ДЕШАВА СЕ...

Ако заборавим тебе Косово, нека ме заборави десница моја!


Да Призрен не остане презрен, кад се погледа са Цар-планине.

1. На водама вавилонским* сеђасмо и 
плакасмо опомињући се Сиона*
————————————————
3. Онде искаху који нас заробише да певамо, 
и који нас оборише да се 
веселимо: „Певајте нам песму сионску
4. Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?
5. Ако заборавим тебе, Јерусалиме* нека 
ме заборави десница моја.

———————————————————
7. Напомени, Господе, синовима Едомовим* дан Јерусалимски,
кад говораше: Раскопајте, раскопајте га до темеља.
8. Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти
плати за дела која си нам учинила!
9. Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.
Слава:

*Упутство за читање Давидовог псалма 136: 
*Уместо Сион – читај Косово
*Уместо Јерусалим – Призрен
*уместо Вавилон – Брисел, 
* уместо синовима Едомовим – синовима орла – shqiptar

Као што ни цар Давид није мислио за Јерусалим да је „само једно парче Земље“, а несумњиво знао да „…сва је Земља Господња“, (јер Јерусалим и није „само једно парче Земље“, као што није ни Призрен), и Авва Артемије, верујем, тако мисли и зна за Косово.

Зар бисмо, да су то само неки, ето Земаљски предели, давали тим пределима имена? Да је тому тако, зар би Господ уредио да волимо свој родни град, своју отаџбину, своју мајку…?

Све су мајке добре, али ја највише волим своју! Исто је и са нацијом, јер у противном ми бисмо били глобалисти и богомрски екуменисти. Да је то баш тако све свеједно, и небитно, сувишан би био и придев руска, грчка, српска – православна Црква?!

Мађионичар се служи триком, тзв. miss dirrection, левом руком гледаоцима скреће пажњу, док десном ставља оног зеца у шешир, па га онда вади из тог шешира. Слично су и Шиптари 25.7.2011. у српском царском Призрену, делили куће Србима повратницима, правили фестивал ДОКУ, а за то време су до зуба наоружани специјалци у белим великим америчким џиповима, ошишани ко амерички маринци, са тегет береткама, у чизмама, опасани к`о каубоји, (срела сам их тог јутра, пред Литургију у Штрпцу на Шари), тог истог сунчаног јулског дана пошли да нам потпуно отму Космет. Била је то недеља уочи летњег Светог Аранђела.

Неки који ово нит` читају, нит` разумеју, вавилонски мађионичари, дали су свом злочину над Србима име „милосрдни анђео“. Јетко, пакосно, злонамерно, саркастично, да би их затим Теодосије Шибалић угостио у Високим Дечанима. Али…

Због оних десет праведника, православних Срба из Поткомља, Лепосавића, Брњака, Зупча, Митровице, Божији благовесник, Свети Архангел Гаврило дао је своја крила да се људи одупру бриселском анђелу пакла који је довео тамо РОСУ специјалце. Пошли, а недошли! Лепосавци са барикада су дошли на Брезовицу да светом литургијом у катакомбној црквици прославимо Светог Аранђела одакле се узносе молитве да по речима песника из Средачке жупе: „Призрен не остане презрен кад се погледа са Цар-планине“.

И знам, сигурна сам, сасвим сам сигурна, да је у Срба још увек, рекла бих заувек, уз светосавски инсталиран и софтвер Милош-чобанина. Када Цар Душан креће из Призрена у Латине, царева сестра шаље за ујаком свог сина Милоша, знајући – Латини су старе варалице, превариће. Па зар је српска власт то заборавила. Елем, мудра жена не шаље два старија Војиновића, тако је и „Брисел“ тражио, и стварно, Милош-чобанин импресионира преговарачким аргументима Цара рекав:

„Кад ја бијах у Шари планини
код оваца дванест хиљада,
за ноћ буде по триста јањаца,
ја сам свако по овци познав`о:
Роксанду ћу по браћи познати“,

а на „терену“, исукавши мача зеленога, упозорава три латинке девојке:

„…ако ли се која друга маши,
вјера моја тако ми помогла,
осјећ ћу јој руке до лаката!“

Роксанду је по браћи „познао“!

То је дипломатија Милош-чобанина применљива и за Брисел и за КФОР и ЕУ-лекс, а на терену…

Неће проћи дуго времена, како пева српска химна о Косову, краља Николе црногорског:

„Онамо, `намо… да виђу Призрен,
та то је моје, дома ћу доћ`.
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ`!“

МетоХија КосоВска

извор: eparhija-prizren.org