Видео

НИКАД ЗАБОРАВИТИ- НИКАД ОПРОСТИТИ! 13 ГОДИНА ОД ВАРВАРСКОГ НАТО БОМБАРДОВАЊА… ГОВОР МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА У САВА ЦЕНТРУ 24 МАРТА 2009… (ВИДЕО)


ПОДСЕЋАЊЕ НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРЈ 24. МАРТ 1999 – 24. МАРТ 2012. ГОДИНЕ

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (названа Операција Савезничка сила), често под називом „НАТО агресија“ трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године и део је косовског рата 1996-1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а после бомбардовања босанских Срба у операција „Намерна сила“ 1995. године и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

НАТО је 24. марта 1999. године у 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири…

Економски експерти проценили су штету на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених.

Напади су суспендовани 10. јуна, после потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије.

Мотиви за НАТО бомбардовање СРЈ су многобројни. Пре свега, НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, што кроз Савет безбедности УН нису успеле да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом вета.

Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу. Понуђеним споразумом је озбиљно угрожаван суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били ”значајан фактор” у одлучи о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.

Као разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког цисцења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином ”хуманитарна катастрофа”. Масовно бекство албанског становништва из јужне српске покрајине започело тек неколико дана после почетка бомбардовања.

Генерални секретар НАТО Хавијер Солана 24. марта 1999. године у око 19.30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО у италијанском граду Авијану, објавио је да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Бомбардовање је трајало укупно 77 дана.

Последњи гађани циљ на Косову и Метохији била је касарна у Урошевцу, на коју је у среду, 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила. „После тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом и Метохијом“, рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

Кумановски споразум је војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага („КФОР“) и влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије.

Стране овог Споразума потврђују документ који је фински председник Ахтисари поднео, а уједно га одобрава и Народна скупштина Србије и Савезна влада СРЈ 3. јуна 1999. године. Споразум укључује размештање око 45.000 војника на Косову и Метохији, махом из земаља НАТО а под покровитељством Уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цео НАТО савез (осим Исланда и Луксембурга – који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала у бомбардовању). У списак не улазе ни Мађарска, Чешка Република и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата, мада је пред крај рата на Космет послата нпр. и чешко-пољска болница. Највећу војну заступљеност имале су Сједињене Америчке Државе, мада су и остале чланице имале немалу улогу у агресији.

У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз код Грделице 12. априла (11), на колону албанских избеглица на Косову 14. априла (75), на зграду РТС-а у Београду 23. априла (16), на Сурдулицу 28. априла (16), на путнички аутобус код места Лужани 1. маја (23), на Ниш касетним бомбама 7. маја (20), и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих. Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и САД-а. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО савез је ову наводну грешку оправдао ”застарелим мапама”. У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.

Према званицним информацијама, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона Ф-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи: 27. марта Југословенска ПВО срушила амерички „невидљиви“ бомбардер Ф-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот спашен 6 сати после обарања; 26. априла у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач, током тренажне мисије. Двојица пилота повредена; 1. маја пао амерички АВ-8Б Харијер услед механичког квара при слетању на носач авиона. Пилот спасен; 2. маја амерички Ф-16 срушен западно од Београда. Пилот спасен; 5. маја у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач. Двојица пилота погинула; осим ових губитака, треба додати обарања неколико десетина беспилотних летелица (УАВ) и крстарећих пројектила.

Информативна служба
Српске Православне Цркве
23. март 2007. године

Заостале бомбе претња широм Србије

24 март 2012, Политика

Заостале бомбе претња широм Србије

Касетна муниција налази се на 165, а авио-бомбе и ракете на 44 локације