АУТОРИ

Владимир Милутиновић: Шта је то неолиберализам?


Владимир Милутиновић: Шта је то неолиберализам?

ПРАВДА | 14. ЈУЛ 2012. | 9:46

ИЗВОР: филозофија.инго

Неолиберализам невидљив, а један од разлога за то је и чињеница да није добро објашњен. Иако се ради о потпуно апсурдној доктрини, тај апсурд је слабо примећен и скоро да уопште није коментарисан. Овде ћемо покушати да дамо објашњења која су прилагођена деци, али тај приступ не треба да завара. У ствари ће бити речи о стварима које свој пуни смисао добијају тек онда када се сагледа шира слика и схвати унутрашња логика неолиберализма, што је примарно филозофски посао. Посао који наши филозофи не раде, па се морамо ослонити само на здраву логику и јасноћу.

Скица за проблем

Главни проблем са неолиберализмом је у томе што он једним принципом покушава да регулише стварност која је двострука и почива на два принципа. Ево илустрације за ту тезу узете из економије, пошто и неолиберализам највише барата са економијом.

Постоје два различита положаја у економији и друштвеном простору, можемо их назвати “Заједнички” и “Партикуларни”. Заједничке су оне ствари које постоје на основу потребе свих у заједници за једнообразном услугом. На пример, суд, буџет или водовод су примери “заједничких” ствари. И једно и друго и треће служе неком јавном, заједничком добру које користе сви чланови заједнице без разлике. Партикуларне су оне ствари које свака група или појединац бира засебно, на могуће различит начин и тако да та различитост не ствара проблем. Да би лакше објашњавали о чему се ради, заједничке ствари нека буду плаве, а партикуларне црвене, као на слици.

Постоји драстична разлика између плавог и црвеног поља. На пример,  ако на тржишту постоје различити сиреви, одела, музика или књиге то не ствара било какав проблем за друштво. Али, ако би постојали различити судови, који би доносили различите пресуде, или би се буџет користио у интересу само једне групе а игнорисао неку другу, или би били принуђени да градимо конкурентне водоводе, путеве, паркове итд, то би представљало огроман проблем, а у случају суда, то чак више не би ни био суд. Дакле, нама су заједничке ствари неопходне као нешто што на једнак начин користи свима.

Одатле иду даље разлике између плавих и црвених ствари. Док црвене ствари могу да пропадну и замене се другим црвеним стварима, плаве не могу, јер су превише потребне заједници и не постоји конкурентни производ који би их могао заменити. То плаве и црвене ствари ставља у различит положај у односу на могућу приватизацију, што је овде важно, јер је неолиберализам превасходно доктрина приватизације. По њему “приватни власник је увек бољи”, због тога што се приватизацијом предузећа наводно скидају са врата заједнице. После приватизације она су брига власника, који ће их, вођен својим интересом и компетенцијом, водити успешније од државе, а и ако пропадне, то је само његов проблем. Међутим, то није тачно. У случају ствари које су плаве, заједничке, друштво не може да допусти да оне пропадну јер би тако остало без основних услуга.

Ако се таква предузећа ипак приватизују, у пракси се показује да она тиме не буду скинута са врата заједнице. За то има много примера. Приватизација Железаре Смедерево, која је купљена за 20 милиона евра, после 11 година враћена је држави за номинално 1 евро, али са дугом од 350 милиона евра. Држава је уредно преузела тај дуг који су годинама правила приватна лица, како се испоставило, не ризикујући ништа. Железара није скинута са врата, него је све време на врату државе, која заузврат нема појма колики се дуг прави и на који начин. Идентичан случај је била и приватизација Комбината алуминијума у Подгорици, за чије је кредите гарантовала држава, који је користио субвенционисану струју итд. Чувени баилоут-и у САД, када су државним новцем спашаване банке и осигуравајућа друштва, која су својим директорима исплаћивала премије од више стотина милиона долара, су исто то.

Али, не само да су плаве ствари увек брига заједнице, већ ту постоји још један проблем. Пошто плаве ствари обично нису изложене конкуренцији, већ представљају структурне монополе, оне се у ствари не налазе на тржишту. Због тога код њих не постоји мотив новог власника да повећава квалитет услуге или да смањује цену, већ је мотив обрнут: структурни монопол омогућава да се профит увећава снижавањем квалитета и повећавањем цене. Све то значи да добробити приватне економије које произилазе из конкуренције и тржишта не могу да се примене на плаве ствари.

Па ипак, као што се лако може видети, неолиберална економија тежи да се концентрише баш око плавих ствари. Она најпре приватизује државу, а онда искоришћава структурне монополе. Профити фирми повезаних са државом рапидно се увећавају, не зато што су успешне на тржишту, већ зато што користе државни и структурни монопол. Идеал неолиберализма није тржиште и конкуренција, као у класичном либерализму, већ приватизована држава и приватизовани структурни монополи.

Пошто се то не може отворено рећи, неолиберализам нас убеђује да је програм даље приватизације исправан тако што сугерише да су само црвене ствари нешто одрживо и солидно и да је могуће све приватизовати, све плаве ствари претворити у црвене, без штете. Међутим, то није могуће јер су плаве ствари структурно плаве, заједничке.

Невидљива рука

Дакле, друштвена стварност се састоји од плавих, заједничких ствари које су предмет јавног интереса – судова, буџета, правног оквира, јавне власти, путева, водовода, паркова, школа, болница, медија –  и од ствари које су црвене, партикуларне, око којих се концентришу приватне преференције и интереси. Чувена доктрина невидљиве руке, која је незаобилазни део неолиберализма, каже ово: Ако се концентришете само на свој приватни интерес и потпуно елиминишете бригу о јавном интересу, не морате бринути, невидљива рука ће се побринути за јавни интерес.

Концепт невидљиве руке има бројне последице. На пример, у оквиру њега није могућ “сукоб интереса”, пошто јавни интерес, као једна од страна у том сукобу не постоји. По неолиберализму било би пожељно да јавне послове препустимо у руке приватних лица и то приватних лица који ће бринути само о свом приватном интересу. Јавни интерес ће доћи сам од себе. И код нас се стално појављују предлози да се власт повери предузетницима, јер ће њих “бити блам да не успеју”. А подразумева се да ће они беспрекорно следити општи интерес. У неолиберализму, дакле, субјекти у друштву немају две стране личности – плаву и црвену – већ само једну  –  црвену. Плава страна се подразумева.

То уверење једнако је уверењу да би политичари, уколико не би постојала демократска контрола, сами од себе бринули о јавном интересу. Међутим, неолиберализам би се сложио да политичари морају бити корумпирани и да је то немогуће, али је сасвим другачије када нека особа из нелегитимног плавог поља пређе у црвено. Предузетник или његов пратилац “стручњак”, за разлику од политичара, спонтано брине о јавном интересу, јер му његова компетентност и урођено поштење не дозвољавају да буде другачије. Поштење руковалаца јавним пословима, које је Платон покушавао да постигне васпитањем и образовањем у току целог живота и одузимањем права на приватну имовину, неолиберализам постиже за тренутак – успех и богатство капиталиста доказују њихово поштење.

Наравно да је ово још једна илузија неолиберализма. Све док постоји заједничко поље, то јест док постоје судови, буџети, путеви, паркови итд. постојаће и јавни интерес, па онда и сукоб интереса и могућа злоупотреба. Неолиберализам ову бригу о јавном интересу или препушта “експертима” што је први начин да се супституише демократска контрола или ”предузетницима” који су нека врста див-јунака који следећи само свој приватни интерес постижу максимум јавног.

Шта је све трошак?

Можете често чути да се привреда представља као простор који се дели на “јавни” и “реални” сектор. Ова терминологија понавља шему са почетка: јавно (плаво) у овој опозицији је приказано као нереално. То је наводно због тога што сав реални вишак вредности ствара реални сектор, под којим се подразумева приватни сектор који наводно нешто конкретно производи (кажем “наводно производи” пошто приватни сектор не мора да производи ништа конкретно, попут великих маркетиншких агенција или мегамаркета). За разлику до реалног сектора, све оно што је јавно, држава и јавна предузећа, не производе него троше. На пример, школе, болнице, комунална предузећа, субвенционисана предузећа – су “трошак”. Уз реч “трошак” у нашем језику обично иде и “непотребан” или “сувишан” трошак, луксус без кога се може. Идеја је опет и увек иста: све што је плаво треба превести у црвено, како би се на тај начин трошак наводно елиминисао. Програм превођења из плавог у црвено назива се “мере штедње”, укидање “трошка” и растрошне државе.

Није тешко увидети да је за неолиберализам трошак само оно што је успостављено као заједничка свима доступна вредност, односно, вредност која се финансира из буџета, заједничке касе. То значи да је неолиберализам против те црте “заједничког”. Пошто је то непопуларно рећи, измишљена је ова метафизика реалног и нереалног, трошка и производње. У стварности, школе и болнице дају сасвим реалну услугу и производе сасвим реалну вредност. Ништа у њиховом послу није луксуз и вишак, ништа није непотребни трошак.

Али, ствар би могли да доведемо до крајњих консеквенци. Пошто у трошкове предузећа улазе и плате запослених, и те плате и ти запослени би могли да се подведу под “трошак”. Пошто је циљ да се сви трошкови смање, неолиберали захтевају “реформу тржишта рада”, “флексибилизацију радне снаге”. Поједностављује се отпуштање, скраћује радно време. Како РТС ових дана пише: “Класичног запошљавања на неодређено у модерном бизнису је све мање.”

Ако сада сумирамо, једино што није луксуз у неолибералном систему и што не представља непотребан трошак, јесте сам профит власника. Идеално стање је оно у коме све што је трошак не постоји – држава, запослени, јавне школе итд – постоји само власник и, рецимо, машине које нешто производе или компјутери који наплаћују услуге. И поред тога, неолибералне мере штедње представљају се као начин да се “смањи незапосленост” и постигне бољитак за све.

У неолиберализму једино профит капиталисте има легитимитет. Све остало је непотребно.

Ко је крив за сиромаштво, незапосленост, кризу?

Пошто са једне стране имамо див-јунаке, послодавце “од којих зависи егзистенција хиљада људи”, а са друге шему негације јавног као решење за све, сам неолиберални систем никада није узрок проблема који настају у току његове реализације. Као што можете претпоставити, дежурни кривци су остаци “плавог” у систему.

Државно и јавно за ту сврху се претварају у “метастазирани социјализам”, “комунизам” и “етатизам”. И тај социијализам је увек крив за све: “У Грчкој је, хтели – не хтели да то видимо, у кризи – држава. Односно њене финансије. У тој земљи није крахирао модел неолибералне економије, него – „виша фаза социјализма“.

Све би било другачије да се неолиберални програм стварно и до краја примени. Међутим, све док и мало плавог остаје у систему, неолибералне мере не могу да дођу до изражаја. На тај начин, неолиберализам подстиче нове приватизације, али њихове ефекте ставља на конто онога што је неприватизовано. Иако се катастрофалне последице приватизација гомилају, увек је решење још приватизација, јер само на крају, у потпуној приватизацији, неолиберализам може да преузме одговорност.

Ова скоро очигледна манипулација са преношењем кривице на “социјализам” код нас одлично пролази. При том се разлози мешају: час је приватизација нужна због нагомиланих дугова, час је пожељна јер је приватни власник увек бољи.

На пример, свима је очигледно, поготово после последњих избора, да су приватизовани медији само пи-ар агенције које дају услуге промоције клијентима (Блиц је превазишао самог себе). Због повезаности политичко-тајкунске класе ни државни медији нису пуно бољи, али је ипак примећено да су се понашали објективније у прошлој кампањи. Међутим, званична медијска стратегија и представници медијских удружења и даље захтевају да “држава изађе из медија”, као да је са приватним медијима све у реду. Други пример може бити непостојање синдиката у приватним предузећима због чега се нико не узбуђује, коме још требају синдикати и радничка права. Трећи пример су приватизације које “по природи ствари подразумевају отпуштања”, али су и део реформи које би требало да воде смањењу незапослености.

Нужни ток историје

Неолиберали стално говоре као да је будућност позната: то и то ће се десити “неминовно”, “ништа не може да се избегне” од неолибералних мера, реформе су “нужне” итд. Слично уверење је изразио и бивши премијер рекавши да је нужно да неприватизовани Телеком изгуби битку са “приватним компанијама” (мислио је на Теленор, 57% у власништву државе Норвешке). Све што није приватно нужно пропада.

Слушајући ову причу, нико се не сећа да је главни грех марскизма својевремено био историцизам, вера у могућност познавања “закона историје”. Овај пут иза уверења да се познаје будућност не стоји никаква велика теорија или филозофија, већ прости пи-ар. Прича о неминовности служи да потисне конкуренте неолиберализма, приказујући њихове предлоге као немогуће, а ефекат се постиже простим  понављањем и ослањањем на базичне жеље, као што је жеља да се има пуно новца и да се може чинити све што се жели без ограничења.

Уверење да је неолиберални капитализам решење загонетке историје постиже се на исти начин као уверење да је Кока Кола пиће повезано са радошћу и авантуром.

Нови ауторитаризам

Неолиберализам дакле није само економска теорија, већ облик мишљења који укључује одговоре на различита питања. Сви ти одговори смишљени су да би се оправдала основна шема да је држава нешто негативно (-), а приватни капитал нешто позитивно (+). Ако неолиберализам посматрамо као савремени друштвени систем, обично се каже да је његова предност у односу социјализам слобода. И заиста, у оквиру неолибералног система је све могуће рећи, у принципу никоме због тога неће фалити ништа. Међутим, и та слобода је само привид. Све је могуће рећи, али се селекција пожељног и непожељног постиже тако што ће у главне медије проћи само ставови који су у складу са неолиберализмом. Ова селекција је могућа због приватизованих медија, који логиком власништва мало-помало у медијима остављају само пожељне ставове. Временом то више није могуће назвати ни контролом над медијима, пошто медији не показују никакву вољу и способност да буду слободни. Они су једноставно запослени да преносе пи-ар владајуће класе. Она пак жели да приватизује све и не жели аутономију плавог сектора. Ако се залажете за његову аутономију и опстанак ваше мишљење ће бити снажно потиснуто и дисквалификовано.

Тако се и поред формалне слободе одржава ауторитарни систем. Јер, ауторитарни систем је стање у коме друштво не регулишу универзалне вредности. Социјализам је долазио до ауторитарног система тако што је тврдио да је социјалистичка теорија „научна истина“, односно да се кроз њу универзално остварило, и није допуштао да се тај закључак доведе у питање, ускраћујући слободу говора. Неолиберализам до исте ауторитарности долази на други начин, тако што тврди да универзалне вредности не постоје, већ само партикуларне. Поново не можете да критикујете владајућу доктрину или корумпирану власт у име неке универзалне вредности – правде, истине, једнакости – али овај пут не зато што што је универзална вредност већ откривена, већ зато што је званична истина да нема универзалних вредности. На тај начин у пракси опет добијате ауторитарност: свако треба да гледа своја посла, и ако хоће, да има своје мишљење, али се приватни или партијски интерес једнако ауторитарно могу наметнути као једино мерило ствари.

Будући да је неосвешћена и зато невидљива, неолиберална идеологија се провлачи кроз све сфере живота. На пример, ако сте пратили полемике о белом гласу, могли сте приметити да се људи склони неолибералном начину мишљења нису придружили протестном гласању на прошлим изборима. То се може објаснити тиме што је бели глас био глас протеста против корумпираног система и корумпираних политичара, а неолиберали сматрају да су политичари нужно корумпирани и да је то чак добро јер њихова нужна корумпираност представља крајњи аргумент за приватизацију јавних ствари.

Ми смо јако далеко од тога да нисмо ни окусили шта је неолиберални систем. А и будућност која нам се смеши има исте обрисе. Погледајмо само „неолибералне“ вести које су објављене у понедељак 9. јула. У Грчкој спас од рецесије траже у приватизацији: „Планира се приватизација 28 предузећа укључујући Државну лутрију, предузећа за природни гас, водовод, аеродроме, марине за јахте, железницу.“ Бечке новине објављују да је Телеком Аустрија заинтересован за наш Телеком. Наш бивши председник Борис Тадић се понаша као да је још увек председник и да постоји неки начин да се губитак на изборима занемари. Кад се боље погледа, то није ништа друго него претварање једне плаве, заједничке ствари као што је јавна власт, у црвену, партикуларну ствар, по којој можемо имати више председника, већ како коме одговара. Блиц објављује чланак „Банкрот се може избећи ако се почне са реформом“. Сви ови чланци показују да неолиберализам рапидно мења наше окружење, да од нас тражи покоравање и послушност и да испуњава цели јавни простор, пошто се гласови против њега, барем у Србији, скоро да не чују.

Као што на слици рече и Лиза Симпсон, цео тај систем је погрешан. А да би га променили требало би најпре да се ослободимо неолиберализма у нашим главама. Ако купите сутрашње новине, у њима ће сигурно негде писати „реални и јавни сектор“, „нужне реформе“, „мере штедње су неминовне“ или нешто друго из неолибералног вокабулара.  Покушајте да у тим изразима видите фрагменте једне апсурдне доктрине у којој нема ништа више истине, него што у Кока Коли има хранљивих ствари.

Не само да се заједничких ствари не можемо отарасити, него и не треба да их се отарасимо. Оне нам требају онолико колико и заједничке вредности.  Или витамини.