПРЕДЛОГ

ЈОВИЋЕВИЋ је Титу скренуо пажњу и на расуло у Савезу комуниста на Косову и Метохији.
„Чињеница је“, пише он, „да су комунисти разједињени и то на оно што је најгоре – на националној основи.“
Питајући се „шта онда рећи за стање у масама“, Јовићевић Титу предлаже:
„Моје је мишљење да у овом моменту прогресивне снаге на Косову из разних разлога нису у стању да саме издађу на крај са непријатељском активношћу. Нужно је организовано пружање политичке помоћи Покрајини из републичког и савезног центра.
„До сада“, примећује Јовићевић, „таква помоћ није била довољна ни ефикасна, а у неким конкретним случајевима имала је супротно дејство.“
Према ономе што је уследило, Тито није прихватио ни овај предлог Павла Јовићевића.

Тито – шиптарска мајка

26. фебруар 2006

ЧЕТИРИ месеца после информације Службе државне безбедности да се међу вођама шиптарских екстремиста на Космету налази и син припадника СС трупа и да политичко руководство ове покрајине ”из разноразних разлога” није у стању да изађе на крај са тамошњим сепаратистима, Тито је 27. априла 1970. поново примио делегацију Косова и Метохије. Био је то њихов четврти сусрет од лета 1966, али први после масовних сепаратистичких демонтрација организованих широм Космета крајем новембра 1968.
Овај разговор је почео као да се у овој покрајини ништа лоше није десило. Вели Дева је захвалио Титу на пажњи са којом прати ”нашу ситуацију”, али и за размевање и подршку коју даје ”комунистима и радним људима Косова”, молећи га да нађе времена ”да још једанпут посети нашу покрајину”.
– Зашто само још једанпут – пита Тито.
– Ове године – добацује Дева.
У сличном, лежерном тону – као да шиптарске вође са Космета нису све отвореније угрожавале територијални интегритет Југославије – протекао је практично цео овај разговор.
– Ми мислимо – рекао је самоуверено Дева – да је у Покрајини онако како ми осећамо. Да је преброђена ситуација која је била створена новембра 1968. и да Савез комуниста и остале наше снаге држе ствари у својим рукама.

И СЛИКА коју је Титу о Косову и Метохији понудио Фадиљ Хоџа била је далеко од стварности:
– Тамо се (на Космету) ствара братство и јединство конкретно и непосредно. И то захваљујући оној вашој визији, друже Тито, коју је ЦК Савеза комуниста Југославије од првих дана, чак од 1937, па на овамо, а посебно од рата па после рата, уносио у нас комунисте, а онда преко нас у све слојеве и у све масе, за једно доследно марксистичко гледање на национално питање и за једно доследно спровођење тога у живот, те националне политике.
– Још једну ствар да вам кажем – наставио је овај лукави политичар. – Откад сте ви били на Косову прошло је време и време, људи су причали по селима, по радионицама, свугде. То је била велика подршка за нас тамо, за кадрове на Косову, за споровођење политике СКЈ. То је народ који је дуго и гажен и злоупотребљаван. Нису имали мајку своју и они у вама, у Савезу комуниста, гледају своју мајку, своју идеологију, своје схватање и то је велика ствар била, друже Тито.
– У реду, ја обећавам да ћу доћи ове године. Сад видећемо када. Неће имати другови из Србије ништа против тога – рече Тито иронично.
– Напротив – одговори му председник Централног комитета СК Србије Марко Никезић.
Већ после годину дана, чим је изабран нови председник Покрајинског комитета СК Махмут Бакали, Тито поново, по пети пут, прима делегацију ове покрајине. Бакали на овај сусрет долази са великим теретом на леђима, јер је одмах по његовом избору за шефа косметских комуниста дошло да велике деобе међу члановима Покрајинског комитета.

ПОВОД је био тек окончани попис становништва, чији су резултати примљени с неверицом у целокупној југословенској јавности, јер је према њима испало да је за последњих десет година број Албанаца на Косову и Метохији повећан за 42 одсто, а Срба само за 0,7 одсто, док је број Црногораца смањен за 16, а Турака чак 53 одсто. Ови неочекивани подаци изазвали су сумње Кадрија Реуфија, Јове Шотре, Новице Стојановића, Милоша Секуловића и неколико других чланова Покрајинског комитета у регуларност пописа становништва, али их је албанска већина у овом форуму покушала да ућутка.

У таквој атмосфери, Тито своје госте са Косова и Метохије 1. јула 1971. дочекује с питањем:
– Да ли је неко од вас читао Библију. Неки јесте. Ево, ја сам као онај Јоб, који је оболео, па на ђубришту седео и само лоше вести добивао. Ништа доброга, само лоше. Да барем чујем вас овде, да видим.

БАКАЛИ је позив Тита да му прича само оно што би могло звучати добро једва дочекао. Зато му се он најпре представља, па захваљује на пријему и изражава наду да ће наставити са праксом, као што је чинио и ”док је друг Велија био председник ПК”, да ”чешће непосредно разговара” са представницима Космета, за које су ти сусрети ”од огромног значаја”.
Бакали успут информише Тита и о оној седници Покрајинског комитета СК, на којој је дошло до отворене деобе водећих комунистичких функционера у Покрајини на националној основи, али, слушајући домаћинов савет да му не говори лоше вести, каже да га ”неће оптерећивати неким нашим недостацима на Косову”.
– Желим да и овог пута – еуфорично говори Бакали – изразим то да су љубав, топлина, симпатије и срдачност, којим су вас грађани Косова и радни људи свих народа и народности примили у току ваше посете Косову, просто израз љубави према вашој личности. Али, преко тога и оданости према политици СКЈ коју ви инспиришете и коју СК на Косову доследно спроводи у живот.
Тито му је узвратио да су приче о нејединству у Покрајинском комитету СК предимензионисане, а тврдње о наводним притисцима приликом пописа становништва измишљене.
Поверавајући се својим гостима, Тито каже да би врло радо пустио своју функцију шефа државе, јер му то ”веже руке као руководиоцу Савеза комуниста”. „То не могу учинити, јер је у питању и Војска, коју морам држати.“ Саопштава им чак и идеју о државном удару који, наводно, припрема:
– Ако не буде ишло другачије, боље је да ја унутра направим ред сопственим снагама – било војним или уз помоћ радничке класе – него да ми дођу Руси или неки други.
За разлику од руководства неких југословенских република, Тито после свега каже да Покрајински комитет ”правилно поступа” и од лидера ове покрајине налази за потребно да тражи само једно:
– Дајте ми подршку као комунисти.

БЕЗ КОМЕНТАРА

ДВА месеца пре петог разговора са делегацијом Космета, Тито се у Београду срео са најужим руководством Службе државне безбедности Југославије.
Уз податак да у земљи паралелно функционише 13 различих служби безбедности, шеф југословенске СДБ Борче Самоников пренео је Титу у овом разговору и једну веома важну информацију о руководству Косова и Метохије.
Саопштио му је да је СДБ на Космету ”знала и дан и сат када (новембра 1968) треба да дође до демонстрација”, али да по налогу политичког врха Космета СДБ Југославије о томе није обавештена.
Тито ову информацију уопште није коментарисао ни априла 1971, у разговору са делегацијом СДБ, ни два месеца касније, приликом сусрета са лидерима Косова и Метохије.

Срби траже равноправност

27. фебруар 2006

ЧИМ су српски студенти Правног и Филозофског факултета Приштинског универзитета почетком децембра 1971. на својим зборовима затражили да им се обезбеди равноправност са њиховим албанским колегама, председник Покрајинског комитета СК Косова Махмут Бакали се телефоном јавио Титовом кабинету у Београду.
– Скупови студената српске и црногорске националности су – поручује он Титу 3. децембра 1971. године – на врло организован начин припремани већ неколико дана.
– На њима се са припремљеним рефератима и дискусијама иступало са тезом о наводној мајоризацији и о тешком материјалном положају студената српске и црногорске националности – тврди Бакали у својој телефонској информацији која је одмах у писменој форми прослеђена Титу.
А неравноправност српских и црногорских студената уопште није била наводна: од 1.723 места у студентским домовима, које је држава издашно финансирала, српским и црногорским академцима додељено је само 136 места, дупло мање него што им је припадало.
Српски и црногорски студенти тражили су на овим скуповима не само да добију више места у студентским домовима, где је смештај био готово бесплатан, а услови рада знатно повољнији него у изнајмљеним становима, већ и да им дипломе буду исписане на њиховом матерњем, српскохрватском језику. Тражили су и да редакцију ”Новог света”, студентског листа на овом универзитету који је био намењен баш њима, води неки српски студент, а не Албанац, како је тада било, а изнели су и један политички захтев. Захтевали су да се смени руководство Савеза студената Косова које је до последњег тренутка подржавало захтеве лидера Савеза студената Хрватске и студентске организације Загребачког свеучилишта да се југословенска држава разбије, а да се Хрватска одмах прими у Уједињене нације.

СВЕ ове легитимне захтеве Бакали оцењује као ”ескалацију српског шовинизма”, да би на крају, кад му се учинило да је довољно преувеличао опасност од ових оправданих захтева, спустио лопту:
– Ситуација на Правном факултету је већ смирена, и студенти су се разишли. Остаје да се растури скуп на Филозофском факултету.
Истог часа када се јавио Титовом кабинету, Бакали је српске и црногорске функционере ове покрајине натерао да своје сународнике на Филозофском факултету убеђују како захтевом за равноправношћу са албанским студентима траже превише. У томе су успели, па је председник Покрајинског комитета СК сутрадан, 4. децембра 1971, Кабинету председника Републике јављао да је ”ситуација на Правном и Филозофском факултету у Приштини смирена још јуче у подне”, што значи да је његово јављање Титовом кабинету било непотребно драмски дозирано.
– Скренута је пажња – извештавао је Бакали – на реакционарност њихових поступака, после чега су се студенти мирно разишли.

И ИЗ овог обрта он покушава да извуче добит за студенте албанске националне мањине, коју Бакали више не зове ни народношћу, већ националношћу:
– У међувремену није било никаквих ексцеса ни са стране студената албанске националности.
И ову прилику Бакали користи да скрене пажњу на себе:

– О овом проблему разговарано је данас и на проширеној седници Секретаријата Покрајинског комитета, а сутра ће се тиме поново позабавити Универзитетски комитет СК. На састанку ће се посветити највећа пажња даљем јачању улоге СК на Универзитету, као и јачању борбе против разних тенденција, којима се уноси антисамоуправно и националистичко подвајање међу студентима.
И завршна реченица коју Бакали изговара у овом другом телефонском јављању Титовом кабинету сведочи више о њему него о ономе што се стварно дешавало на Правном и Филозофском факултету у Приштини:
– Ситуација на Универзитету је нормална.
Четири године касније на Космету је откривена велика сепаратистичка група албанских екстремиста, који су припремали отцепљење ове српске покрајине и других делова Југославије у којима живи албански живаљ и њихово припајање Албанији.
Већина њих раније је била осуђивана за субверзивну делатност против Југославије, а осморица су били чланови Савеза комуниста.
– Карактер ове групе – изјавио је Бакали октобра 1975. на седници Председништва СКЈ – исти је као што је био случај са групама откривеним 1968. и 1969. и раније.
– Питање је сада – рекао је он – шта је све условило и омогућило поновно непријатељско организовање и деловање у условима умногоме побољшаног социјалног, економског и културног положаја Албанаца на Косову, чиме се раније хранио албански иредентизам.
Иако је био најпозванији да то учини, Бакали није ни покушао да одговори на ово питање.
Није то покушао ни Тито, који је присуствовао овом састанку врха СКЈ, нити било ко од његових најближих сарадника.
Понашали су се као да се то ни њих, ни Југославије уопште не тиче.

САВЕТ ИЗ ТИРАНЕ

ПРИПАДНИЦИ ове сепаратистичке групе су, како је утврђено у истрази, успоставили везу и са амбасадом Албаније у Београду. Представници ове земље, која је била последњи бастион стаљинизма, саветовали су им ”да се боре за остваривање својих права кроз Устав СФРЈ”!
Двојица чланова ове групе обратили су се и посланству Албаније у Бечу, где су добили ”књиге и брошуре пропагандног карактера које су биле идеолошка основа свих њихових памфлета”.

МУЗУ ОВЦЕ, КРАДУ КОКОШКЕ

ЧЕТИРИ године после хапшења сепаратистичке групе коју су сачињавала 34 албанска екстремиста са Космета, Свети синод Српске православне цркве обратио се 10. септембра 1979. Комисији за односе са верским заједницама Савезног извршног већа:
„Сестре из манастира Девич жалиле су се, усмено и писмено, Скупштини општине и Станици милиције у Србици да и од почетка пролећа, готово сваког дана, чобани из Војводића, особито Баталови као и син Синанов, чине штету, ломе воће, чупају по башти усев, терају манастирске овце даље од манстира па их помузу, краду јаја и кокошке, нападају сестре камењем, добацују им непристојне речи, псовке и шовинистичким изразима терају их из манстира и овог краја, јер је то, веле, “наше”.“

Енвер хвали Фадиља

28. фебруар 2006

СТАЉИНИСТИЧКИ режим Албаније деценијама је помно пратио и подстицао сепаратистички покрет косметских Албанаца, о чему сведочи и један стого поверљиви разговор вођен између албанског амбасадора у Београду Лика Сеитона и члана Извршног бироа Председништва СКЈ Фадиља Хоџе.
Овај сусрет, који се одиграо 14. маја 1971. у главном граду СФРЈ, амбасадор ”земље орлова” почео је изражавањем дивљења комунистичком лидеру косметских Албанаца, а онда је из џепа извадио званични говор, који је већ био верификован у Тирани. Овај говор, који се чува у поверљивој архиви Министарства иностраних послова државне заједнице Србија и Црна Гора, амбасадор Сеитон је почео речима:
„Друже Фадиље,
Недавно сам био у Тирани где сам имао прилику да се сретнем са другом Енвером. Приликом овог сусрета, друг Енвер ми је наложио да Вам пренесем пуно његових поздрава.
Албански народ и он сам обожавају пламена патриотска осећања албанског патриотизма целог албанског народа Косова, Македоније и Црне Горе, а друг Енвер се неизмерно радује Вашим напорима, друже Фадиље, на јачању заједничких осећања и одбрани тековина и свих осталих права која припадају албанском народу САП Косова у оквиру Устава СФРЈ.
Друг Енвер је срећан кад види да на Косову просвета и албанска култура значајно напредују и у том правцу с наше стране, у оквиру могућности, нећемо штедити ништа да би вам помогли размењујући и наша искуства са нашом браћом са Косова.
Са посебном радошћу смо сазнали, на основу резултата последњег пописа становништва, да на Косову живи 918.000 Албанаца, не рачунајући Албанце који живе у Македонији, Црној Гори и у осталим републикама Југославије.
Ово показује велику виталност албанског народа и сачињава једну снагу и непоколебљиво јединство, што обрадује све оне који му желе добро, али то је и једно упозорење онима који њему то не желе”.

АМБАСАДОР је нашао за потребно да каже како његова земља према ”братским народима Југославије гаји једно искрено пријатељство”, а да је сарадња између Државног универзитета у Тирани и Универзитета у Приштини ”кренула у добром правцу”, а на шта је све мислио кад је ово рекао ускоро ће се видети.
Непуна четири месеца после изражавања ”једног искреног пријатељства према братским народима Југославије” из Тиране се оглаша Амбасада Југославије. У шифрованом телеграму упућеном у Београд саветник југословенске амбасаде Милорад Коматина 6. септембра 1972. јавља да је ”пракса Албаније да Косово третира посебно од СФРЈ или напоредо са њом пре неки дан изражена у таквој форми да заслужује посебну пажњу”.

Описујући тај инцидент, Коматина каже да су два државна листа Албаније, ”Зери и популит” и ”Башкими” 1. септембра те године најавили скоро одржавање научног симпозијума у Тирани ”Илири и порекло Албанаца”.
„У раду симпозијума“, писала су ова два листа, „учествоваће више од 40 страних научника, археолога, историчара и лингвиста из 13 земаља Европе, Азије, као и Кине, Велике Британије, Француске, Југославије, Италије и других земаља, и 22 научника са Косова.“
Сличну, још провокативније интонирану вест срочила је и емитовала и АТА, службена новинска агенција Албаније: ”У раду симпозијума учествоваће више од 40 страних научника, археолога, историчара и лингвиста из 13 земаља Европе и Азије и научници са Косова.”

САВЕЗНИ секретаријат за иностране послове СФРЈ уложио је због ових инцидената званични протест Албанији, али провокације из Тиране нису престале. АТА је, према једном телеграму ондашњег југословенског амбасадора у Тирани Јована Печеновића, ”у својим информацијама и даље издвајала научнике албанске народности са Косова, из Македоније и Црне Горе од осталих научника из Југославије”. Иза помињања неалбанских научника из наше земље ”стављала је – Југославија”, а за ове са Косова стављала је – Приштина”. Чак су домаћини учеснике овог скупа ”за поздрављање са Енвером Хоџом одвојено поређали научнике албанске, а одвојено научнике других националности из Југославије”.
Југословенска амбасада у Албанији је те 1972. те ”из вести Радио Тиране” сазнавала да је у главном граду Албаније потписан ”протокол о наставно-научној сарадњи између Универзитета у Приштини и Државног универзитета у Тирани“. О гостовању неких делегација са Косова и Метохије у овој суседној земљи Амбасада СФРЈ је у неким случајевима била обавештена тек када су чланови тих делегација завршили боравак у Албанији и вратили се у Југославију.
У укупној робној размени Југославије са Албанијом Космет тада учествује ”са нешто преко 10 посто”, а на подручју културне размене и националистичке индоктринације омладине Косова и Метохије ”ситуација је обрнута”.
Врх Југославије је све то толерисао, а Тито је марта 1973. од амбасадора Печеновића тражио ”флексибилност у постављању према Албанији”.
– Они ће нас – говорио је он тада – и даље нападати повремено, али то не треба да утиче на нашу политику према Албанији.
У таквој ситуацији било је питање дана када ће Албанија, охрабрена попуштањем најужег руководства Југославије, и званично изразити своје територијалне претензије према Србији и Југославији.

Албанија тражи Косово

1. март 2006

ЈОШ за живота маршала Тита, који је косметским Албанцима омогућио да у Србији и Југославији имају колективна права која није имала ниједна национална мањина у свету, Албанија је све отвореније показивала аспирације према Косову и Метохији. Најизолованија и најсиромашнија земља у Европи је из све чешћих контаката са својим косметским сународницима у договору са Приштином све више истискивала званичне српске и југословенске органе и све интензивније ширила вирус сепаратизма на Косову и Метохији.
Сарадња универзитета у Тирани и Приштини, која се одвијала чак и без било каквог увида, а камоли координације државних органа Србије и Југославије, већ после две-три године достигла је такве размере да су професори из главног града Албаније школске 1970/1971. на приштинским факултетима држали предавања и курсеве из 23 предмета. Исте школске године у Тирани је, према једном документу југословенске амбасаде у Албанији, боравило најпре десет, а потом ”више група од неколико до десетак наставника са приштинских високих школа”.
У то време у Албанији је, углавном без знања и одобрења званичних органа Србије и Југославије, гостовало Народно позориште из Приштине, фолклорни ансамбл Руговаца из Пећи, делегације албанских књижевника и ликовних уметника са Косова и Метохије.
У једном извештају југословенског амбасадора у Тирани Јована Печеновића, истиче се да је и ”десетак професора и културних радника са Косова, неки од њих и са породицама, провело одмор у Албанији, а више група просветних радника основних и средњих школа је такође боравило у Албанији”.

ЈУЛА 1972. године Секретаријат Покрајинског извршног већа Косова тек неколико часова пред њихов полазак у Тирану обавестио је Савезни секретаријат за иностране послове у Београду да у једномесечну посету Албанији креће делегација Радио Приштине коју је предводио директор Радио Приштине Кемал Дева.
– Програм посете – јавља ССИП југословенској амбасади у Тирани – усагласили су директним контактима.
У лето те године Тито је једном строгоповерљивом информацијом обавештен да је Албанска обавештајна служба формирала шест група југословенских емиграната за ”агентурни рад и диверзантске задатке” у СФРЈ. Групе су се налазиле у Елбасану, Круји, Тирани, Скадру, Љешу, Берату и Фиери, а окосницу сваке од њих чинили су ”стално наоружани емигранти са Косова”. Посебну улогу међу њима имали су сепаратисти Рахман Бехрани из Косовске Митровице, Адем Душку из Пећи, Ћазим Крека из Јуника, Шпен Дидуши из Плава и Марк Ђура из села Тузи код Подгорице.
– Албанска обавештајна служба – каже се у овом документу – неке од емиграната активно користи за рад са просветним радницима са Косова који долазе у Албанију.
У међувремену, врх Југославије и даље робује погрешној процени да ће интензивирањем сарадње Космета са Албанијом утицати на демократизацију ове земље опасане бункерима, што понајбоље илуструје један закључак црногорског руководства, формулисан априла 1973. године:
„Незадовољавајуће стање у сфери политичких односа, које је последица дугогодишње антијугословенске кампање од стране НР Албаније према нашој земљи, не би требало да буде непремостива препрека за успостављање и унапређење сарадње.“

ТЕСТИРАЈУЋИ ту контрадикторну политику Титове Југославије, Албанија новембра 1973. у једном службеном документу званично дефинише територијалне претензије према Србији и Југославији, говорећи да има „специјални став према Косову“. Југословенска страна на ту провокацију реагује тек месец дана касније, када шеф југословенске дипломатије Милош Минић амбасадору Албаније у Београду Димитеру Лемају изражава чуђење овим ставом албанске владе.
Месец дана касније, јануара 1974, Албанија још отвореније изражава аспирације према Србији и Југославији, изјављујући да има ”право да брине о суверенитету и интегритету СФРЈ у пределима који су насељени Албанцима”!
У међувремену наставља се пракса да институције Косова и многобројне делегације косметских Албанаца приликом боравка у Албанији заобилазе надлежне институције Србије и Југославије, па се ССИП 26. јуна 1974. жали југословенској амбасади у Тирани да ”нема увид у целину односа са Албанијом”. Да је, како се каже, онемогућено да ”усмерава активност на том подручју које има веома осетљива политичка својства и садржину”, јер уопште не добија информације о ”свим видовима те сарадње”.
Ни југословенско дипломатско представништво у Тирани није било у бољој ситуацији, јер је, практично, било потпуно искључено из све интензивније и проблематичније сарадње Космета и Албаније. Зато је Јован Печеновић 4. септембра 1974. шефовима ССИП-а јављао:
– Амбасада нема приступа њиховим (косметским) званичним контактима са властима Албаније, којој је, како истиче југословенски амбасадор у Тирани, веома стало да на Косову и Метохији ”шири свој националистички и идеолошки утицај”.
Месец и по дана касније, 18. октобра 1974, ССИП југословенским представницима у преговорима о економској сарадњи са Албанијом налаже да покажу „максималну флексибилност и разумевање за потребе албанске стране“.

ДВА БЕГА

У ПРВОМ наставку овог фељтна, објављеном 17. фебруара ове године, једна реченица која говори о две важне личности из албанске и црногорске прошлости, које су после преласка на ислам носиле иста имена, из техничких разлога је скраћена и сведена на једног Скендер-бега.
У изворном облику та реченица гласи: „Један од најзначајнијих вођа целокупне албанске прошлости, Скендер-бег, пре преласка на ислам звао се Ђурађ, име његовог оца било је Јован, а црногорски санџак-бег Скендер-бег био је син некадашњег црногорског главара Ивана Црнојевића и пре него што се потурчио име му је било Станиша“.

Књига „Распето Косово“ у издању Компаније „Новости“ и „Народне књиге“ појавиће се 15. марта на киосцима широм земље.

(Крај)

——————-

ИЗВОР: http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2006-02-28&feljton=5097