Бранко Станић

КАКО СУ СРБИ ПОСТАЈАЛИ НЕБЕСКИ

Срби нису постали небески народ одједном. Тај процес је трајао. Можда траје још и данас, јер ми смо народ који воли да се разликује од других, да смо нешто особити, да имамо што други немају… Зато сам у овом приказу и одабрао оне приче које прате овај мит почев од Косовског боја, па скоро до данашњих дана. Нисам имао намеру да се теоретски бавим расправом како и зашто су Срби постали небески. Одабрао сам оне приче из историје и науке, а и оне из наше традиције које су утицале на стварање или потврђивање већ насталог мита. Зато су се овде, поред Кнеза Лазара и Милоша Обилића, нашли и Карађорђе, а и Никола Тесла и Милутин Миланковић, а и обични хајдуци и њихови јатаци. Сви су они, и не само они, утицали да постанемо то што јесмо.

Нису Срби измислили небеса. И други народи су имали небеска краљевства, али изгледа да смо само ми, као народ, постали небески.

Данашње генерације, а будуће сигурно, све ће мање хајати за тим митом. То је и нормално, јер ће се уклапати у будуће светске процесе, али мит остаје мит и не треба га заборавити. Он је део наше прошлости, део нас самих, и не треба га се одрицати нити стидети.

ПРИЧА 8 – ДА ЛИ СЕ КЛИ­МА МЕ­ЊА

Све­до­ци смо да се не­што чудно де­ша­ва на на­шој пла­не­ти. Код нас су учеста­ле зи­ме са све ма­ње снега, а ле­та зна­ју да бу­ду жар­ка и су­ва. У другим дело­ви­ма све­та бе­сне сне­жне ме­ћа­ве, тутње ор­ка­ни, тор­на­да, ци­кло­ни и ко зна све ка­кве ве­тру­ши­не. То­пе се гле­че­ри. Пу­ца по­лар­на ле­де­на ко­ра. А ки­ше зна­ју да пљу­сну и иза­зо­ву по­пла­ве на­лик они­ма из би­блиј­ских вре­ме­на.

Чо­век се са пра­вом у стра­ху пи­та: Да ли се то кли­ма ме­ња? На­уч­ни­ци се упињу да обич­ном све­ту об­ја­сне ове чу­до­ви­шне по­ја­ве. Јед­ни их уми­ру­ју да је све у гра­ни­ца­ма нор­ма­ле и да се ни­шта дра­ма­тич­но не де­ша­ва. Дру­ги го­во­ре да се ипак не­што ме­ња и да је за то нај­ве­ћи кри­вац чо­век. Сво­јим не­кон­тро­ли­са­ним и непроми­шље­ним ак­тив­но­сти­ма угро­зио је и сам оп­ста­нак пла­не­те, а ти­ме и жи­во­та на њој. Ни­је ни чуд­но што су љу­ди за­бри­ну­ти, на­ро­чи­то, они ум­ни­ји. За­то ши­ром све­та и ор­га­ни­зу­ју раз­не ску­по­ве са јед­ном је­ди­ном те­мом, са јед­ним је­ди­ним, већ по­ста­вље­ним, пи­та­њем: Да ли се кли­ма на пла­не­ти Зе­мља ме­ња? Де­фи­ни­тив­ног од­го­во­ра не­ма, али се сви сла­жу у јед­ном: еми­си­ја угљен-ди­ок­си­да је све присутнија у ат­мос­фе­ри. А он је ди­рек­тан кри­вац, али не и је­ди­ни, ко­ји ути­че на гло­бал­но за­гре­ва­ње, јер не до­зво­ља­ва хла­ђе­ње ат­мос­фе­ре

Неравномерно загревање површине земље проузрокује разлике у притиску (у атмосфери) што доводи до кретања ваздушне масе унутар атмосфере земље; Ово је узрок настајања свих ветрова, од оних најбезазленијих, поветарца и лахора, до најжећих, оркана, торнада…

Сун­че­ви зра­ци до­пи­ру до по­вр­ши­не зе­мље, од­би­ја­ју се од ње и вра­ћа­ју у космос. При том, део то­плот­не енер­ги­је, ко­ју ти зра­ци но­се оста­ју у ат­мос­фе­ри и на по­вр­ши­ни тла. На овај на­чин се за­гре­ва зе­мљи­на по­вр­ши­на. Та ко­личи­на то­пло­те је уједна­че­на и стал­на. Ме­ђу­тим, ова при­род­на по­ја­ва, под ути­ца­јем ан­тро­по­ге­ног зага­ђи­ва­ња ат­мос­фе­ре и до­дат­ног уно­ше­ња га­со­ва у ат­мос­фе­ру, ме­ња сво­је природне ка­рак­те­ри­сти­ке и ин­тен­зи­тет ис­по­ља­ва­ња, иза­зи­ва­ју­ћи до­дат­но за­гре­ва­ње по­вр­ши­не Зе­мље и ни­жих сло­је­ва ат­мос­фе­ре. Та по­ја­ва је на­зва­на ефек­том ста­кле­не ба­ште.

Овај про­цес, не ра­чу­на­ју­ћи оне при­род­не, по­чео је да се од­ви­ја од оног тренутка ка­да је чо­век пр­ви пут све­сно, за сво­је по­тре­бе, упа­лио ва­тру. Од та­да, па до да­на да­на­шњег ње­го­ве по­тре­бе су би­ле све ве­ће и ве­ће. А нај­ве­ће су би­ле оних нај­ра­зви­је­ни­јих и нај­бо­га­ти­јих. И та­ко, што је не­ка зе­мља еко­ном­ски раз­ви­је­ни­ја она еми­ту­ју ви­ше угљен-ди­ок­си­да у ат­мос­фе­ру у од­но­су на оне ма­ње раз­ви­је­не.

Милутин Миланковић (1879-1958)

Да ли је за све ове по­ја­ве ипак је­ди­ни кри­вац чо­век? Да ли се не­што на пла­не­ти де­ша­ва и ми­мо ње­го­вих ак­тив­но­сти? О то­ме је по­чет­ком 20. ве­ка по­чео да размишља и наш слав­ни на­уч­ник Ми­лу­тин Ми­лан­ко­вић (1879-1958). По про­фе­си­ји гра­ђе­ви­нац, астро­ном, ма­те­ма­ти­чар и ге­о­фи­зи­чар на­кон ви­ше­де­це­ниј­ског ра­да утеме­љио је мо­дер­ну кли­ма­то­ло­ги­ју и кли­мат­ско мо­де­ли­ра­ње.

У глечерима су залеђене многе тајне наше планете

Ра­де­ћи на про­бле­му ути­ца­ја астро­ном­ских фак­то­ра на кли­му у то­ку ге­о­ло­шке про­шло­сти Зе­мље, Ми­лан­ко­вић је на ег­зак­тан на­чин об­ја­снио пе­ри­о­ди­за­ци­је настан­ка, раз­во­ја и по­вла­че­ња гла­ци­јал­них фа­за у то­ку про­те­клих 600.000 го­ди­на. При­ме­њу­ју­ћи ма­те­ма­тич­ки апа­рат и ко­ри­сте­ћи са­зна­ња прет­ход­ни­ка Ми­лан­ко­вић је до­ка­зао да су пре­це­си­ја, про­ме­на на­ги­ба осе ро­та­ци­је и екс­цен­трич­на пу­та­ња Земље око Сун­ца до­ми­нант­ни ду­го­пе­ри­о­дич­ни фак­то­ри на про­ме­ну кли­ме у геолошкој про­шло­сти.Пре­це­си­ја тач­ке рав­но­днев­ни­це тра­је 23.000 од­но­сно 19.000 го­ди­на. Про­ме­на на­ги­ба Зе­мљи­не осе ро­та­ци­је у од­но­су на ра­ван ор­би­те има периодич­ност од 41.000 го­ди­на. А про­ме­на екс­цен­трич­но­сти Зе­мљи­не пу­та­ње око Сун­ца има пе­ри­о­дич­ност од око 100.000 го­ди­на. Си­нер­ги­ја ове три осци­ла­ци­је да­је про­ме­ну осун­ча­ва­ња на­ше пла­не­те ко­ју је Ми­лан­ко­вић из­ра­чу­нао за 65. сте­пен географ­ске ши­ри­не у про­те­клих ско­ро ми­ли­он го­ди­на. То је ње­го­ва чу­ве­на кри­ва осун­ча­ва­ња, ко­ја је основ па­ле­о­кли­мат­ских ре­кон­струк­ци­ја и пред­ви­ђа­ња климатске бу­дућ­но­сти.

Промена нагиба Земљине осе ротације у односу на раван орбите

Промена ексцентричности Земљине путање око Сунца

Прецесија

Ми­лан­ко­ви­ће­ва те­о­ри­ја би­ла је ду­го иг­но­ри­са­на. Тек јед­на сту­ди­ја (1976) у часо­пи­су “На­у­ка”, ко­ја се ба­ви­ла про­у­ча­ва­њем ду­бо­ко­мор­ских се­ди­мент­них је­зга­ра по­ка­за­ла је да је Ми­лан­ко­вић био у пра­ву. Ауто­ри сту­ди­је ус­пе­ли су да из седимента из­ву­ку за­пис про­ме­на тем­пе­ра­ту­ра уна­зад 450.000 го­ди­на и про­на­ђу да су глав­не ва­ри­ја­ци­је кли­ме бли­ско по­ве­за­не са про­ме­на­ма у ге­о­ме­три­ји Зе­мљи­не ор­би­те. По­ка­за­ло се да су се ле­де­на до­ба ја­вља­ла кад је Зе­мља про­ла­зи­ла кроз разли­чи­те сте­пе­не ор­би­тал­не ва­ри­ја­ци­је. На­кон об­ја­вљи­ва­ња ових ре­зул­та­та, Нацио­нал­ни ис­тра­жи­вач­ки са­вет аме­рич­ке На­ци­о­нал­не ака­де­ми­је на­у­ка при­хва­тио је Ми­лан­ко­ви­ћев ци­клич­ни мо­дел.

А шта су, за­пра­во, ле­де­на до­ба?

То су она раз­до­бља или пе­ри­о­ди гла­ци­ја­ци­је у исто­ри­ји на­ше пла­не­те у ко­ји­ма се лед са по­ло­ва про­ши­ри­вао на ве­ли­ка про­стран­ства по по­вр­ши­ни зе­мљи­не ко­ре. Би­ло је не­ко­ли­ко ве­ли­ких ле­де­них до­ба то­ком исто­ри­је Зе­мље, а пр­во за ко­је се зна до­го­ди­ло се пре око 600 ми­ли­о­на го­ди­на. По­след­ње ле­де­но до­ба за­вр­ши­ло се пре око 10.000 го­ди­на. Ма­ло ле­де­но до­ба за­хва­ти­ло је пла­не­ту у 16. ве­ку, а вр­ху­нац је до­сти­гло око 1750. го­ди­не. Лед од­би­ја нај­ве­ћи део Сун­че­ве све­тло­сти што до­во­ди до да­љег хла­ђе­ња ат­мос­фе­ре и учвр­шћи­ва­ња ле­де­ног по­кри­ва­ча.

Да ли је на по­мо­лу но­во ле­де­но до­ба?

Као не­ми­нов­ност оно ће си­гур­но до­ћи и тре­ба га оче­ки­ва­ти за око 12.000 година. На то ука­зу­ју Ми­лан­ко­ви­ће­ви по­гле­ди у бу­дућ­ност оства­ре­ни пре­ко дијагра­ма осун­ча­ва­ња про­шлих вре­ме­на. Би­ће то вре­ме но­ве гла­ци­ја­ци­је ко­ја ће се ла­га­но раз­ви­ја­ти. Сред­ње го­ди­шње тем­пе­ра­ту­ре ће по­сте­пе­но опа­да­ти, а лед ће се ши­ри­ти и осва­ја­ти про­сто­ре по­чев од ви­ших ка ни­жим ге­о­граф­ским ши­ри­на­ма. Земља ће уто­ну­ти у хлад­не око­ве. Ту­жно ће штр­ча­ти ого­ље­ни пла­нин­ски вр­хо­ви као ка­кви спо­ме­ни­ци из­над ду­бо­ко при­кри­ве­них при­род­них ле­по­та ове пла­не­те. Ис­под сне­га и ле­да ле­жа­ће за­мр­зну­те ре­ке, ли­ва­де, фјор­до­ви, тун­дре, гра­до­ви, се­ла, по­не­где и љу­ди, фа­у­на и фло­ра, све оно што је не­ка­да оди­са­ло жи­во­том и ра­до­шћу.

Ин­ду­стриј­ске зе­мље већ 150 го­ди­на пу­шта­ју то­ли­ко угљен-ди­ок­си­да у атмосферу да би сле­де­ће ле­де­но до­ба мо­гло из­о­ста­ти, сма­тра јед­на гру­па на­уч­ни­ка. Док дру­ги ми­сле да упра­во гло­бал­ни раст тем­пе­ра­ту­ре на пла­не­ти пре­ти да нам пре вре­ме­на до­не­се ле­де­но до­ба.

Ко­ја је од ове две гру­пе у пра­ву? Да ли ће чо­век сво­јим ак­тив­но­сти­ма угро­зи­ти ци­клич­ност Ми­лан­ко­ви­ће­ве те­о­ри­је о ле­де­ним до­би­ма? Оста­је нам је­ди­но да приче­ка­мо и у то се са­ми уве­ри­мо.

Ша­ла на стра­ну. Ипак се не­што чуд­но де­ша­ва на на­шој пла­не­ти.

УМЕСТО ПОГОВОРА

И најновија дешавања само потврђују зашто су Срби, у оном вековном безнађу, изабрали царство небеско. Ово земаљско, по ко зна који пут, и даље нам отимају док се за оно небеско нико не граби.

Није Србима место једино на небу, и они имају право на царство земно.

КРАЈ