Анализа

Небојша Малић – Ако је ЗАБОРАВ оружје непријатеља, онда је ПАМЋЕЊЕ оружје којим га побеђујемо!


Заборав води у нестанак

26. 06. 2012 9:34 | Небојша Малић / Сиви Соко

Nebojsa Malic2 Заборав води у нестанак

Читам јутрос интервју који је историчар Драгољуб Живојиновић дао заЖутитику, и питам се у којој мери су га фризирали да би био подобан за ЕУропски квислиншки култ. Или се можда ради о одступници, ако се промени влада па Жутитика опет постане Политика? Ко зна. Тек, Живојиновић је у праву: за Енглезе је Србија увек била сурогат или продужетак Русије, реметилачки фактор спрам Лондону далеко драже Аустрије или Османског царства.

Срби и Енглези јесу имали исте непријатеље у оба светска рата, али то нипошто не значи да су били на истој страни. Јер док су Срби покушавали да опстану под чизмом аустро-немачког агресора и његових савезника, Енглези су водили своју геополитику, у којој за Србе није било много места. Дабоме, у свакој причи има изузетака.

Један је Флора Сандерс. Или Флора Сендис (ориг: Flora Sandes, не знам одакле у српском оно „р“). У сваком случају, реч је о храброј жени из Јоркшира која је у лето 1914. дошла у Србију да буде болничарка, а остала као војник и касније официр. За подвиге на Солунском фронту 1916. одликована је Карађорђевом звездом.

Капетан Сандерс је пензионисана 1922, у склопу опште демобилизације војске Краљевине СХС. Није знала шта да ради без униформе, па је неколико година провела путујући по свету и држећи предавања о својим искуствима на фронту. Удала се 1927. године за Јурија Јуденича; и британски и српски новинари су изгледа помешали овог млађег човека са белогардејским генералом Николајем Јуденичем. Флора и Јури су остали у Југославији. Према Милеровој, Флора је 6. априла 1941. обукла своју униформу и у 65. години кренула да се бори против Немаца.

Sandes 195x300 Заборав води у нестанак

Ухапшена је у јуну 1941, али је из затвора пуштена после 11 дана, под условом да се редовно јавља у Гестапо. Јури је умро од срчаног удара у септембру те године. Али никада није изгубила веру и наду. Када је у јесен 1944. отишла на редовни састанак у Гестапо, са смешком је рекла да жели да се опрости од гестаповца Хубера, који је за њу био задужен.

„Како? Не идете ви никуда!“ одбрусио је Хубер.

„Не идем ја. Идете ви,“ одговорила је Флора са осмехом.

Нажалост, у Титовој Југославији није било места за „усвојену“ Српкињу Флору Сандерс. У јулу 1945. отишла је код свог сестрића у Родезију (данас Зимбабве). Отуд су је протерали после три месеца јер се „дружила са домороцима“. Крај живота је дочела у Сафолку, где је умрла новембра 1956, у 80. години.

Све ово може да се прочита не само у српским новинама, већ и у енглеским. Аутор најновије књиге („Диван брат: Живот капетана Флоре Сандерс“) о овој изузетној жени, Луиз Милер, јуче је објаснила ко је била Флора Сандерс читаоцима Дејли Мејла.

Све је то мени било потпуно ново. До пре неколико година нисам чуо ни за Момчила Гаврића, најмлађег каплара на свету. Нити за Милунку Савић, најодликованију жену-војника свих времена, која је умрла заборављена у Титославији. Све је то рађено намерно. Плански. Јер, што рече један генерал пре пар година, заборав води у нестанак.

Када би мало више људи знало за овакве примере из не тако давне прошлости, шта мислите да ли би били уморни и очајни, да ли би пристајали да њима владају ништарије, бедници и хуље, теледириговани из Вашингтона, Берлина и Брисела?

Историја није црно-бела, нити је почела маја 1945, марта 1991, или октобра 2000, колико год вам квислиншки култ и његови господари тврдили да јесте. Ако је заборав оружје непријатеља, онда је памћење оружје којим га побеђујемо.

_____________

Небојша Малић

Рођен у Сарајеву 1977. године. Дипломирао историју и политичке науке 1999. године на универзитету Грејсланд, Ајова, САД. Од новембра 2000. је колумниста интернет-магазина Antiwar.com, а од 2005. и блогер на српском (Сиви Соко) и енглеском (Gray Falcon) језику. Живи у Вашингтону, где се бави писањем и преводилачким радом.