Трибина и промоција документарног филма „Чуј, Србине брате!“ и књиге – „ТАЈНА БЕЗАКОЊА“, одржана је у суботу, 31. марта 2012. године у Жабљу, са почетком у 19 сати. Овој трибини присуствовало је четрдесетак мирјана заинтересованих да чују и у филму виде оно што је тема трибине – БЕЗАКОЊЕ које се у Српској православној Цркви спроводи.

02.04.2010. извор: ФБ страница  СТОП ИЗДАЈИ ПРАВОСЛАВЉА

Након пројекције филма, у трајању од око сат времена, присутнима су се обратили Мирослав Вујанић, Добросав Вујовић, Сима Огњановић и Остоја Дражић. У дискусији, оја је после пројекције филма трајала још око сад ипо, истакнуто је и да је било оптужби да су организатори ових трибина расколници и секташи, што је нетачно. Ову трибину организују чланови Српске православне Цркве који редовно иду на литургије и који су потписници писма упућеног СА Синоду и писма упућеног епископу Иринеју Буловићу, својим именом, презименом и адресом. У свом обраћању присутнима, Остоја Дражић је прочитао допис који је са његове стране 11. новембра 2008. године упућен митрополитима и епископима СПЦ, следеће садржине:

“ Многопоштовани и уваћени високопреосвештени митрополити и епископи Српске православне Цркве, велика је смућеност у народу настала и још се већа спрема. Свакоме добронамерном сада би требало да је потпуно јасна намера тзв. новотараца и екумениста када је у питању Српска Православна Црква и Српски народ, а то је да народ Српски изгуби благодат Бога Живога, а Српска Православна Црква да не пребива више у Истини. Ништа се не дешава случајно. Случај постоји само за онога који не зна или који не верује. Почело је још давне 1990. године непосредно по устоличењу Иринеја (Буловића) на трон Епископа бачког и његовим променама служења Свете Литургије, као и његовим укупним понашањем које је било у многоме саблажњиво за многе старе верујуће Новосађане, који су и у најтежа времена остајали и остали верни вери Православној. Наставило се 1993. године оним чувеним стављањем потписа Иринеја (Буловића) на документ у Шанбезију, о коме се тако мало зна, а који је већ тада указивао на огромне екуменистичке амбиције не само тога епископа. Наставило се, затим, 2002. године уџбеницима за веронауку Игњатија (Мидића), Епископа браничевског, а са одобрењем Светог Синода у коме је главну реч за просвету имао Иринеј (Буловић).

Готово невероватно делује да се, примера ради, у веронаукама за први и други разред основне штоле ни једном не користи реч ПРАВОСЛАВЉЕ. Како нашу децу научити шта је Православље које је једина, права и истинита Црква Христова на земљи, ако се чак ни реч не помене? Немогуће је, а то је управо и намера, да се учини да Србима у будућности буде свеједно којој вери припадају. Наставило се даље и још увек се наставља настојањем, сада већ приличног броја епископа наше Цркве, да се живот Цркве врати у време пре Васељенских сабора, јер једино тако могу остварити своје новотарске, јеретичке и екуменистичке науме. Наставило се и још увек се наставља са служењем Свете Литургије противно Типику и противно још увек важећем Службенику. Ћутало се на Светом Архијерејском Сабору свих ових година на све што се дешавало у Српској Православној Цркви. Ћутало се и ништа не предузимало када је Иринеј (Буловић) у Епархији бачкој започео са уношењем новотарија у Свету Литургију; ћутало се чак и када је Иринеј (Буловић) јавно признао да је од папе примио бискупски крст и прстен (2003. године), а он није једини који је то примио; ћутало се и ништа није предузимало на безакоња многих епископа (а, шта је друго до безакоње Цркве?).

Примера тог безакоња је, заиста, много и најистакнутији примери су забрана причешћивања на неограничено време м. Михаили и забрана служења Свете Литургије у манастиру Праведног Јова у Прекопечи (Епархија шумадијска), премештање свештеника на другу парохију без његове сагласности и без икаквог образложења (Епархија бачка, жичка, шумадијска), рукоположење свештеника без назначења (Епархија бачка).

Захваљујући том ћутању, ми данас имамо то што имамо: јеретичка учења, бујање екуменизма, безакона поступања, масовно увођење новотарија у служењу Свете Литургије, саблажњавање православног народа многобројним и разноразним поступцима већ поприличног броја епископа, раскол у Српској Православној Цркви у Аустралији (који се могао и морао избећи) и претњу раскола у самој Србији.

Уважени и многопоштовани Митрополити и Епископи Српске Православне Цркве, више се заиста не може и не сме ћутати. Борба за Истину и борба за Православље је најсветија борба. Молим Вас и преклињем, не само у своје име, него и у име многих који и даље не прихватају њихова јеретичка учења, њихов екуменизам, њихова безакоња и њихово новаторство, не одустајте од те борбе ни сада ни никада. Дигните свој глас и затражите јавно и одлучно да се на Сабору Српске Православне

Цркве сви који су се огрешили о Канон, Типик и Устав Српске Православне Цркве, сви који су примили бискупски крст и прстен од папе, сви који су огрезли у безакоњу и новаторству, да се сви они покају.

Ви, који сте на страни Истине, на страни Правде, на страни Православља, Ви у које народ Српски и православни има неограничено поверење, немојте одступити у овој борби која је, у суштини, постала и борба за спас Српског народа.

У Господу грешни раб Божији, Остоја Дражић“