Весна Веизовић

Веизовић: Хоћемо ли се после ових избора нечему научити?


Веизовић: Хоћемо ли се после ових избора нечему научити?

22 мај 2012 Весна Веизовић

Европа је синоћ објавила да је у Србији победник председничких избора Томислав Николић националиста и десничар, док је Русија у свему била умеренија и њихови наслови су гласили да је Тадића победила опозиција. А Србија је и даље подељена. Она народна, два Србина три партије све више је присутнија и заступљенија.

Иако су поједини аналитичари, нарочито са „Видовдана“, месецима пре почетка изборне кампање заговарали уједињење опозиције, ова на том пољу готово ништа урадила (изузимајући коректне односе у кампањи СНС-а и ДСС-а и подршку у другом кругу председничких избора Коштунице Николићу). Однос готово непријатељски се задржао до самог краја кампањe, а када је могло да дође до кординисане делатности између два круга шанса је опет, услед другачијег стратегијског виђења ситуације, пропуштена. Негативна кампања уз често изношење чак и оптужујућих квалификација међу опозиционим лидерима давала је велики простор СПС-у да води наводно чисту, национално обојену и проактивну кампању, која их је промовисала као „одговорне“ политичаре, те су се у јавности њихове идеје перцепирала као готово домаћинске и државотворне.

Генерално никада до сада није вођена прљавија предизборна кампања. Наравно генератор такве кампање је ДС-овски естаблишмент (баш услед претеривања са блаћењем првенствено Николића су и изгубили председничке изборе), но велика кривица је и на појединим лидерима опозиционих странака. Они су, гледајући само сопствене интересе, често прихватали улогу коју им је у својој генералној стратегији додељивао ДС, да ли су они свесни тога или не и није најбитније. Али то је Србија, или како би рекли српска посла. Ко год ради у Србији на јединству чини се као да ради узалудан посао. Вишедеценијска, па и вишевековна српска разједињеност, или макар склоност ка томе, су и сада дошли до изражаја. Јер да је опозиција изашла јединствено освојила би, по садашњим резултатима преко 40 посто гласова, не рачунајући синергијски ефекат који би тај резултат свакако побољшао. Уз победу на председнчким изборима, који су се јуче десили, опозиција би рашчистила потпуно са овом режимом.

Ипак као што рекох својеврстан менталитет, који се провлачи кроз наш народ већ деценијама, и где свако себе сматра најподобнијим и најбољим од свих, је све присутнији. Не само када су у питању партије, већ и покрети. Чак бих рекла посебно они национално оријентисани, који се често користе од стране глобалних центара моћи и домаћих инсталираних прозападних елита управо да обесмисле оно што проповедају. Добрим делом захваљујући тим патриотским покретима, чије вође немају ни енергије нити идеје како младе да усмере на прави пут патриотизама, се и дешава својеврсно лутање младих и њихова дезоријентисаност. И међу њима је основни недостатак, или бољка, то што сви покушавају да изигравају, и да буду, лидери несхватајући снагу колектива, или, да се изразимо старом српском терминоилогијом, саборности.

Осећај тимског духа је био током последњих година својственији странкама на власти, на жалост. Руководећи се првенствено прагматичним мотивима жути и СПС су формирали пре четири године коалицију. У том тренутку њихова једина идеологија је била потпуно идентична, браћи по џепу није било тешко да нађу заједнички језик. И сада ће то покушати, но после ове победе Николића ипак се отварају и друге могућности. Опозиција је имала прилику и могла је да делује координисано, да се уједини и заједно изађе на ове изборе. Тиме би била у много бољој могућности да спречи нејвероватнију крађу која се десила на парламеентарним изборима чиме би, као што сам већ нагласила, већ сада потпуно рашчистила са још увек актуелним комунистичко-жутим режимом.

Ми смо сада добили новог председника, и саде се многе, наизглед решене дилеме, поново отварају. Томислав Николић је могао у повољнијим условима да постане председник. Опозиционе партије су, као што рекох, молге да формирају неку нову владу, можда не сасвим национално орејентисану али на добром путу да то постане. Но, ко зна, све је могуће после овог преокрета који се десио на председничким изборима. У наредним данима ће многе ствари бити јасније.

Ипак остаје горак укус који изазива сазнање да је могло да дође до завршног удараца који је требала да добије актуелна власт. Цела опозиција, која није желела да жртвује, неко мање неко више, мало своје програме и своје идеје а више своје сујете у складу са већ препознатљивим предуваним српским егом, је одговорна за могућност наставка владавине жуто-црвеног торнада, који ће, ако остане којим случајем на власти, наставити у свом познатом стилу да цепа и руши нашу државу.

Ипак пукотина у режиму се појавила. Из свега овога би требали нешто и да научимо, првенствено досадашње опозиционе странке, те да та пукотина постане полазна основа за демонтирање овог ненародног режима. Треба да схватимо, генерално као народ, а ови избори су добар показатељ, да уколико не можемо да постигнемо консензус по најбитнијим питањима, да уколико не не можемо да жртвујемо свој его и бар понекад схватимо да нисмо ми само у праву, да уколико не можемо да ставимо национални и свеопшти интерес испред личног, државу нисмо ни заслужили.

Разједињени смо идеални за генерисање сукоба после којих сви, нама непријатељски фактори, могу да остваре свој интерес док је наш увек угрожен. И то је можда најбитнија лекција ових избора, пошто је крај њихов (председнички избори) показао да није све изгубљено. Још увек много тога зависи од нас и од тога како ћемо се понашати у будућности.