Бранко Станић

КАКО СУ СРБИ ПОСТАЈАЛИ НЕБЕСКИ

Срби нису постали небески народ одједном. Тај процес је трајао. Можда траје још и данас, јер ми смо народ који воли да се разликује од других, да смо нешто особити, да имамо што други немају… Зато сам у овом приказу и одабрао оне приче које прате овај мит почев од Косовског боја, па скоро до данашњих дана. Нисам имао намеру да се теоретски бавим расправом како и зашто су Срби постали небески. Одабрао сам оне приче из историје и науке, а и оне из наше традиције које су утицале на стварање или потврђивање већ насталог мита. Зато су се овде, поред Кнеза Лазара и Милоша Обилића, нашли и Карађорђе, а и Никола Тесла и Милутин Миланковић, а и обични хајдуци и њихови јатаци. Сви су они, и не само они, утицали да постанемо то што јесмо.

Нису Срби измислили небеса. И други народи су имали небеска краљевства, али изгледа да смо само ми, као народ, постали небески.

Данашње генерације, а будуће сигурно, све ће мање хајати за тим митом. То је и нормално, јер ће се уклапати у будуће светске процесе, али мит остаје мит и не треба га заборавити. Он је део наше прошлости, део нас самих, и не треба га се одрицати нити стидети.

Прича 7 – ЧО­ВЕК КО­ЈИ ЈЕ ЗА­У­ЗДАО МУ­ЊЕ

Кра­јем 80-тих го­ди­на про­шлог ве­ка је­дан аме­рич­ки на­уч­ник ра­дио је на про­јек­ту за­шти­те Аме­ри­ке од ба­ли­стич­ких про­јек­ти­ла. За­ми­сао му је би­ла да на Аља­сци раз­ви­је си­стем по­мо­ћу ко­јег ће у јо­нос­фе­ру сла­ти сно­по­ве крат­ко­та­ла­сне ра­ди­ја­ци­је. По­ме­ну­ти на­уч­ник је за свој изум при­пре­мио по­треб­ну до­ку­мен­та­ци­ју и све то уредно пре­дао Па­тентном уре­ду. Пе­дант­ни слу­жбе­ник је одмах ре­аго­вао. Из ар­хи­ве је до­нео је­дан про­је­кат и ре­као: “На то­ме је го­спо­дин Те­сла ра­дио по­чет­ком ве­ка (два­де­се­тог).” Аме­рич­ки на­уч­ник је био запа­њен. Од из­не­на­ђе­ња ни­је мо­гао до­ћи се­би. За тај Те­слин про­је­кат ни­ка­да ни­је ни чуо, ко­ји чак ни­је ни па­тен­ти­ран.

А је­дан дру­ги на­уч­ник, исто аме­рич­ки, искре­но је при­знао. “Ни­шта ја ни­сам из­ми­слио. Све што сам ура­дио, ура­дио сам про­у­ча­ва­ју­ћи Те­сли­не па­тен­те.”

Опчињен муњама

Те­сла ни­је био ге­ни­је ко­ји се ба­вио прет­по­став­ка­ма и те­о­ри­ја­ма, па да бу­ду­ће ге­не­ра­ци­је по­би­ја­ју или по­твр­ђу­је ње­го­ве ми­сли. Он је без гре­шке осе­ћао по­ја­ве у при­ро­ди. Знао је тач­но за­ко­не по ко­ји­ма се оне од­ви­ја­ју и ди­рект­но их пре­та­као у из­у­ме та­ко да ни­ко­ме ни­је оста­вљао про­сто­ра да га ка­сни­је оспо­ра­ва или по­би­ја. А ко­ли­ко је то­га от­крио и из­у­мео ни­ка­да се тач­но не­ће ни пре­бро­ја­ти, јер са­мо па­те­на­та је имао пре­ко 900.

У Гра­цу на сту­ди­ја­ма у Те­сли се ро­ди­ла иде­ја о ства­ра­њу обрт­ног маг­нет­ног по­ља. Ка­да је јед­ном од сво­јих про­фе­со­ра из­ло­жио иде­ју да би мо­жда би­ло мо­гу­ће по­кре­та­ти мо­тор без чет­ки­ца до­био је сле­де­ћи од­го­вор: “Мо­жда ће го­спо­дин Те­сла да ура­ди ве­ли­ке ства­ри, али му си­гур­но не­ће ус­пе­ти да ура­ди ово. То би би­ло као кад би се јед­на при­влач­на кон­стант­на си­ла као што је гра­ви­та­ци­ја пре­о­бра­ти­ла у ро­та­ци­о­ну. То је пер­пе­ту­ум мо­би­ле, не­мо­гу­ћа иде­ја.”

Никола Тесла, 1856-1943

Не­ко­ли­ко го­ди­на ка­сни­је Те­сла је ус­пео да на­пра­ви мо­тор са обрт­ним маг­нет­ним по­љем и на нај­бо­љи на­чин де­ман­ту­је свог про­фе­со­ра да је та­ко не­што не­мо­гу­ће. То ни­је био крај ње­го­вих иде­ја. Тек су на­сту­па­ле де­це­ни­је ка­да ће на­уч­ну фан­та­сти­ку пре­тва­ра­ти у ре­ал­ност.

Он је у пра­вом сми­слу био на­уч­ник, јер је цео свет на­у­чио ка­ко да за сво­је по­тре­бе ла­год­но ко­ри­сти за­ко­не при­ро­де.

А ко­ли­ка је би­ла сна­га ње­го­вог ума го­во­ри и чи­ње­ни­ца да ако би ис­кљу­чи­ли са­мо пар ње­го­вих про­на­ла­за­ка свет би стао. То­ли­ку моћ над це­лим чо­ве­чан­ством, осим Те­сле, ни је­дан чо­век ни­ка­да ни­је имао.

Био је фа­сци­нан­тан и сво­јим умом и фи­зич­ком по­ја­вом. Ви­сок и ви­так. У мла­до­сти ис­ти­цао се сво­јом гор­штач­ком ле­по­том ко­ја ни­је оста­ла не­за­па­же­на ме­ђу он­да­шњим ле­по­ти­ца­ма. У ста­ро­сти још ви­ше се ис­та­кла ње­го­ва мр­ша­вост, до­бив­ши ко­шчат и аскет­ски из­глед ли­ца.

Лабораторија у Колораду Спрингсу

То што је учи­нио не мо­же ста­ти у је­дан оби­чан људ­ски жи­вот. То­га је и он био све­стан. Знао је да не­ма мно­го вре­ме­на и за­то га ни­је уза­луд­но тро­шио. Све је под­ре­дио на­у­ци и сво­јим иде­ја­ма ко­је су из ње­га нео­б­у­зда­но бу­ја­ле да их че­сто ни он сам ни­је мо­га да пра­ти. Због то­га вре­ме ни­је тра­ћио чак ни на спа­ва­ње. Сма­трао је то чи­стим гу­бит­ком ко­ји се ни­чим не мо­же на­док­на­ди­ти, а он вре­ме­на ни­ка­да ни­је имао до­вољ­но. Јед­ном при­ли­ком ка­да су га пи­та­ли: “Го­спо­ди­не Те­сла, ко­ли­ко са­ти днев­но спа­ва­те?”, од­го­во­рио је: “Са­да че­ти­ри, а у мла­до­сти још ма­ње, са­мо два.” Да је мо­гао не би уоп­ште ни спа­вао, а жи­вео је 86 го­ди­на.

Торањ у Ворденлифу на Лонг Ај­лен­ду

По­ред вре­ме­на, Те­сли је не­до­ста­јао и но­вац. Не за лич­не по­тре­бе и ужи­ва­ња, већ за сво­је на­уч­не екс­пе­ри­мен­те. И све што је за­ра­дио, а за­ра­дио је мно­го, све је утро­шио на сво­је про­јек­те. А ка­да су аме­рич­ки по­слов­ни љу­ди ко­нач­но схва­ти­ли ње­го­ве крај­ње на­ме­ре, да цео свет ужи­ва у бла­го­де­ти не­ис­црп­не енер­ги­је без ика­кве на­док­на­де, ус­кра­ти­ли су му и пре­се­кли све из­во­ре фи­нан­си­ра­ња. Јер ка­ко би они мо­гли на­пла­ти­ти и при том за­ра­ди­ти од оног у шта су они уло­жи­ли свој но­вац ка­да би цео свет то ко­ри­стио бес­плат­но. И умро је пот­пу­но за­бо­ра­вљен и на­пу­штен од свих. Без ика­квих при­хо­да, ако из­у­зме­мо скром­ну пен­зи­ју ко­ју је пред крај жи­во­та до­би­јао из ње­му увек дра­ге до­мо­ви­не, си­ро­ма­шне као и он сам – из Ју­го­сла­ви­је. То је би­ло све. Ти­ме је је­два из­ми­ри­вао ду­го­ве за ми­зер­ну со­би­цу и хра­ну у јед­ном њу­јор­шком хо­те­лу.

Тесла поред свог спиралног калема високофреквентног трансформатора,
у својој лабораторији у Њујорку

Теслини генератори наизменичне струје на Светској изложби 1893. године у Чикагу

Од Аме­ри­ке, за ко­ју је то­ли­ко учи­нио, ни­је до­био ни­шта. До­ду­ше, во­де­ће аме­рич­ке ком­па­ни­је има­ле су на­ме­ру да фор­ми­ра­ју фонд ко­јим би Те­сли би­ла обез­бе­ђе­на без­бри­жна ста­рост. Но, он та­кву по­моћ од­би­ја и при­хва­та је­ди­но оно што је до­шло од ју­го­сло­вен­ске вла­де.

А он је био чо­век ко­ји је у јед­ном тре­ну по­ме­рио чи­та­ву људ­ску ци­ви­ли­за­ци­ју за бар сто го­ди­на уна­пред. То ни­ко­ме пре ње­га ни­је ус­пе­ло, а те­шко да ће ико­ме ика­да и ус­пе­ти у не­кој да­ле­кој бу­дућ­но­сти, јер се ге­ни­јал­ност ви­ше не ис­по­ља­ва у јед­ном чо­ве­ку, већ је под­ре­ђе­на ти­му ум­них љу­ди.

Човек ван свог времена

Свет пре и по­сле Те­сле, де­фи­ни­тив­но, ви­ше ни­је био исти. А тек не­ће би­ти исти ка­да до­ђе до оства­ре­ња ње­го­вих нај­гран­ди­о­зни­јих за­ми­сли. По­ред бе­жич­ног пре­но­са енер­ги­је имао је наме­ру да ко­ри­сти енер­ги­ју из окол­ног про­сто­ра. На­и­ме, твр­дио је Те­сла, зе­мља се на­ла­зи у оке­а­ну енер­ги­је. Тре­ба са­мо по­ста­ви­ти ан­те­ну и без ика­квих огра­ни­че­ња цр­пе­ти енер­ги­ју – елек­три­ци­тет ко­ји зе­мља сво­јом ро­та­ци­јом, по­пут ге­не­ра­то­ра, про­из­во­ди у кон­так­ту са спо­ри­јом ат­мос­фе­ром. За­тим, оства­ре­ње вре­мен­ских про­зо­ра у па­ра­лел­ним све­то­ви­ма. То је мо­гао за­ми­сли­ти са­мо чо­век ко­ји је спо­знао струк­ту­ру ма­те­ри­је, про­сто­ра и вре­ме­на. А да је свет при­хва­тио Те­слин на­чин ра­дио еми­то­ва­ња и пре­но­са, а не са­мо де­ли­мич­но, да­нас се љу­ди не би му­чи­ли око рас­по­де­ле ра­дио фре­квен­ци­ја и еми­си­је би се чу­ле без ика­квих елек­тро­маг­нет­них по­ре­ме­ћа­ја. И та­ко у не­до­глед.

Цео свој жи­вот и ис­тра­жи­вач­ки рад Те­сла је под­ре­дио јед­ном ци­љу – да сво­јим про­на­ла­сци­ма олак­ша и улеп­ша људ­ски жи­вот.