КОГА ДА ПОШТУЈЕМО?

Питао сам једног старца,
Кога красе с’једе власи,
Ком’ ће скоро самрт хладна
Слаби живот да угаси:

„Је ли, старче, да поштоват’ –
Ц’јенит треба оног само,
Који има сребра, злата –
Ког имућним називамо?

Који мирно и спокојно
На меканој лежи свили –
А не чује сиротињу,
Како јада, како цвили? –

Који има винограда,
Равних поља, плодних њива, –
За богатством и за славом
Чија душа само снива?

Што се воза у кароцах
Су четири коња врана, –
Ком’ је испод достојанства
Погледати сиротана?“

Осмјехну се старац на то
Па ми благо одговара:
„Не штују се, синко, таки,
Што имају само пара.

У ког срце за род бије,
Ком’ је љубав света, мила,
Ком’ је душа чиста, св’јетла
Као сунце – божја сила; –

Који неће малаксати
Пред свакијем искушењем;
Који не зна за пороке
Већ се кити са поштењем;

Који народ не продаје,
Братска клетва ког’ не прати,
Који љуби име своје,
Па см’је за-њ и живот дати;

Чије око право гледа
Пуно вјере, свога плама,
Тога треба поштовати,
Па ма био у ритама!

Гдје такових људи нема,
Тај је народ право робље,
Тај је народ без свјетлости,
Тај је народ пусто гробље“.

1889. (Алекса Шантић)