РАДМИЛА  ВОЈНОВИЋ

ДР ДАБИЋ

И

ГЕНЕРАЛ МЛАДИЋ

Московски  Сербски Дом

Православно удружење

УМЕКШАЊЕ ЗЛИХ СРЦА

РЕЦЕНЗИЈА: РУСКА ИМПЕРАТОРСКА АРМИЈА

ТАЈНЕ СЕРБСКОГ КРЕМЉА

Сакрио се тако добро да ни сам није знао где се тачно налази. Његов горски Кремљ чувао је неустрашиви архангел истине, Драгуљче, вожд ескадриле анђела чувара. – Маскирао сам се у самог себе! Ништа лакше за мене и теже за непријатеље! – шапну др Дабић, куцкајући колено гуменим чекићем! – Очуван сам, као краставчић у туршији!

Лежао је на кревету од простих балвана. Горштак психијатар Дурмиторски! Истезао је кичму. Нахранио је лице медвеђим мелемом. Мудри мишићи послушно су следили његове сурове наредбе.

– Пријатељу, не запостављај молитву! – рече му анђео чувар. – Наравно, молим се и кајем, јер је близу ново Небо и нова Земља! – прошапута!

Протезао се на медвеђим кожама као балетан. Прекрстио се и погрузио у Оче Наш.

Са својим молекулима био је на ти! Све млађа и здравија крв жуборила је од главе до пете, да нахрани његову смирену плот. Пршљенови су певушили и уздисали као гусле. Истезао је мозак, напрежући се до последњих атома и хормона, да помогне пацијентима. У слободно време лечио је сам себе.

– Ми чешће дижемо руку на себе или просто полудимо! То је наша психијатријска карма! Статистика је неумољива! – спопадале су га тмурне мисли! Лечио се милом и силом. Чинио је то видљиво и невидљиво, од мозга до срца, поезијом коју је мудри Платон осудио!

Још у колевци протепао је у стиховима. – Рођени песник. Значи да сам малчице луд. Није страшно. Шта би било да сам потпуно блесав, као политичари. Уздахнуо је: – Ех, и то сам био! Господе, милостив буди мени прегрешном, робу политичких и песничких заблуда!

– Хуууууу, – удисао је и издисао: – Хааааааа, по сопственом методу, дубећи на глави, лак као вилин коњиц и пун свепраштајуће благости. Наслађивао се старим списима, од Грка до Арапа, преписујући странице премудрости.

Пожутели пергаменти личили су му на хрскаве палачинке. Преживао је маслачак, као бик. Топле, као женска утроба, са орасима или циметом, остале су у свету, тамо далеко… као и све што је волео и презирао. Мало горчине и понека радост, прегршт победа и клице пораза, божанска плата за гордост.

Душу је чистио молитвом и постом, а тело по Авицени. Масирао је уши склопљених очију, склупчан као фетус.

– Ова брда су питомија од мог завичаја. Једине звери су ловци на мене и брата генерала! Отаџбино, љубави и кучко! Постављаш ме као капиталца на нишан душману! Смири се, рањена душо! Био си вожд, после осана доживео си распни га, распни! Нико није пророк у својој отаџбини!

Пришла му је верна магарица Лајка. Тешила га је кротким влажним погледом. – Да, драга Лајка, шта да ти причам кад већ све знаш и разумеш. Ако ме ухапсе, можда ћеш ми правити друштво у затвору, сестро мила! Лајка је нежно зањакала. – Да, срећо, знам да би била сведок одбране! Твоје млеко ми много значи, веруј. Теби стварно могу да отворим душу!

Миловао је по ушима. – Само ти имаш времена и стрпљења за мене. Магарице другарице! Ганди је имао верну козу, а ја тебе! Он је проповедао ненасиље, као и ја! Енглези су га прогонили, баш као и мене! Господе помилуј!

Ех, пролетело је детињство просто као пасуљ. Протрчао је кроз младост као сетни стихоклепац! Писање му беше омиљена терапија. Перо је скалпер, реч је мелем.

Ко може на струнама његове душе да свира боље? Кад је био млад, таштина га је повукла на врх! Ваљда је била воља Божија да прође кроз ратно трње до звезда. На врху је мало нормалних, то сведочи као психијатар! Лајка се скромно повукла, једноставно није могла да прати компликовану исповест напаћеног газде. – Ја сам обична магарица, саосећам, али нешто ми је пао притисак. Идем да прилегнем! – помислила је.

Доктор се спустио у земуницу и узео велику кашику маслиновог уља. Скакутао је као зечић. Истрчао је на ливаду и бацио се на кревет. Свеже мисли ницале су као јестиве печурке после кише.

Није могао да остане на врху као локални вођа без печата нечастивог. То је као некад улазак у КП. – На Западу масонерија влада кроз демократију, – размишљао је, жонглирајући уље у усној дупљи. После дугог бућкања оно се претварало у белу отровну кашицу, коју је испљувавао у јаругу.

Волео је руске народне рецепте. Чистио је тело од главе до пете, на сто начина. Некад је губио време по кафанама, у празнословљу. Грешио је, што кажу свети оци, мислима, речима и делима. Мислио је, Боже ме прости, да је најбољи психијатар на брдовитом Балкану! Упустио се у грешну политику, коју прост народ сматра обичном проститутком! Глас народа је у овом случају истина! На жалост, касно је схватио! А сад, као отшелник, сушио је тикве и дубио на глави. Клистирао се као стари индијски мудраци. Тикву је пунио водом, која се изливала у испошћена црева, до бола. Масирао је стомак до изнемоглости, као да изводи трбушни плес! Било му је смешно! Можда личим на медведа из Лабудовог језера! Да, ја сам грациозни горштак! – смејао се у себи.

Волео је да мудрује: – Ми смо сада званично запад. Сунце умире на западу, а рађа се на истоку. Сунце Правде, Христос је Исток, Источник живота. Кад се крштавамо, свештеник каже: пљуни на запад! Пљуни, брате православни, на грешну демократију, потрошачко друштво, хуманизам без Бога! Ту лежи премудрост, товариш Дабић, – куцнуо је балван под собом, тражећи на безоблачном небу потврду својих мисли.

Народ се обредно вратио Православљу, остајући пагански. Све је то саборни расцеп народне душе, дивља стихија страсти, сујеверја, похлепе, безбожништва. Узми све што ти живот пружа, погрузи се у своје ја, комунистичка матрица променила се у демократску! Ми, Срби, спајамо неспојиво: западну демократију са националном традицијом и православном вером. Зато нам је млака држава, ни риба ни девојка, ни врућа ни хладна! У томе је наша победа и пораз! Наша победа, јер смо, иако грешни, изабрали веру и национализам у рату, који нам је наметнут. Пораз вреба у миру, који слаби наш имунитет према трулој демократији. Она је још гора од паганизма, који вековима мучи народ, као досадна вашка!

Постао је народни вођа, без болесне жеље за влашћу! Био је сувише нормалан за политичара! Лак плен за гује које му свише гнездо на климавом хајдучком престолу. Само садиста може да се одржи на власти. Садизам је слабост и помало маскирана педерастија.

Записао је у дневник: – Није моје песничко царство од овога света. Шта ћу, кад нисам настран. Зато нисам могао дуго да владам! Нисам био довољно покварен за политичара.

– Срећом, довољно сам луд за песника, – смешкао се радозналим врапцима, који помислише да је ванземљац!

Па Платон је избацио песнике из идеалне државе! Он, несхваћени песник и вожд, створио је скоро идеалну државу! Није имао црвоточину у души, да би га уцењивали.

Неки кажу да је постао саборни психијатар! Као др Јован Крајишки! Користио је политику као ординацију за лечење народа! Демократију и рат уместо психоанализе! Неки мисле да је зликовац! Други га кују у звезде!

– Не признајем хашки суд, суд света који у злу лежи! Не тражи правду на земљи, од људи! Тражио си истину у поезији. Истина те вреба, као здравље, одакле је не очекујеш! Шта више боли? Горка истина или слатка лаж? – питао се, грицкајући семенке.

Седео је на психијатријском трону, климавом троношцу, као пророчица у трансу, загледан у светлу прошлост и мрачну будућност. Чекао је др Мирјам, омиљену пацијенткињу.

Ко зна има ли више пријатеља или непријатеља? Неко му је инсталирао хајдучки интернет. Писао је песме и водио дневник, као многи великани свесни историјске улоге у тајанственој недођији званој Балкан. Преводио је са руског све и свашта, јер је као сваки полунормалан Србин био русофил.

– Волга, Волга, мат раднаја, певушио је, бришући сузе умиљења, код њега повезане са далеком матушком Русијом. Постао је пробирљив у избору пацијената. Треба ми тако мало. Мало лудака и хлеба насушног!

Пало му је на памет да лечи само старе добре непријатеље. Љубите своје непријатеље. Јеванђељски идеал који треба остварити. Јер пријатеље љубе сви, па и обични цариници. Лако је лечити луцкасте пријатеље који те воле. Није лоше помоћи, Христа ради, чак и лажним друговима!

Треба бити јуродив, луд за свет, упалити свећу у храму ду- ше, пред олтаром љубави! Др Дабић је увек био за уски пут ко- ји скоро сви заобилазе. Треба бити савршен. Љубити Мирјам која га је прогонила док је имала самодржавну власт у Србији. Лечити кочоперну патуљасту Мирјам, која је мучила генерације студената идиотским марксизмом! Кувати јој мајчину душицу и рузмарин. Да пије док не замирише!

Прави изазов је изменити њен душевни програм, са леве на десну страну. Цео живот радила је за сатану, бавећи се лаж науком, испирајући мозак омладини. Др Дабић је хтео да је пребаци у десни табор, покајника који се спасавају радећи за Бога! Променити ментални код заблуделе душе био би подвиг. Та пацијенткиња није само буцмаста и луцкаста, кажу да је врачала са несврстаним Саи Бабом!

Колеге психијатри би рекли да је тотални мазохиста! Било је у томе истине, од малих ногу имао је комплекс мучеништва. То и јесте пут ка светости и спасењу душе. Ником није лако. Мали грешник, мало покајање! Велики грешник, велико покајање! Као помало прозорљиви психијатар знао је да је разлика између светитеља и грешника мања него што се мисли! Давно, док се бавио политиком, као мученик, нападали су га са свих страна. Мрзела га је др кошерног марксизма, прва дама балканске крчме. Кад је мало боље разгледао, схватио је да има посла са паци- јентом. Какав диван пример дијалектичког јединства супротно- сти! Он ће њу да лечи од марксизма, а она њега од психоанализе! Психијатар кроз лечење других лечи самог себе, луцкастог, прекрстио се блажено др Дабић!

За разлику од њега, који је од власти бежао, она је била типична Амазонка, властољубиви мушкарац у сукњи, као Роза Луксембург! Сигурно брије браду и бркове! Ех! Такве су у средњем веку спаљивали на ломачама, уз појање покајничких псалама. Савремене вештице, феминисткиње, типа Мадлен Олбрајт или такозване Мадоне, са метле су прешле на власт и телевизију!

Прошао је идеалним докторским прстима кроз бујну гриву, која се спајала са мудром брадом. Као Нијагарини водопади, или Плитвичка језера. На мени све буја од чистог ваздуха и семења које грицкам, од богоугодних лектира и добре воде! Кад умрем, бићу опет млад, писаћу песме на оном свету! У паклу се баве политиком, а у рају цвета поезија! Волео бих да будем небески поета, – шапутао је скромно у браду са неодољивом јамицом.

ШТО ЈЕ ВИШЕ ЛЕЧИО БИЛА ЈЕ СВЕ ЛУЂА

– Стара властољубива вештица, др Мирјам! Ако се покаје, и пређе у Божије стадо, опет ће се гурати да буде власт! Не дај Боже да постане игуманија! Шта мени сад фали? Био сам вожд, изгубио моћ, скоро и главу! Додуше, ко окуси власт, не може више да скупља значке и салвете! Није му до скупљања лептирића.

Дању политичар, диктатор или демократа, ноћу песник! Као Мао и Хо Ши Мин! Типична шизофренија. Песници су ре- метилачки фактор у идеалној држави. Господе помилуј! – шетао се по свом горском Кремљу, као медвед после зимског сна.

Као сваки психијатар, помало је патио од маније величине! Моја ординација је безгранична! Свет је лудница! Драге колеге, понекад тражимо кључ за своју бољку кроз лечење сродних душа! Био је романтични прагматик! Моја терапија је бављење туђим психозама. Исцељујем се док лечим сличне себи!

Радо је помагао лудацима! Са будалама није хтео да има посла! Све се помешало! На пример, Мирјам, или, како је водио у свом тајном дневнику др Трифртаља, била је малчице дефектна, и психички и физички. Тело монголоида красила је главурда са великом црвеном ружом. У младости је личила на печено прасе, у зрелим годинама на дивљу свињу!

Жена је велика тајна, жена свиња, романтична и идеалиста, приглупа и амбициозна, је прави изазов! Што је више лечим, као да је све луђа! – цвокотале су му мисли! – Личи на јеврејску револуционарку Долорес, која је жарила и палила у шпанском грађанском рату. Другови су је звали Опседнута, Ла Пасионарија!

Башкарио се на љуљашки између неба и земље, под кестеном. Пацијенте је опуштао гуслањем. Није он луд као колега Фројд да положи болесника на кауч. Боље да ја лежим, а пацијент нека се мучи на троношцу. Ја се одмарам, а пацијент као за- пета пушка! Могу и лудаци мало да лече нас психијатре! Слично се сличним лечи, клин се клином избија.

Сви лудаци личе помало на психијатре, сваки психијатар је луд на свој начин. Др Трофртаља помало личи на другарицу Надежду Крупску, којој је Лењин оставио необично завештање, ко је је коштало главе. – Троцки је паметни подлац, ђубре, а Стаљин је подли глупак, будала! – поверио је Илич женици. Подли глупак шаље Нађи дивну торту за рођендан! Пробала и умрла!

Др Дабић је штимао нежне струне душе за сеансу са старом скрибоманком. Прошли пут му је читала свеже мемоаре о бал- канским ратовима и миру. – Ја сам учествовала у доношењу свих важних одлука. Била сам владарка из сенке, – рекла је, гладећи Дабићеву магарицу љубимицу!

Он је закључио да је власт слатка, зато многи политичари имају шећер! Више власти, шећер расте! Сва беда је у томе што шећер остаје и кад изгубиш власт!

Др је у дневнику написао: – У политици је била романтична незајажљива Месалина, њен комунизам био је лево од Троцког. Лечим је магарећим млеком и пијавицама. Морам да јој пуштам нечисту крв! Лоше наслеђе!

Товариш Стаљин лечио је лењинску револуционарну елиту радом у Сибиру. – Да су несвршеног богослова Јосифа мало ви- ше лечили у Сибиру, можда ја сад не бих лечио Мирјам! – сањарио је. Др Дабић је своје пацијенте, полуполитичаре и полупеснике смиривао сеоским пословима, од косидбе до шишања оваца. Пацијенткиња је каснила. Тешко је пратити, она је штаб светске револуције! Ништа необично за владарку из сенке. Лечио је и читањем бајки. Понекад се осећао као инжењер њене душе. Само мачак у чизмама и три прасета могу да је одврате од поли- тике! Научио је да музе магарицу и козу! Лепо, здраво и корисно! Свети оци уче да је најбоља духовна терпија ћутање и рад.

Његов верни друг, боготражитељ Драгуљче је говорио: – У нашем горском Кремљу је као у Нојевом ковчегу! Све буја, расте, цвета и чека да изађе на слободу! Чини ми се да је за неке људе слобода штетна! За пету колону, разне декаденте, јеретике марксизма и демократије!

Дабић је уздисао: – Да, али њима увек фали слободе и власти!

Драгуљче је репетирао пиштољ: – Фали им батина! Те бунтовнике може да смири најмање десет година строгог затвора! Пошто смо изгубили Голи оток, морамо да се сналазимо! Имамо много празних и напуштених манастира! Ту је решење, оскудна храна, тежак лековити рад, послушност, молитва и ћутање! Спасавамо душу грешника, да не руши државу, не оснива политичке странке, – ту се наш јунак полако прекрстио и уздахнуо, – спасавамо друштво од перманентне побуне, то јест реформи, идиотских експеримената, револуције која тече, у канализацију историје! Формула власти, ех… у Библији пише да се чувамо лажних пророка, који долазе у овчијој кожи демократије, а у души су мондијалистичке крволочне звери! Као раб Божији и војник сам за примену дијалектике, за дешифровање библијских кључева власти, добра и зла, ропства и слободе! Бог је на небу, а ђаво је кнез овога света!

У разговор се умешао легендарни генерал Младић, раб Свете Тројице и катакомбног Православног Комитета за ослобођење отаџбине од ванземаљаца!

– Другови у Господу, браћо Срби, сви смо окусили власт. Постоји власт од Бога и од ђавола! Прва је благословена, а друга проклета! Монархија је богоугодна, кад кнез, краљ, војвода, домаћин, муж, командант, влада, по милости Божијој, кнежевином, краљевином, војводством, кућом, женом, војском!

Архангел истине, мудри Драгуљче је наставио: – Ми, из боготражитељских безбедоносних структура смо рођени монархисти! Чак у неблагословеном хаосу, анархији, званом демокра- тија, или педерастија! Коме требају политичке партије, избори, са бесконачним лажима и брбљањем?

– Зна се! Ђаволу! – поучно рече генерал Младић! – Он, као кнез овога света шири глобалну демократију, као што је ширио проклети комунизам! Ровари против нормалне патриотске и побожне власти! Свуда пропагира дрогу, неморал и цивилно служење војске!

Драгуљче је грубо помиловао докторову магарицу Лајку: – Проклети кнез новог педерског поретка! Ни ми, из побожног агитпропа не седимо скрштених руку! Ухватили смо нечастивог за рогове, не губимо време, и уз Божију помоћ, побеђујемо га где год нам се укаже прилика! Бранимо добро и истину, сатиремо слуге лажи и лукавства, ловимо их без престанка, не признајемо државне границе! На небу им суди Бог, а на грешној земљи ми, катакомбно Министарство унутрашњих послова! Шта има узвишеније од стрељања петоколонаша и зеленаша? Наш типик су десет Божијих заповести!

– Диван си, верни слуго Божији, са једне стране је хашки трибунал кнеза таме, а са друге твој, благочестиви! Ком опанци, ком обојци! – рече Дабић.

– Браћо, ја, многогрешни, дуго сам се борио са ђаволом у сопственој кући! Код нас је, Боже ме прости, владао матријархат! Био сам млад и наиван! Слеп код очију! Тражио идеалну невесту! Прва је имала нечисту савест и нечисту крв! – ту се мудри Драгуљче побожно прекрстио! – Побегао сам из једних у још горе канџе! Друга ми је стегла омчу око врата! Руси такве зо- ву стерва! Слеп си док деца не порасту! Мучни разводи, потомци дегенерици, хипици, наркомани, жена вештица! Једва сам се ослободио змије! Вуду смрдуља, урокљива и ружна! Кожа јој беше глатка као у старог крокодила! Куку леле, као кукавичје јаје, подметнула ми је туђе дете! Господи, милостив буди мени лаковерном!

– Срећан је онај ко вас, неустрашиве апостоле истине и хероје отаџбине, има за пријатеље! – кликну Дабић. – Узгред, ве- штице, које су спроводиле матријархат, у светлом средњем веку су спаљивали! Као и геј активисте! Света инквизиција је помагала грешнику да се покаје, душу је препуштала Богу, а тело огњу, да се очисти од страсти! Комплекс власти, за нас психијатре, увек се види у брачној постељи! Ако жена инсистира да буде на мужу, или, он сам увек тако хоће, то је матријархат, муж је крпа, жена је газда, ту је све наопачке, влада ђаво, а не Бог! Клинички доказано!

– Опрости, пријатељу, ако је човек мало лењ, или уморан, па замоли своју жену, или вештицу да буде горе, понекад, да ли се може сматрати крпом и робом? – забринуто упита Драгуљче!

– То није страшно, као изузетак, али нормално је да мушкарац буде глава, што не значи мучитељ, иако многе жене помало уживају у болу… неки психијатри мисле да је тема љубавних односа, садизма у кревету повезана са комлексом власти! Болесна потреба за командовањем и владањем често и доводи на власт!

– др Дабић је скицирао на папиру антихристе нацизма, комунизма и перверзије: Хитлера и Лењина, Троцког и Де Сада!

– Ваљда сам ја изузетак, који потврђује правило? – кротко се огласио генерал Младић.

– Наравно, брате, – љубазно рече др. – Наука повезује садизам са педерастијом, отвореном, потиснутом, маскираном… већина душевних болести, психоза и неуроза су управо то!

– Авај, светом влада педерска интернационала! Психопате, са екстремном вољом за моћ, професионални политичари, реформатори, револуционари, диктатори, са тајном страшћу!!! – машио се за калашњиков генерал подвижник!

Драгуљче је стао иза Дабићевог хајдучког трона, милујући пиштољ! – Знате, кад је у СССР почела велика чистка, за једну ноћ су ухапшени сви педери! Занимљиво, Лењин им је дао слободу!

– А Стаљин? – упита Рисов човеколики мачак Тито!

– Вратио је педерастију у кривични закон, само је балетане оставио на слободи! – нарогушио се Драгуљче! Опет проклети агент Тито! Показаће он њему!

– Објасни нам, друже! Ти си стручњак за НКВД, – живну Дабић.

– Пошто су балетани углавном педери, шта би остало од славног совјетског балета да су их похапсили? Оставили су их да лепотом спасавају свет! Опаснији су писци педери, који греше главом и пером. Њих нису поштедели! – рече Драгуљче и као од шале баци мачка Тита преко ограде!

– Не допада ми се ни он ни његов газда Рис! Миришу на пе-

ту колону, диверзију, шпијунажу, пакост и лаж! Знате, некад је друг Лењин говорио да је боље уништити сто невиних, него про- пустити једног кривог! – овде вођа Кремљевског агитпропа наискап попи пехар козје сурутке!

Лукави Тито се дочекао на ноге, и поново шуњао око нашег кружока. – Напићу се крви архангелу истине, Драгуљчету, не звао се ја агент Тито! Завршиће тај руски агент у Хагу, са својим пријатељима Младићем и Дабићем!

Мудри и неустрашиви Драгуљче је наставио: – Ђаво је то- тални екстремиста! Најопаснији је кад га не примећујемо! Не пропушта прилику да делује кроз политичаре! Скоро сваки угради бар једну циглу у глобалну пирамиду светске демократије – анархије! Ми, из Православног агитпропа пратимо његова лукавства по целом свету! Његов пут је широка стаза која води у духовну пропаст! А наша је уска стаза која води у живот вечни! Избави нас од лукаваго, – шапну вођа Кремљевске ескадриле.

Др је зевнуо, а Младић наставио: – Не бих се овом приликом бавио древним култовима и историјом друштвених форма- ција. Рођење, процват, залазак и смрт, ето универзалне матрице цивилизација и народа…

Драгуљче је желео да потврди мисао која му се дуго шеткала по глави: – Код светих отаца читамо да ђаво претвара му- шкарца у жену, и обрнуто! Савремена наука демонско у човеку назива душевним болестима, зар не?

– Да, – чуо се умиљати Дабићев глас. – Међутим, савреме- на психијатрија не признаје Бога ни ђавола! На пример, ђаво се- ди у човеку, а колеге га не виде, него кажу: то је епилепсија, параноја, манија величине, манија гоњења, нарцизам, депресија, шизофренија, хистерија, нимфоманија, алкохолизам, наркоманија, мазохизам, садизам, хомосексуализам, лезбијанство, фригидност, воајеризам, егзибиционизам, клаустрофобија, комплекси Дон Жуана, па фелацио и кунилингус…

– Човек се учи док је жив, – зачуђено рече Драгуљче! – То- лико су нам испрали мозак да сам и ја, грешник, до сада веровао да је ово последње нешто нормално!

– Ниси једини, сад то децу уче у школи! Модерни предмет, сексуално васпитање, проповеда вештичију љубав, лизање и си- сање, оно, за шта су свети оци инквизиције, слали на ломачу! У руским православним лаврама, на сводовима храмова, прочитаћеш свете молитве и питања за исповест. Једно од њих је да ли вас брачни друг моли за фелацио и кунилингус, што света Црква осуђује као содомску гадост! Видео сам то у Почајеву! Тај грех обавезно треба исповедити! У ствари то раде, што кажу браћа Руси, леви маљчики и леве дјевушке! Колико парадокса на грешној земљи! Не будите слепи код очију! Заборавите сплачине марксизма, комунизам, социјализам са људским ликом!

– Објасни ми, драги брате докторе, комплекс Дон Жуана? Као да сам негде закачио тај вирус! – стидљиво је замолио вожд православног Агитпропа!

– То је драги мој, кад је мушкарац у прелести, духовно слеп, умишља да воли жене више него што је нормално, тако да не може да воли, нормално, само једну жену! У њему седи бес блу- да, који га тера да тера кера!

– Помоли се, драги докторе, за мене грешног роба блуда, да се смирим и од Бога добијем чисту љубав нормалне женске душе! Верне и здраве! – озбиљно рече храбри Драгуљче!

– Хоћу, добри чувару српског неба! Драга браћо у Христу, подвижници, српски витезови! Пробудите у себи исконско и до- бро знано, што нам се преноси с колена на колено хиљаду година! Кључ добра и зла, вечног живота и смрти! То је наша православна вера, залог нормалног живота на земљи, и вечног спасења на оном свету! – са патосом рече Дабић, голицајући Лајку!

Драгуљче се чешкао по глави: – Хм, моје православно око, иако кратковидо, види човеколиког мачка Тита као маскираног агента нечастивог хашког трибунала! Он прати нас, али и ми пратимо њега! Чини ми се да је он црни маг! – уздахнуо је! – Ради за западне тајне службе, невладин сектор 666! Пријатељи, чека нас пун месец! Ви знате шта то значи за нашу ескадрилу! Свеноћно бденије! Наша Служба нема толико лудачких кошуља за месечаре који ће ноћас полудети! Ја, раб Божији, Драгуљче, просим ваше свете молитве! Дивни витез је салутирао, поклонио се и лагано удаљио!

– Не бих ноћас био у кожи страним плаћеницима, – намигнуо је Младић Дабићу! – Бич Божији, Драгуљче је у доброј форми!

Генерала су чекале у заседи птичице и зечићи, пчелице и бубамаре! Оставио је доктора који је опијен чистим ваздухом заспао. У сну је залутао у кошмар. Јуриле су га добро познате вештице, др Ведма Босанац, са шприцем и Соњечка Лајт са митраљезом! Прва је хтела да му убризга отров, а друга да га стреља! Кад је осетио убод шприца и чуо штектање митраљеза, прекрстио се и шапнуо: – Господе, у Твоје руке предајем дух свој! За тренутак се пробудио, срећан што је извукао живу гла- ву! У другом сну, ваљда због пуног месеца, налетео је на рођаку Анаконду Србљановић. Палацала је дугим отровним језиком, па се Дабић са страхом и трепетом обратио светој Петки за по- моћ! – Света мати Параскево, избави ме од ове напасти, – завапио је смерно!

Понекад је сањарио о здравом пастирском житију. – Ех, да сам остао на Дурмитору! Био бих нормалан људина, народни гуслар, скроман и здрав, побожан и миран, волело би ме стадо и браћа чобани, породица и народ. Певао бих са јагањцима: Чобаан терааа овчицеее лакоилане…

– Авај, сишао сам у град и кренуо на врх пирамиде. А риба од главе смрди. Што сам више знао, био сам све немирнији. Што сам био амбициознији, имао сам све више непријатеља. Није бо- гоугодно закопавати таленте и бити лењ! Не верујем да ме је изабрао народ. Била је воља Божија да постанем вођа. Да доживим тријумф и пад, да се гордим и понижавам, да се спасавам побе- дама и поразима, све је Божије допуштење! У политичком вртлогу изронио сам као риба, нисам био лош, трудио сам се да будем правичан и мудар, миротворац. Водио сам партију голубова са гранчицом мира. Заволео сам све, пријатеље и непријатеље, јер је Бог Љубав. За мене нема позадине, увек сам на првој линији фронта. У души, ординацији, рату и миру, у политици и поезији, ја сам ратник, све мање свој, народни, све више духовни, Христов!

Постављао је дијагнозу пратећи сенку пацијента. Није могао да објасни зашто. Што је усамљенији, Бог му све више открива! Замишљао је прасолику Мирјам како лови лептириће и суши цвеће у хербаријуму. Затим брије бркове, браду и ноге. Некад је солила памет мужу полупапучићу, харизматичном вођи. У дневник је записао: – Тест за др Мицу, она је увек била доминантна! То је брак 69, наопачке, она не може да буде испод њега! Свака вештица тежи да буде на мужу, као што јаше на метли!