Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.
…Видим, на тротоару контејнер за ђубре.
Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.
Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.
Девојчица каже мајци: „Нема…”
Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема”? Та реч предуго траје.
Мајка каже:
„Погледај још мало…”, и дете поново ишчезава у ђубрету.
Стојим запањен тим призором.
Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу.
Глад има четворе очи.
Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч – задужбина.

Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?

Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци… нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу… Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.

Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу.

Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине?

Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап?

То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету.

Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате… Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.
Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже – ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну.

Ако икада умрем, што рекао друг Тито, мораће да ме сахране о државном трошку, у Алеји заслужних грађана, где ћу остатак вечности прележати, сигуран сам, уз неког са ким нисам говорио пола живота.
Бар ћемо се сити наћутати.

На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан:
„Наше је само оно што поклонимо другима.”

***************************************

НА РОЂЕНДАН УМЕТНИКА – МОМО КАПОР

Рођен је у Сарајеву 1937. године. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића. Објавио је велики број наслова, романа и збирки прича. Аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет (филм), Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Превођен је на француски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Момо Капор је био члан Сената Републике Српске од 1996. године. Умро је у Београду 3. марта 2010. године на Војно-медицинској академији. Супруга Љиљана Капор основала је Задужбину „Момчило Момо Капор“ и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, и која је написана на српском језику, у претходној години. Награда „Момо Капор“ додељиваће се сваке године, наизменично, 8. априла на његов рођендан.
Добитници НАГРАДЕ:
2010. – Емир Кустурица за аутобиографски спис „Смрт је неровјерена гласина“

ВЛАДИМИРУ ДУЊИЋУ НАГРАДА „МОМЧИЛО МОМО КАПОР“ ЗА 2011.

2011.  – Владимир Дуњић за „његов тродеценијски рад којим се потврдио као аутентичан уметник у савременом српском сликарству“. Награда за 2011. додељује се ове године на рођендан уметника.

Награда се састоји од сребрне плакете и новчаног износа, а добитнику награде за ликовно стваралаштво Задужбина ће приредити изложбу слика у галерији „Капор“ на Мећавнику.
Сликар Владимир Дуњић је рођен у Чачку 1957. године. Дипломирао је на Ликовној академији у Београду у класи професора Младена Србиновића 1981. године. Учествовао је на више групних и самосталних изложби, у земљи и иностранству. Члан је УЛУС-а од 1982. године. Живи и ради у Београду.