29 април 2012 ФБР

Пише: Миодраг Новаковић

Наравно, да Србија јесте и Београд…

…Ипак осећао сам потребу да уочи долазећих избора- на којима се у скоро свим опцијама Србији нуди да гласа, не за себе, већ за „развратни и издајнички“ Београд као транзитну станицу према, оној већој, евроунијској „Содоми и Гомори“ (гледајућу само интерес бриселске, и делимично београдске „Содоме и Гоморе“)- покушам да разбијем ту стигму… Стигму- да је Београд Србија!?

Управо из тог разлога,пре свега  из мог личног убеђења да је овај данашњи ужутели и криминално-политички корумпирани „Београд“ отео Србију од саме себе, и да је сада нуди развратној Европи као свој коцкарски улог у партији покера коју је унапред изгубио- предлажем да одмах по доласку родољубивих снага на власт у Србији- Српска престоница буде премештена ван Београда, рецимо у Крушевац!?

Данашњи Београд је поред своје новокомповане „архитектонске“ ружноће, постао симбол свега лошег, свих промашених инвестиција- материјалних и духовних, симбол нечега- чега Србија може само да се стиди! Бар она стара Србија, земља наших славних предака, чије име је некад у свету симболизовало поносну државу и неустрашиву нацију, која још увек постоји једино у неким старим историјским уџбеницима (које овај распамећени режим још није пронашао и послао на ломаче)- а не „ово осакаћено“ што имамо данас…

За све оне који већ сада цокћу и врте главом на ове моје речи, пре свега за оне који највећим личним  успехом сматрају статус „натурализованог београђанина“, и који се тако острашћено стиде свог опаначког порекла и шајкаче свога „ђеда“- тако да сада са жаром, који је  једино раван оном „бившосрбском“ херцeговачких усташа,  потиру то своје порекло на сваком кораку, газе по својој вери, одричу се свог писма, парадирају Српском престоницом у дугиним бојама евроунијатских покондирених тикви- навешћу само неке разлоге зашто не заслужују више да скрнаве Српско име, и нашом престоницом „себе“ зову…

Прво, та „црна лоповска рупа“ без дна, усисава у себе не само новац крваво зарађен од стране радника и сељака из васцеле Србије, већ и већину дужничког новца (који каче о врат целој Српској нацији, ма где била) присвајају за своје властите промашене инвестиције, али пре свега за своје властите лоповске џепове. О томе смо доста писали ових дана на страницама овог гласила, али и многих других независних, или мање зависних медија у нашој „земљи дембелији“. Новински ступци су пуни афера разних Динкића,  Ђиласа, кумовског пара на челу државе, и да их поново не набрајам овде све поименично… Статистике наводе неумољиву чињеницу да око 40% свих прихода, што режимског харача, што Западних зеленашких дугова, иде у „Београд- који није Србија“!?

Ако погледамо и ону другу, нематеријалну компоненту и покушамо да нађемо у Београду упориште за тврдњу да је Београд центар нашег духовног, верског, интелектуалног, али и моралног елитизма- бојим се да ћемо поново лупити главом у зид…

Наравно да у Београду,  и оваквом какав јесте, и даље има пуно родољуба; водећих Српских интелектуалаца, националиста, идеолога, духовника, као и водећих патриотских покрета и партија- али као што сви то (мање , више) знамо, они су тамо ипак у мањини. Шта ће нам бољи доказ од тога, чињеница да су на недавним годишњицима отимања наше Свете Српске земље Косова и погрома над косметским Србима, у „нашој“ престоници окупило свега пар стотина родољуба- док су истим поводом у братским источноевропским државама изашле хиљаде њихових грађана на улице!?

Наша, наводно водећа национална институција је у овим можда најсудбоноснијим тренуцима за нашу нацију, Српска Академија Наука и Уметноси- постала је режимски дебатни клуб, завукла се у мишју рупу- док њени олињали и оронули штићеници крцкају националне пензије и очајнички се труде да не“таласају“… Иза њих не заостају  пуно ни дични књижевници из УКС- част изузецима, али ипак су у питању само изузеци…

Наши студенти су само бледа копија оних револуционарних, слободоумних, и пре свега националних авангардиста, из 60их, 70их, или 80их, и осим изолованих „донкихотовских група“, као ове последње са Филолошког, не боре се за своја права, већ за неке „ситносопственичке привилегије“… И као што нам поново неумољива статистика показује, у садашњој Српској престоници, и којекуде другде, стичу знања и дипломе, да бих уновчили негде у белом свету!? По статистици таквих је бар пола. Но, ја не бих њих кривио за такво жалосно стање њиховог духа и националне свести, јер ипак су то деца чији су мозгови у овој „жутој пројевропској транзицији“ суровије испирани, него и у најцрње Брозово комунистичко доба…

Наш Свети Синод је нажалост, можда и најупечатљивија слика и прилика те „ужутеле евроатлантско-ватиканске транзиције“, и осим  пар часних Владика- већина се већ привила (Не)Светој Столици уз скуте. Ипак овде позивам све вернике и родољубе да не поистовећују те појединце са целом Српском православном црквом, јер нашу цркву чини много више од неколико корумпираних владика, чини је пре свега наш мученичких православни народ и часни православни духовници који живе (и умиру) са својим народом- и она је иниституција која нам је кроз векове очувала национални идентитет,   обезбедила не само јединство народа и Српске државе, већ и опстанак и опоравак наше нације, након свих страшних Голгота којима смо били изложени кроз нашу крваву и славну историју…

На крају овог мог монолога који ће се некима свидети, некима вероватно неће (али и није писан зарад неког „контеста лепоте“)… Поново наглашавам да на долазећим изборима када гласате не тражите „савет“ на нашим алтернативним родољубивим гласилима, већ на оним режимским и прорежимским, и гласајте само за оне за које вам они кажу да „не ваљају“. Наравно не за њихове дојучерашње коалиционе савезнике, већ за праве патриотске опције, пре свега за оне које се до сада нису огрешиле саучествовањем  у издајничким пројектима прозападних петооктобарски режима, који „владају“ нашом отаџбином у деценијском издајничком континуитету, као и за оне ретке (мени пада на памет само једна) које су опстале у Српском парламенту, али су остали доследни и принципијелни у својој националној и патриотској политици. Наравно и за све ове нове патриотске покрете и партије, који су се последњих пар година доказали  у акцији, пре свега на косметским барикадама, али и на београдским улицама пркосећи режимским баханалијама, и чији храбри припадници и данас чаме у режимским казаматима као политички затвореници…

Дакле, овог „Ђурђевданског“ изборног дана, не гласајте за Београд, већ гласајте за Србију! Ово нам је можда и последња шанса да је спасимо из канџи ових „натовских слуга“, који су нажалост још увек на власти у Србији…