Бранко Станић

У ЗАГРЉАЈУ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА (30)

Невоља нас Срба је што се свакој генерацији догоди нешто што будуће не смеју да забораве. И у тој, све удаљенијој, 1999. години догодило се нешто што исто тако не сме да се заборави, или мора да остане у сећању. Свеједно шта, ал’ изађе на исто. Била је то година, пред само пролеће, када су се на остатак осакаћене и онемоћале Југославије удружено обрушиле највеће силе света. Недељама су систематски са неба истресали на хиљаде тона челика у разним експлозивним облицима. Потресала се Србија и Црна Гора, заједнички, по ко зна који пут.

Управо о томе, шта још не сме да се заборави, говори овај дневник, који није ни писан с намером да буде дневник, већ је настао из сасвим других побуда.

Када је почело бомбардовање моја колегиница слала је поруке са мог рачунара својој сестри, која је са супругом и децом у то време била у Боцвани, на југу Африке. Било су јако забринути због ствари које су нам се дешавале, а удаљеност је још више појачавала њихову бригу. И како колегиница није увек била у могућности да долази и јавља се ја сам повремено почео, иако нисам познавао ни њену сестру, а ни зета, да им пишем шта се дешава у нашем крају, у Србији, у Југославији… Касније сам писао све више и тако су настали ови записи који су заправо сведочанство о „милосрђу“ нових кројача света.

Јел’ пада код вас

Протекло је тек неколико дана од почетка рата. Сирена је огласила ваздушну опасност и само што је прошло 20 часова кад зазвони телефон.

– Јел’ пада код вас? – чух непознати женски глас с благим призвуком завитланције.

– Не пада! А код вас?

– Не пада ни код нас – одмах је схватила да је погрешила па упита:

– Је ли то стан … – рече и презиме, али га заборавих.

– Није, али нема везе. Одакле зовете?

– Ту из комшилука, из Шапца! – одговори жена и прекиде везу.

Под пуним борбеним комплетом на Југославију

Победници

Четвртак, 24. јун 1999. године

Укинуто ратно стање.

Победили ми, победили они!

Ко ли је поражен?

Те вечери враћали смо се, Вера и ја, од њених кумова. И баш се нађосмо поред тржнице кад испред нас, између два солитера и изнад кровова онижих зграда, плану, као кад изненада севне, плавичаста светлост у облику куполе. Запитасмо се шта би то могло бити. Тако нешто до тада нисмо видели. Када је раније севало никада није севало тако ниско. А онда, после добрих десет до петнаестак секунди, груну снажна експлозија. Сад нам би јасно. То је НАТО нешто гађао у Мачви. Не потраја дуго, а иза наших леђа зачу се још једна, јако удаљена експлозија.

Било је то прво дејство НАТО авијације које смо видели и чули, иако доста удаљено.

Следећег дана смо сазнали да је то НАТО гађао покретни радар. На Интернету се појавио снимак 7. маја. Два кратера и трагови возила на коме је био радар.

Ракетни напад на радар

Четвртак, 5. август 1999. година

Тајни разговор

Данас сам телефоном звао Ниш и улетех у туђи разговор. Неко је, претпостављам, са југа Србије разговарао са неким са Косова. По говору обојица су били Срби, а у питању је био некакав посао.

– Хоћеш ли да ти дам број телефона? – говорио је онај с југа оном на Косову.

– Не треба!

Још пар пута је онај с југа нудио број телефона, а онај доле одбијао. Јужњак најзад одуста од нуђења и да би се посао убрзао рече:

– Треба нешто и дати.

Онај са Косова нешто одговори, али заборавих шта. Јужњак настави разговор:

– Имам једног пуковника, али нешто врда, не можеш му прићи.

Са оним на Косову је био још неко па се и он укључи у разговор.

– Како је доле? – упита га јужњак.

– Знаш како је! НАТО је све полупао.

У наставку разговора нови саговорник помену неког Љамића из Новог Пазара преко кога иде посао.

Ништа се конкретно није могло закључити о чему се ради, али по разговору бих рекао да је неки већи посао био у питању у којем треба подмићивати не само пуковника већ и људе на високим положајима јер су помињали и неког министра, али не и његово име.

Овај разговор иде у прилог нашој војсци, није подмитљива, или пуковник чека бољу понуду. За оног министра нисам баш сигуран.

Типови у телефонском разговору нису аматери, ништа конкретно не говоре, а завршавају послове. Једина грешка могла би бити нуђење броја телефона, јер се тако могу офирати коме не треба.

Ово прислушивање је било случајно, а како ли тек изгледа када Американци намерно прислушкују разговоре. За њих прислушкивање телефона није никакав технички проблем, а е-маил им дође као права посластица. Имају га као на тацни. Сада могу да завире у свако писмо а да не одлепљују коверте.

Преправке у улици Милоша Великог у Београду

по замисли „архитеката“ НАТО алијансе

Уторак, 10. август 1999. године

Ова прича датира још из првих дана рата са НАТО алијансом.

У нашем крају баш тих дана из неког села ишао је негде неки човек својим послом. Не знам целу причу, већ само фрагменте, и тај човек што се негде упути с врати у кафану. Вероватно је нешто проговорио кад се неком по говору учинило да је странац, и то ни мање ни више него да је баш пилот НАТО алијансе. И да несрећа буде већа, непознати човек је, на ђавола, на себи имао и неку јакну са страним натписом на леђима. Било је то време лова на катапултиране НАТО пилоте, а народ, гневан на НАТО, на несрећном човеку искали свој бес. Не знам како је набеђени пилот прошао, али лоше би завршио да кафански гости не схватише да то није никакав пилот, већ наш суграђанин, само нем.

А пре овога била је права потрага за пилотом који је испао из авиона Ф-117 А. Шта је било с њим нико не зна. Американци су још исте ноћи објавили да је спашен, да би се касније на телевизији уместо њега појавио његов друг, а он сам нигде није виђен, осим његове слике у новинама.

Преображење

Четвртак, 19. август 1999. године

Преображење!

Празник који чува спомен на славу Исуса Христа. Спомен на дан када се Исус Христ пред својим ученицима на галилејској гори Тавор преобразио у светлост.

Празник који чува наду и веру у спасење.

За Србе, Преображење је попримило друга значења што открива њихову праисконску везу са природом. За њих је то дан када се преображавају и гора и вода. Лишће почиње да жути, а вода захлађује.

Данас, баш данас, Срби од Преображења очекују нешто друго. Духовно удаљени и од вере и од природе очекују да од данашњег дана потекне преображење у држави, политици, друштву.

За преображење се, генерално, залажу сви Срби. Само не мисли сви Срби на исти начин.

Актуелна власт, у том правцу, стално мења законе и, наводно, стално растерећује захватања из привреде уводећи мере које стимулишу извоз. Тренутно је у току обнова земље после НАТО агресије.

Опозиција има сасвим супротне идеје. Први посао је да се свргне текући председник, па онда следе остала преображења. Мада и у опозицији има других размишљања у погледу редоследа преображења, ипак су се сложили у једном, нека од данас, 19. августа 1999. године, на Преображењe, почне ново преображење. Одабрали су баш овај дан иако са вером и Богом ретко ко од њих да има везе.

Нема ни у власти баш неких верника, али власт је нека своја преображења већ обележила новим празницима.

У праву су. И једни и други. Овако се више не може. Треба нешто мењати. Само се нисмо договорили шта, власт или опозицију, или обоје.

УМЕСТО ПОГОВОРА

Био је ово само један из низа догађаја који не смемо заборавити. Да ли ће тога бити и убудуће тек ћемо да видимо. Судећи по нашим сећањима сигурно да ће их бити. А колико дубоко ће се урезати у наша нова памћења зависиће, засигурно, и од нашег умећа да се снађемо у новим дешавањима.

КРАЈ