Пише: Бранко Станић

25 март 2012, ФБР фељтон

КАКО СУ СРБИ ПОСТАЈАЛИ НЕБЕСКИ

Срби нису постали небески народ одједном. Тај процес је трајао. Можда траје још и данас, јер ми смо народ који воли да се разликује од других, да смо нешто особити, да имамо што други немају… Зато сам у овом приказу и одабрао оне приче које прате овај мит почев од Косовског боја, па скоро до данашњих дана. Нисам имао намеру да се теоретски бавим расправом како и зашто су Срби постали небески. Одабрао сам оне приче из историје и науке, а и оне из наше традиције које су утицале на стварање или потврђивање већ насталог мита. Зато су се овде, поред Кнеза Лазара и Милоша Обилића, нашли и Карађорђе, а и Никола Тесла и Милутин Миланковић, а и обични хајдуци и њихови јатаци. Сви су они, и не само они, утицали да постанемо то што јесмо.

Нису Срби измислили небеса. И други народи су имали небеска краљевства, али изгледа да смо само ми, као народ, постали небески.

Данашње генерације, а будуће сигурно, све ће мање хајати за тим митом. То је и нормално, јер ће се уклапати у будуће светске процесе, али мит остаје мит и не треба га заборавити. Он је део наше прошлости, део нас самих, и не треба га се одрицати нити стидети.

Прича 6 – ТРА­ГОМ КА­РА­ЂОР­ЂА ПО ЗЛА­ТИ­БОР­СКОМ КРА­ЈУ

За Ка­ра­ђор­ђа и ње­го­ве уста­ни­ке 1809. го­ди­на би­ла је једна од нај­те­жих. Би­ла је то го­ди­на ка­да је по­ку­ша­но да се уста­нак рас­плам­са и у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни. Вој­во­да Лу­ка је са уста­ни­ца­ма про­дро до Ту­зле, а Ка­ра­ђор­ђе је ушао у Сан­џак и по­ту­као Тур­ке на Сје­ни­ци и Су­во­до­лу.

Етно село у Врхпољу

Упра­во је то био по­вод да се чла­но­ви и при­ја­те­љи За­ду­жбин­ског дру­штва „Пр­ви срп­ски уста­нак“ Ми­шар про­шле су­бо­те и не­де­ље, 4. и 5. ју­ла 2009. године, упу­те у зла­ти­бор­ски крај, а за­тим и да­ље, пре­ко Дри­не. План је био да се у то­ку та два да­на оби­ђу не­ка од ме­ста ко­ја се ве­зу­ју за Ка­ра­ђор­ђа из тих бур­них вре­ме­на. На­рав­но, би­ла су не­за­о­би­ла­зна и она ко­ја су ту­ри­сти­ма по­ста­ла за­ни­мљи­ва у ово но­ви­је до­ба.

Да би све би­ло пот­кре­пље­но и до­бром при­чом по­ста­рао се Бог­дан Се­кен­дек, ко­ји је већ одав­но пре­у­зео уло­гу ту­ри­стич­ког во­ди­ча на из­ле­ти­ма Дру­штва. За ор­га­ни­за­ци­ју, као и увек, по­бри­нуо се Ми­ша­рац Сте­ван Си­мић.

Пр­во на уда­ру на­шло се Врх­по­ље, ет­но се­ло код Љу­бо­ви­је. Оно ни­је из вре­ме­на Ка­ра­ђор­ђа, али су објек­ти ве­ро­ват­но бли­ски ње­го­вом вре­ме­ну. Да га про­на­ђе­мо по­мо­гао нам је Сре­тен Цве­то­је­вић Цве­ле, при­ја­тељ Дру­штва. У при­јат­ним окру­же­њу, по­ред оба­ле Дри­не, на­пра­вљен је кра­так пре­дах и оба­вљен до­ру­чак.

Вре­ме у су­бо­ту ни­је баш би­ло на­кло­ње­но из­лет­ни­ци­ма. Би­ло је спар­но, а по­вре­ме­но је па­да­ла и ки­ша, али то ни­је био раз­лог да се не свра­ти у ма­на­стир Ра­чу, за­ду­жби­ну кра­ља Дра­гу­ти­на из XI­II ве­ка. То је нај­зна­чај­ни­је кул­тур­но-исто­риј­ско до­бро на под­руч­ју На­ци­о­нал­ног пар­ка Та­ра. Ма­на­стир Ра­ча нај­ве­ће је ду­хов­но се­ди­ште на­ро­да тог кра­ја. Цр­ква је би­ла цен­тар ра­чан­ске пре­пи­си­вач­ке шко­ле. За­па­ље­на је за­јед­но са ма­на­сти­ром за вре­ме ве­ли­ке се­о­бе 1690. го­ди­не под Ар­се­ни­јем Чар­но­је­ви­ћем.

Манастир Рача, задужбина краља Драгутина из XI­II века

От­ка­ко је на Мо­кру го­ру сти­гао Емир Ку­сту­ри­ца и на вр­ху јед­ног бр­да по­ди­гао Др­вен­град, град од др­ве­та, или ка­ко га још зо­ву Ме­ћав­ник, то ме­сто је по­ста­ло са­став­ни део по­се­те свих оних ко­ји се упу­те у тај крај. Ни Дру­штво га ни­је хте­ло за­о­би­ћи. А кад се већ до­тле стиг­не мо­ра се оба­ве­зно укр­ца­ти и на шар­ган­ску осми­цу, по­пу­лар­ног ћи­ру. Не­ка­да је раз­во­зио пут­ни­ке због њи­хо­вих по­сло­ва, а да­нас во­за ра­до­знал­це са је­ди­ним ци­љем да се ма­ло про­во­за­ју из­над обла­ка, за­ба­ве ра­ди, ужи­ва­ју­ћи у ле­по­ти Зла­ти­бо­ра. До ско­ро је то био део ре­дов­не ли­ни­је из­ме­ђу Ужи­ца и Ви­ше­гра­да да би још ско­ри­је, од 2003. го­ди­не, на ини­ци­ја­ти­ву жи­те­ља тог кра­ја, пру­га об­но­вље­на. Са­да је то ту­ри­стич­ка атрак­ци­ја у западној Србији коју годишње посети велики број људи возећи се овом јединственом пругом уског колосека у Европи.

Дрвенград Емира Кустурице

Златибор

Шарганска осмица

Чланови Задужбинског друштва на једном застанку

Пругом изнад облака

Када пруга у целости буде обновљена моћи ће ћиром да се стигне и до манастира Добрун, и даље, до Вишегра­да, у Бо­сни, на­рав­но. Би­ће то пру­га ко­ја ће по­но­во не­рас­ки­ди­во ве­зи­ва­ти Ср­би­ју са ње­ним су­се­дом. За­ду­жбин­ско дру­штво је дру­гог да­на свог бо­рав­ка у зла­ти­бор­ском кра­ју то учи­ни­ло ауто­бу­сом. Ма­на­стир се при­пи­су­је жу­па­ну При­би­лу ко­ји је у До­бру­ну за вре­ме вла­да­ви­на ца­ра Ду­ша­на био чу­вар за­пад­не гра­ни­це срп­ске др­жа­ве. Не­ки из­во­ри го­во­ре да ма­на­стир по­ти­че још из де­ве­тог ве­ка. Ова тврд­ња мо­жда ни­је без осно­ва, јер је са­свим мо­гу­ће да је При­бил свој ма­на­стир по­ди­гао на раз­ва­ли­на­ма не­ког ста­ри­јег вер­ског објек­та. У ма­на­сти­ру се на­ла­зи и фре­ска ца­ра Ду­ша­на са же­ном Је­ле­ном и си­ном Уро­шем.

Манастир Добрун

Карађорђев конак у Добруну

Монах у манастиру Добрун

Од пре пет го­ди­на са сте­но­ви­тог уз­ви­ше­ња из­над ма­на­сти­ра До­брун низ Рзав­ску до­ли­ну пре­ма Ви­ше­гра­ду мо­три ве­ле­леп­ни спо­ме­ник Ка­ра­ђор­ђу. Нај­у­пор­ни­ји чла­но­ви ус­пе­ли су се до са­мог спо­ме­ни­ка ода­кле пу­ца не­ве­ро­ва­тан по­глед на це­лу око­ли­ну. При­ча се да је Ка­ра­ђор­ђе са сво­јим уста­ни­ци­ма јед­ну ноћ про­вео баш у овом ма­на­сти­ру.

Поклоњење Вожду

Де­се­так ки­ло­ме­та­ра од До­бру­на пре­ма за­па­ду је и град Ви­ше­град. У ње­му је мост ко­ји је про­сла­вио два чо­ве­ка, ње­го­вог гра­ди­те­ља и ње­го­вог при­по­ве­да­ча. Пр­ви је био три пу­та ве­ли­ки ве­зир уз три сул­та­на. Ме­ђу њи­ма и јед­ном од нај­ве­ћих, Су­леј­ма­ну Ве­ли­чан­стве­ном. Дру­ги је још као де­чак не­бро­је­но пу­та пре­шао пре­ко тог мо­ста на пу­ту за шко­лу. Ка­да је од­ра­стао на­пи­сао је при­чу о ње­му ко­ја га је уз­ди­гла до са­мих не­бе­ских ви­си­на у свет­ској књи­жев­но­сти. Пр­ви се звао Мех­мед па­ша Со­ко­ло­вић, дру­ги Иво Ан­дрић. Сви­ма је до­бро зна­но ко су. Њи­хов мост пре­мо­стио је ћу­дљи­ву ре­ку и бур­не ве­ко­ве.

Вишеградска ћуприја

Градитељ, Мехмед паша Соколовић

Приповедач, Иво Андрић

И баш тај мост, та ћу­при­ја на Дри­ни би­ла је ко­на­чан циљ дво­днев­ног пу­то­ва­ња За­ду­жбин­ског дру­штва.

За је­сен Дру­штво ку­је но­ве пла­но­ве. Али о то­ме кад до­ђе вре­ме.