У Црној Гори одавно је на делу пројекат потискивања српског језичког и културног идентитета, тј. преидентификације (по имену државе) целокупног српског културног наслеђа, која се најнепосредније и најефикасније спроводи преко образовног система. То јест, преко школских програма и идеолошки конципираних уџбеника, посебно оних за језик и књижевност – пише Веселин Матовић, оснивач и члан Актива професора српског језика и књижевности из Никшића.

22.07.2012. Правда, приредио ФБР аутор Владимир Недељковић

Матовић о овоме пише оу својој недавно објављеној књизи„Ноћ дугих маказа“, коју је посветио четрнаесторици учитеља из Бјелопавлића, који су пре 96 година одбрану српског језика и ћирилице платили животима. Убиле су их аустроугарске окупационе снаге.

Матовић говори о том догађају:

„Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латиничко писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаест, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд.“

Доследни позиву српског учитеља у Црној Гори

Четрнаесторица су оставке, које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916, овако образложили:

„Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.“

Матовић се дотиче садашњих збивања у Црној Гори у вези са изучавањем српске културе, језика и писма.

– Бескрајан је низ произвољних, ненаучних, нетачних и тенденциозних информација које срећемо у уџбеницима, као и начин њиховог пласирања. Оне имају за циљ једнострано, идеолошко обликовање свести младих генерација и њиховог емотивног, сазнајног и уопште интелектуалног усмеравања према вредностима које се не темеље на историјском, културном и духовном наслеђу створеном на српском језику и у српско-православном цивилизацијском контексту – пише Матовић и наставља:

– Да би све то имало изглед природног процеса националног самоосвешћења младих нараштаја кроз спознају, тобоже вековима скриване истине о црногорској националној и културној посебности, настоји се, како-тако, у ствари – присвајањем, прећуткивањем и маргинализацијом српског културног наслеђа у ђачким уџбеницима – установити историја црногорског језика и црногорске писмености, која је, наводно изашла из римокатоличке духовне колевке и имала самосвојан, природан и непрекидан развојни пут кроз време, од деветог века до данас. При томе се, у недостатку научно утемељених аргумената, прибегава домишљањима, која представљају право педагошко насиље над децом и наставницима. (На пример, тврдњом – без иједног доказа – да је Мирослављево јеванђеље писано у Котору 80-их година 12. века и да га је писао извесни „Зећанин/Црногорац Варсамелеон“, или да су се из тзв. „зетске/црногорске редакције старословенског језика касније развиле босанска и српска редакција“, итд…)

Матовић додаје да је оваква и слична кривотворства неопходно идентификовати и предочити их јавности.

– Треба имати у виду да су овде безмало сви електронски медији (државни и приватни) потпуно затворени за људе из културе – научнике, писце и уметнике, који не прихватају црногорску нациоманску идеологију и себе виде у контексту српске културе – упозорава Матовић.

Као узрок садашњег лошег стања Матовић види лоше образовање наставног кадра из претходног времена где је највећи број наставника лако „прогутао“ сваку неистину, па и ону о Немањином насилном превођењу Црне Горе из римокатоличанства у православље, или пак о њеној тобожњој окупацији од стране Србије 1918. године, односно да Црна Гора у прошлости није била држава српског народа итд…

Додаје, да је „простор незнања“ због тога веома погодан за политичке мешетаре и манипуланте којих има увек и свуда.

Матовић сматра да има начина за отпор званичној политици Црне Горе. То је указивање родитељима на неистине које деца уче у школама.

Према његовим речима, доводе се у питање основни дидактички принципи, васпитно-образовни циљеви и уопште смисао образовања

– Циљ је да се, уместо еманциповане, целовите и духовно, у својој култури и културном наслеђу, утемељене личности, злоупотребом наставног процеса, произведу (а не развију, образују или васпитају) особе с лажним или двоструким идентитетом, што значи превртљиве и непостојане, индоктриниране у складу с интересима, по мери и калупима владајуће идеологије и, као такве, пoдложне политичкој и свакој другој манипулацији – наводи Матовић.

Школство у Црној Гори: четири језика, два правописа…

Од 1. септембра 2011. године у црногорским школама у употреби су четири језика, два правописа (црногорски и српски), два писма, два наставна програма, две врсте уџбеника. Један број наставника наставу изводи по програмима и уџбеницима за такозвани матерњи језик, други по програмима за црногорски језик, а трећи – ђе по једнима, ђе по другима. Један број ученика предмет зове матерњи језик, други црногорски, трећи српски, а они који ће се најбоље снаћи у овој држави – и не долазе на часове, закључује Матовић своје излагање.

Анализа која нам се у књизи „Ноћ дугих маказа“ предочава, обухвата уџбенике и читанке, у којима према Матовићевим речима, има подоста научно неутемељених судова и антисрпских агитема.

Због обимног материјала, а како се дело не би додатно оптеретило, аутор нам скреће пажњу на оне најбитније чињенице које су од суштинског значаја за оно о чему је овде било речи, у нади да ће се прилике променити на боље.

Књига „Ноћ дугих ножева“ биће представљена на овогодишњем Сајму књига у Београду.