АУТОРИ

Веизовић: Хоће ли евроклијенти успети да докрајче Србију?


Док су нас наши политичари забављали протеклим изборима а и ми сами гајили неку, врло могуће лажну, наду да ће се нешто променити и да ће жути коначно отићи у историју, дешавања на Косову су остајала у сенци. Међутим како ништа не траје вечно, тако је и овој изборној представи дошао крај а старе и заборављене ране опет избијају у први план. Након само пар дана од завршетка избора Србију су почеле да опседају стране дипломате.

31.05.2012. видовдан. орг пише Весна Веизовић

Пожурујући политичаре да што пре саставе владу и наставе започете „послове“ како би што пре испунили све услове за добијање датума за почетак преговора. Последња посета Мирослава Лајчека, који је са собом донео „нове“ захтеве, је узбуркала српску политичку јавност. Једноставно је тешко заборавити колико је пута, само из Немачке и САД, постављан услов Србији да нормализује однсе са „државом“ Косовом те распусти наводно паралелне српске институције на сверу покрајине, за шта би као награду добила статус кандидата. И најзад када је Србија, још увек не формално, те захтеве у виду фусноте готово до краја (али суштински готово сигурно) реализовала, ми смо и добили статус кандидата.

 

Радикализовање притисака са запада

Сви смо очекивали да запад настави да врши притисак на Србију када је у питању Косово, али помало смо се изненадили радикализацији захтева. У том пакету притисака и захтева да се нормализују „међудржавни“ односи са Косовом запад, како се чини, врши велики притисак на садашње (старе) потенцијалне коалиционе партнере са циљем да ови што је могуће брже саставе владу? Прошла влада је формирана неколико месеци након избора, влада пре ње исто тако. Зашто онда жути журе да што пре испуне захтев о саставу владе, ако не зато што се и самој Европи жури. Црни сценарији који последње време пуне дневну штампу широм Европе па и света, о краху евра и распаду Европске Уније, све су извеснији, и заиста има основа да буду епилог једног великог пројекта у који су европљани полагали велику наду. Да се ЕУ, врло вероватно, у облику какву је знамо, неће још дуго одржати показују и дешавања из Швајцарске где се већ увелико припрема план за случај распада еврозоне.

Иако је председник управе националне банке Швајцарске Томас Јордан изјавио да он лично не верује у тај сценарио, саме припреме плана баш у трентку пада акција Европских деоница, показују да то свакако није случајност. Познато је да се ЕУ већ неколико година не налази у завидном положају, а да јој се економија у последње време одржава на стакленим ногама, док је криза која је захватила Грчку, Шпанију, Италију и цео блок источне Европе, само кап која прелива чашу, односно као прва домина која се љуља и прети да обори све остале у низу. У том случају, делимичног распада ЕУ, запад може, услед, надамо се и освешћења Срба, остати без своје шаргарепе којом магарчи Србе већ дванаест година. Тако да имајући у виду да им гори под ногама, није ни чудо да пожурују жуте, којима су очигледно обезбедили мандат (јер су доказани полтрони запада), да опет поседају у фотеље и приведу своје прљаве послове крају.

Лајчек је дошао са захтевима, наводно новим и сличном причом која подгрева наду у бољу будућност европске Србије, као да смо до сада живели у Тунгузији, наводећи да се Србија налази на прекретници своје европске перспективе. Занимљиви нема шта. Но он је можда је донекле и у праву. Новоизабрани председник ће, сасвим је могуће, имати маневарског простора (мада ће уколико покуша да реализује најминимималније српске интересе имати против себе читав запад и све западне клијенте у Србији од којих су најопаснији ДС-овци на челу са Тадићем) за покушај, макар ублажавања, а можда и делимичног разрешења многих наших мука. Шароликост која се сада десила на политичкој сцени након избора ипак  отвара, какву такву, могућност Србији да скрене са оног „јединог“ пута ка Европи, којим нас је Тадић водио и довео до пропасти и окрене се, макар у реалним могућностима, истоку, што би довело до преко потребног геосттратегијског баланса, али и ослобађања психолошког притиска, који је Србима, а и свим грађанима Србије, наметнула ова клијентелска, наводно проевропса гарнитура. Но то ће свакао бити тешко док ови, који су и до сада држали власт, наставе да владају (а највероватније је да хоће). Ипак наде има и не треба је игнорисати.

Колико је значајан фактор Николић

Николић је јуче имао разговор са шефом делегације ЕУ у Србији, амбасадором Венсаном Дежером, где су теме биле пре свега права мањина, дешавања на Југу Србије и у првом плану Косово и Метохија. Према неким изворима режимских медија, у овом случају Блица (који је већ објављивао информација са разговора који се још нису десили), Николић је ради доказивања о промени досадашњег имиџа бившег радикала и националисте, прихватио да покаже већу кооперативност што се тиче Косова. Међутим Николић је само пре два дана, дао интервју (са звучним и видео записом) у коме јасно даје до знања да ће се пре одрећи пута у Европску Унију него Косова. Што је новост коју нисмо имали прилику да чујемо од жутих (ако изуземо немушту, неспретну и очито неискрену једну изјаву по том питању министра Јеремића), чија нас је парола „и Косово и Европа“ довела да останемо без обоје.

Ова изјава Николића, којом он на неки начин преферира Косово у односу на ЕУ, односно каже да ће се пре одрећи ЕУ него Косова, подгрева извесну наду, као и сам пут у Русију, где је на позив Путина присуствовао прослави Јединствене Русије, што је била прва његова међународна посета од кад је постао председник. Јер иако је тек био изабран на ту позицију, односно у том тренутку још увек није био положио заклетву, на ту посету се ипак гледало на неки начин, са правом, као прву званичну. Николић је овом посетом је вероватно дао симболичан знак Србима да он није једносмеран и да је и њему самом исток, ако не ближи, а оно бар једнако близак западу, што је уосталом у складу са његовим предизборним обећањима и трогодишњом политиком СНС-а. Колико ће имати могућности да истраје на том путу и колико ће бити искрен видећемо.

Као што се може закључити из предходног дела текста Косово, које за сада само звездица дели од формалног признања, опет се налази у центру збивања. И оно је главни предмет интересовања европских званичника. Оно је усуд на којем ће се доказивати новоизабрани председник, и у „међународној заједници“, али и код сопственог народа. Преговори са Приштином који треба да се наставе након састављања нове владе јесу главни разлог зашто Брисел пожурује политичаре, нарочито своје доказане клијенте, да се што пре формира влада. Самим тим пред Николићем је један испит, као што рекох, и од стране народа и од стране Брисела.

Албанци знају шта хоће, а ми?

Знајући добро да косовски Албанци не преговарају око севера, већ заправо желе целу нашу покрајину, онда је јасно да од таквих преговора нема ништа, односно да они имају за циљ само постепено признање наводне косовске државе.Недавно је бивши регионални представник УН на Косову и Метохији Џерард Галучи, у својству америчког дипломате изјавио да је одавно јасно да Албанци не желе преговоре, већ једноставно провоцирају српски народ на насиље да би имали оправдање за нове репресије. Приштина, према Галучијевом мишљењу, жели да на северу Косова наметне владавину својих закона, чиме би оправдала “повратак” Албанаца и, последично, тотално протеривањеСрба.

“Они су очекивали да ће међународна заједница то урадити уместо њих; најпре УНМИК, онда Међународна цивилна канцеларија и Еулекс. Пошто то није успело, од јула 2011. почели су са константним провокацијама”, пише  Галучи у аналитичком тексту. Значи да независност Косова виси о концу и питање је да ли ће Николић имати снаге да веже тај конац, или ће га једноставно попустити (далеко било), показујући да није спреман и способан, или да нема могућности, да се супротстави политици НАТО-а и ЕУ, која већ деценијама распарчава Србију.

Но, морамо признати, да не би било забуне, да је положај било кога ко жели да заустави процес признавања Косова изузетно тежак. Укидање паралелних институција је малтене већ у завршној фази. Иако се данас Борко Стефановић наводно нећкао и причао како је то кршење договора из Брисела, о коме ми очигледно немамо појма, његов страначки колега министар за Косово и Метохију (можда му је функција највише апсурдна у односу на све остале политичаре) не мисли да је то кршење било каквог договора и ради на томе. Он је изјавио да ће нова влада Србије одмах по оснивању формирати привремена већа у општинама на косову и Метохији у којима ће највероватније бити сличан састав као у републичкој коалицији. Што је потпуно противно вољи грађана и такође испуњење једног од захтева са којима је Лајчак дошао, а који су наводно шокирали власт. Односно како наводи Слободан Самарџић подпреседник ДСС-а: „У првој фази ће бити погажена политичка воља народа и наметнути привремени органи, али ће се они претворити у поверенике за српску дијаспору на Косову. Тако то више неће бити локална самоуправа, него систем повереништва, а то је у складу са захтевом ЕУ да Србија угаси своје инситуције“.

И поред тога што је будућа стара влада потпуно свесна да је ЕУ на корак од распада (или у најмању руку до значајне трнсформације после које ће веома мало личити на ону страну заједницу) и да је ово можда последњи тренутак када се треба и мора почети постепено окретати озбиљније ка истоку и ка извеснијим перспективама, што би била и некаква шанса да се спасу све покрајине наше земље, које прете да се отцепе, они и даље гурају државу ка безалтернативној евро-пропасти и упркос вољи народа раде на своју руку, чиме доказују да су клијенти запада и да своју државу третирају као афричку колонију, баш као и њихове глобалне газде.